U me­tal­skom kom­plek­su Nik­ši­ća, ne­ka­da­šnjeg in­du­strij­skog cen­tra, tre­nut­no ra­di oko 300 rad­ni­ka, što je za sko­ro de­set pu­ta ma­nje ne­go što ih je bi­lo do pri­je šest-se­dam go­di­na. Od sa­da­šnjeg bro­ja me­ta­la­ca naj­vi­še ih je za­po­sle­no u biv­šoj Že­lje­za­ri, od­no­sno Te­šče­li­ku, dok sve­ga njih tri­de­se­tak ra­di u Me­tal­cu ko­ji je u ste­ča­ju i či­ja imo­vi­na se pro­da­je.
Na plat­nom spi­sku Že­lje­za­re, na­gla­sio je do­sko­ra­šnji pred­sjed­nik Sin­di­ka­ta me­ta­la­ca Cr­ne Go­re Ra­di­sav Ja­u­ko­vić, do 2011. go­di­ne bi­lo je bli­zu 1,5 hi­lja­du rad­ni­ka, a u Me­tal­cu vi­še od 100. Uvo­đe­njem ste­ča­ja u fa­bri­ke ko­je su či­ni­le oko­sni­cu in­du­stri­je, po ri­je­či­ma Ja­u­ko­vi­ća, ne sa­mo Nik­ši­ća već i Cr­ne Go­re, ve­ći­na rad­ni­ka je „zbri­nu­ta” so­ci­jal­nim pro­gra­mi­ma, a on­da i pen­zi­ja­ma. Pre­ma ne­kim ra­ni­jim pro­cje­na­ma, za po­sled­nje če­ti­ri go­di­ne oko 1,8 hi­lja­da rad­ni­ka iz Že­lje­za­re, nje­nih po­go­na, Me­tal­ca i Rud­ni­ka bok­si­ta ostva­ri­lo je pra­vo na pen­zi­je, a Ja­u­ko­vić sma­tra da je dr­ža­va sve to smi­šlje­no od­ra­di­la.
– Upra­vo su rad­ni­ci iz me­tal­skog kom­plek­sa Nik­ši­ća uvi­jek ima­li hra­bro­sti da dig­nu glas i po­bu­ne se pro­tiv ne­prav­de. Lo­gič­na nam je svi­ma sto­ga bi­la sud­bi­na jer smo sme­ta­li lju­di­ma iz vla­sti, pa nas je bi­lo bo­lje po­sla­ti u pen­zi­je, ne­go da osta­ne­mo u fa­bri­ka­ma, i mo­žda, ne daj bo­že po­no­vo dig­ne­mo ka­kvu bu­nu ko­ja bi im uz­dr­ma­la fo­te­lje – ka­te­go­ri­čan je Ja­u­ko­vić.
Da je strah za fo­te­lje ko­ji po­mi­nje evi­den­tan, po nje­go­vim ri­je­či­ma, do­volj­no je na­ve­sti „slu­čaj” od pri­je 26 go­di­na ka­da su AB re­vo­lu­ci­ju pred­vo­di­li upra­vo rad­ni­ci gra­da pod­no Tre­bje­se, uglav­nom me­tal­ci od ko­jih je ne­ ko­li­ko hi­lja­da ra­di­lo sa­mo u Že­lje­za­ri.
– Vlast je mir „ku­po­va­la” pen­zi­ja­ma i ta­ko za po­sled­njih de­set go­di­na sko­ro udvo­stru­či­la broj pen­zi­o­ne­ra me­đu ko­ji­ma pred­nja­če Nik­ši­ća­ni. Umje­sto da ra­di­mo, otje­ra­ni smo u pen­zi­je ko­je su od nas na­pra­vi­le mal­te­ne so­ci­jal­ne slu­ča­je­ve. Iz­no­si ko­je pri­ma­mo su kla­sič­na po­ni­že­nja, jer ve­ći­na pen­zi­o­ni­sa­nih ima pen­zi­ju od 130 pa do 200 eura – ka­zao je on.
Na fa­bri­ke za ko­je ni­je­su pro­na­đe­ni in­ve­sti­to­ri u ste­ča­ju, po­put Liv­ni­ce, Pro­mon­ta, Hlad­ne va­lja­o­ni­ce i broj­nih dru­gih, sta­vljen je ka­ta­nac.
To­šče­lik je tre­nut­no je­di­ni gdje se pro­iz­vo­di i gdje su re­dov­ne pla­te, dok će se da­lja sud­bi­na Me­tal­ca mo­žda zna­ti u na­red­nih ne­ko­li­ko mje­se­ci. Ja­u­ko­vić je na­gla­sio da je si­gu­ran da u ci­je­lom svi­je­tu ni­je za­bi­lje­žen ta­kav „stra­te­ški plan” za­tva­ra­nja pro­iz­vod­nih po­go­na kao što je slu­čaj u Nik­ši­ću.
– Cje­lo­ku­pan pro­ces uni­šte­nja me­tal­skog kom­plek­sa u gra­du od­ra­đen je smi­šlje­no. Fa­bri­ke su pre­pu­šta­li in­ve­sti­to­ri­ma za ko­je ni­je­su zna­li sa si­gur­no­šću ni ko su, ni oda­kle su. Pred­u­ze­ća nj su se pro­da­va­la u bes­ci­je­nje, a on­da za­tva­ra­na sve pod pla­štom „tran­zi­ci­je i ra­to­va” ko­je su iz­mi­šlja­li – ka­zao je Ja­u­ko­vić.
On je kao pri­mjer na­či­na na ko­ji je imo­vi­na fa­bri­ka obez­vre­đi­va­na na­veo Me­ta­lac u ko­jem je ra­dio. Imo­vi­na te fa­bri­ke pr­vo­bit­no je pro­ci­je­nje­na na oko 15 mi­li­o­na, da bi se na ne­dav­nom ogla­su ste­čaj­ne upra­ve nu­di­la za 6,3 mi­li­o­na. Imo­vi­na Že­lje­za­re bi­la je pro­ci­je­nje­na na pre­ko 40 mi­li­o­na, a u ste­ča­ju pro­da­ta je To­šče­li­ku za 15,1 mi­li­on.
– Ne vi­dim da­lju bu­duć­nost te dvi­je fa­bri­ke sve dok se u ovoj dr­ža­vi ne­što na­po­kon ne pro­mi­je­ni. Pod ve­li­kim zna­kom pi­ta­nja je ka­ko će se da­lje u nji­ma od­vi­ja­ti pro­iz­vod­nja jer, ko­li­ko sam upo­znat, ne­ma otva­ra­nja no­vih rad­nih mje­sta, ni­ti ne­kih in­ve­sti­ci­ja ko­je bi to ma­kar na­go­vje­šta­va­le. Ta­vo­re i biv­ša Že­lje­za­ra i Me­ta­lac – za­klju­čio je Ja­u­ko­vić.B.Bra­šnjo

Ne­ma gra­đe­vi­ne, ni kon­fek­ci­je

Kao i me­tal­ci, u Nik­ši­ću je na sko­ro isti na­čin uga­še­no i vi­še dru­gih pro­iz­vod­nih po­go­na, po­put gra­đe­vi­nar­stva i kon­fek­ci­je. Gra­đe­vin­sko Cr­na Go­ra uga­še­no je pri­je osam go­di­na, a zapo­šlja­va­lo je ne­ko­li­ko sto­ti­na rad­ni­ka. To pred­u­ze­će, ko­je je ne­ka­da ima­lo pri­mat na po­slo­vi­ma iz­grad­nje obje­ka­ta i in­fra­struk­tu­re u Cr­noj Go­ri, po­di­je­lje­no je na vi­še seg­me­na­ta, a nje­go­ve vri­jed­ne imo­vi­ne u Nik­ši­ću su se za ma­le pa­re do­mo­gli po­je­din­ci. Fa­bri­ka la­ke i za­štit­ne kon­fek­ci­je (FLZK) upo­šlja­va­la je oko 700 rad­ni­ka, a iz re­gi­stra Pri­vred­nih su­bje­ka­ta iz­bri­sa­na je pri­je de­se­tak go­di­na. Od nje je osta­la Ko­ni kon­fek­ci­ja u ko­joj ste­čaj tra­je već ne­ko­li­ko go­di­na, a oko 40 rad­ni­ka is­pla­tu za­o­sta­lih pla­ta i sta­ža če­ka na Bi­rou ra­da. Dr­ža­va nik­šić­ki Ja­vo­rak već dru­gi put za po­sled­njih sko­ro 15 go­di­na „opra­vlja” kroz ste­čaj. U toj fa­bri­ci tre­nut­no se re­a­li­zu­je plan re­or­ga­ni­za­ci­je, ob­no­vlje­na je pro­iz­vod­nja u ko­joj je an­ga­žo­va­no oko 70 za­po­sle­nih.