Igu­ma­ni­ja ma­na­sti­ra Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja, ma­ti Fe­vro­ni­ja, pre­mi­nu­la je u 94. go­di­ni. Li­tur­gi­ja i po­men slu­ži­će se 20. no­vem­bra u ma­na­stir­skom hra­mu Po­kro­va Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, a mo­na­ško ope­lo i sa­hra­na bi­će odr­ža­ni istog da­na. Ro­đe­na je 29. sep­tem­bra 1921. go­di­ne kao Pe­tra Bo­žić u se­lu San­di­ći kod Brč­kog. Za­mo­na­ši­la se sa 19 go­di­na u ma­na­sti­ru Jo­va­nju u Ov­ča­ru. U tom ma­na­sti­ru je pro­ve­la 12 go­di­na, od 1940. do 1952. go­di­ne, ka­da pre­la­zi u ma­na­stir Tav­nu, gdje osta­je do 1956. go­di­ne, na­vo­di se na saj­tu Epar­hi­je ra­ško-pri­zren­ske i ko­sov­sko-me­to­hij­ske.
Na­kon to­ga bi­va pre­mje­šta­na u još ne­ko­li­ko ma­na­sti­ra, da bi na­po­kon 6. apri­la 1957. go­di­ne pre­šla u ma­na­stir Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja. Ta­da je u nje­mu bo­ra­vi­lo sve­ga če­tvo­ro lju­di – otac Se­ra­fim sa jed­nim bo­go­slo­vom i dvi­je mo­na­hi­nje.
Za nje­no vri­je­me i nje­nim za­la­ga­njem ura­đe­no je mno­go za ma­na­stir: cr­kva je ob­no­vlje­na i pre­po­kri­ve­na olo­vom, u ma­na­stir­skoj por­ti su ot­ko­pa­ni mno­gi te­me­lji sred­njo­vje­kov­nih ko­na­ka, na­pra­vlje­na je zvo­na­ra, po­dig­nut je no­vi ko­nak. U no­ći 16. mar­ta 1981. go­di­ne iz­bio je po­žar na kro­vu ko­na­ka iz 15. vi­je­ka. Ma­ti Fe­vro­ni­ja je ta­da sti­ca­jem okol­no­sti ste­kla po­što­va­nje či­ta­ve Sr­bi­je.
De­si­lo se to da je, spa­sa­va­ju­ći od va­tre drev­ne re­li­kvi­je, osta­la po­ža­rom za­ro­blje­na u ma­na­stir­skoj ri­zni­ci. Vra­ta su bi­la za­tr­pa­na, na pro­zo­ri­ma su bi­le gvo­zde­ne re­šet­ke, a pla­fon je pri­je­tio da pad­ne sva­kog tre­nut­ka. Ma­ti Fe­vro­ni­ja je ipak upor­no sa­ku­plja­la iko­ne i kr­sto­ve u fi­li­gra­nu, ru­ko­pi­sne knji­ge i osta­le dra­go­cje­no­sti.
Slav­na mo­na­hi­nja se spa­sla in­ter­ven­ci­jom mo­na­ha Da­ma­ski­na, ko­ji je uspio da iš­ču­pa re­šet­ke sa pro­zo­ra. Sma­tra se da je po­žar pod­met­nut.
Pri­su­stvo­va­la je či­nu usto­li­če­nja 43, 44. i 45. pa­tri­jar­ha Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, bla­že­no­po­čiv­ših Ger­ma­na, Pa­vla i Iri­ne­ja. Bi­la je svje­dok sve­ga što je za­de­si­lo Peć­ku pa­tri­jar­ši­ju i Ko­so­vo i Me­to­hi­ju u dru­goj po­lo­vi­ni 20. i po­čet­kom 21. vi­je­ka. Bi­la je omi­lje­na me­đu ko­sov­skim mo­na­hi­nja­ma i voj­ni­ci­ma Kfo­ra ko­ji ču­va­ju ma­na­stir.
Vu­ko­vu na­gra­du je do­bi­la 2009. go­di­ne. Pri­mi­la je 2012. go­di­ne na­gra­du „Bra­ća Ka­rić” za hu­ma­ni­tar­ne ak­tiv­no­sti, ja­ča­nje mi­ra, sa­rad­nje i pri­ja­telj­stva me­đu na­ro­di­ma, za­jed­no sa ma­ti Ha­ri­ti­nom iz Peć­ke pa­tri­jar­ši­je.M.Nj.