Po­čet­kom je­se­ni 1980. go­di­ne Do­bri­ca Ćo­sić i fi­lo­zof Lju­bo­mir Ta­dić upu­ću­ju, na vi­še od 500 adre­sa, pi­smo in­te­lek­tu­al­ci­ma u Ju­go­sla­vi­ji, u ko­me ih po­zi­va­ju na sa­rad­nju u ča­so­pi­su „Jav­nost”, ko­ji že­le da po­kre­nu. U pro­gram­skom pi­smu Ćo­sić i Ta­dić is­ti­ču da bi se „Jav­nost”' za­la­ga­la za kri­tič­ko pro­vje­ra­va­nje i raz­vi­ja­nje de­mo­krat­skih i so­ci­ja­li­stič­kih na­če­la na ko­ji­ma tre­ba da po­či­va na­še dru­štvo.
Ćo­sić je je­dan od 102 ju­go­slo­ven­ska in­te­lek­tu­al­ca ko­ji su upu­ti­li apel ju­go­slo­ven­skih in­te­lek­tu­a­la­ca Pred­sjed­ni­štvu SFRJ da se iz Kri­vič­nog za­ko­na iz­ba­ci pa­ra­graf ko­ji se od­no­si na ver­bal­ni de­likt:, „ne­pri­ja­telj­ska pro­pa­gan­da”.
U me­đu­vre­me­nu zva­nič­ne dru­štve­no-po­li­tič­ke struk­tu­re od­luč­no su se iz­ja­sni­le da je iz­la­že­nje „Jav­no­sti” ne­pri­hva­tlji­vo. Raz­ma­tra­ju­ći za­htjev gru­pe gra­đa­na za po­kre­ta­nje ča­so­pi­sa za dru­štve­na i kul­tur­na pi­ta­nja („Jav­nost'”) pot­pi­sni­ci za­htje­va bi­li su: Du­šan Bo­ško­vić, Do­bri­ca Ćo­sić, Zo­ran Đin­đić, Zo­ran Ga­vri­lo­vić, Ne­boj­ša Po­pov, Sve­to­zar Sto­ja­no­vić, Vo­ji­slav Sto­ja­no­vić, Lju­bo­mir Ta­dić i La­zar Tri­fu­no­vić; kao od­go­vor­ni ured­nik na­ve­den je Ćo­sić, a kao glav­ni ured­nik Ta­dić), Pred­sjed­ni­štvo Grad­ske kon­fe­ren­ci­je So­ci­ja­li­stič­kog sa­ve­za oci­je­ni­lo je da bi iz­la­že­nje ča­so­pi­sa „Jav­nost” bi­lo „ne­pri­hva­tlji­vo sa gle­di­šta osnov­nih in­te­re­sa na­še dru­štve­ne za­jed­ni­ce”.
Se­kre­ta­ri­jat za in­for­mi­sa­nje SR Sr­bi­je i zva­nič­no je, po­čet­kom de­cem­bra 1980. go­di­ne, od­bio Ćo­si­ćev i Ta­di­ćev za­htjev da se odo­bri iz­la­že­nje „Je­din­stva”. „Vri­je­me smr­ti”, sve če­ti­ri knji­ge, iz­la­ze na slo­ve­nač­kom je­zi­ku, u iz­da­nju „Can­kar­je­ve za­lo­žbe”. „Vri­je­me smr­ti” (1-4) iz­la­zi i na en­gle­skom je­zi­ku, Nju­jork-Lon­don, u iz­da­nju Ku­će Jo­va­no­vić.
Ćo­sić se te go­di­ne se­li u ku­ću u Uli­ci Bran­ka Đo­no­vi­ća br.6, na De­di­nju, ko­ju je ku­pio od nov­ca do­bi­je­nog za štam­pa­nje svo­jih dje­la kod „Oto­ka­ra Ker­šo­va­ni­ja”. Ina­če, vla­sti su du­go one­mo­gu­ća­va­le Ćo­si­ća da ku­pi ovu ku­ću (či­ju vri­jed­nost je op­šti­na pro­ci­je­ni­la) zbog „bez­bjed­no­snih raz­lo­ga”, pred­sjed­ni­ka SFRJ Jo­si­pa Bro­za, či­ji je dvor u bli­zi­ni!
U ja­nu­a­ru 1985. go­di­ne u knji­ža­ra­ma se po­ja­vio no­vi Ćo­si­ćev ro­man „Gre­šnik”, kao pr­vi tom tri­lo­gi­je „Vre­me zla”, a „Be­o­grad­ski iz­da­vač­ko-gra­fič­ki za­vod” štam­pao je knji­gu u 50.000 pri­mje­ra­ka, za ju­go­slo­ven­ske pri­li­ke re­ko­r­dan ti­raž. Knji­ga se iz­u­zet­no do­bro pro­da­va­la, ta­ko da je ve­o­ma br­zo ti­raž ras­pro­dat pa je štam­pa­no još 50.000 pri­mje­ra­ka.
Ćo­si­ću je, 21. ju­na 1986. go­di­ne, na skup­šti­ni Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bi­je, uru­če­na na­gra­da Udru­že­nja, a o nje­go­vom dje­lu u ime ži­ri­ja go­vo­rio je Zo­ran Ga­vri­lo­vić. Ćo­sić je iza­bran za čla­na Pred­sjed­ni­štva Udru­že­nja (pred­sjed­nik je Alek­san­dar Pe­trov).
Po­sli­je na­pi­sa u „Ve­čer­njim no­vo­sti­ma”, 24. i 25. sep­tem­bra 1986, pro­tiv SA­NU i me­mo­ran­du­ma (ko­ji je kao rad­ni ma­te­ri­jal na mi­ste­ri­o­zan na­čin do­tu­ren no­vi­na­ri­ma) na­sta­la je pra­va ha­ran­ga u be­o­grad­skoj štam­pi, a i u štam­pi Hr­vat­ske, Slo­ve­ni­je i osta­lim re­pu­bli­ka­ma. Naj­če­šće je Do­bri­ca Ćo­sić po­mi­njan kao idej­ni tvo­rac tzv. me­mo­ran­du­ma SA­NU.
Na knji­žev­noj ve­če­ri Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bi­je „O Ko­so­vu – za Ko­so­vo” (13. ma­ja 1987), a po­vo­dom iz­go­na srp­skog na­ro­da sa Ko­so­va, Ćo­sić ka­že: „Rje­ša­va­nje ko­sov­skog pi­ta­nja je no­vo sud­bo­no­sno is­ku­še­nje srp­skog na­ro­da, po te­ži­ni, slo­že­no­sti i po­slje­di­ca­ma mo­žda rav­no na­šim is­ku­še­nji­ma 1914, 1915. i 1941. go­di­ne... A vri­je­me je ne­po­vrat­no iz­gu­blje­no, vri­je­me nam je mo­žda is­te­klo... Ko­so­vo se opet se­li i u po­e­zi­ju, a to zna­či u vječ­nost, ta­mo gdje za­svag­da osta­je na­še...”
U Srp­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka i umjet­no­sti Ćo­sić je po­seb­no an­ga­žo­van u Od­bo­ru za pro­u­ča­va­nje Ko­so­va, či­ji je pred­sjed­nik An­to­ni­je Isa­ko­vić, a po­pred­sjed­nik Pa­vle Ivić.
De­ve­tog ju­na 1989. go­di­ne, u pre­pu­noj dvo­ra­ni „Cen­tar fil­ma” u Bu­dvi, u or­ga­ni­za­ci­ji In­for­ma­tiv­nog kul­tur­nog cen­tra, Ćo­sić je raz­go­va­rao sa svo­jim či­ta­o­ci­ma. To svo­je obra­ća­nje na­zvao je „Pri­stup­na be­sje­da či­ta­o­ci­ma” (a u pu­bli­ci su bi­li i ugled­ni i po­zna­ti kul­tur­ni i jav­ni rad­ni­ci Cr­ne Go­re, po­li­ti­ča­ri i pi­sci, no­vi­na­ri i bor­ci...). Ćo­sić go­vo­ri od­mah na po­čet­ku – da su nam ''tam­ni vi­di­ci”, da je ri­ječ o „du­gom pro­pa­da­nju”, o „isto­rij­skom slo­mu ti­to­i­zma”... Po­sta­vio je i pi­ta­nje: „Ima li smi­sla pri­sta­ja­nje na sva­ku Ju­go­sla­vi­ju?” Otvo­re­no ka­že: „Ako ne že­le da ži­ve sa na­ma u de­mo­krat­skoj fe­de­ra­ci­ji, po­štuj­mo nji­ho­vu vo­lju da bu­du sa­mi i sreć­ni...”
Ćo­si­će­vo iz­la­ga­nje u Bu­dvi iza­zva­lo je bur­ne re­ak­ci­je ši­rom Ju­go­sla­vi­je. Ogla­ša­va­li su se po svim no­vi­na­ma, na ra­di­ju i te­le­vi­zi­ji, po­li­ti­ča­ri, tre­će­ra­zred­ni pi­sci, pr­vo­bor­ci... Na­rav­no, štam­pa­na su sa­mo po­gro­ma­ška mi­šlje­nja i ko­men­ta­ri ko­ji osu­đu­ju Ćo­si­će­va shva­ta­nja.
U Sr­bi­ji stra­sti bu­ja­ju. Na Ga­zi­me­sta­nu je odr­ža­na pro­sla­va 600 go­di­na Ko­sov­ske bit­ke. Spek­ta­ku­lar­nom sla­vlju pri­su­stvo­va­lo je mi­li­on lju­di! Go­vo­rio je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić. (NA­STA­VI­ĆE SE)

PRIREDIO: MILADIN VELjKOVIĆ