Pi­še: Mag­da Pa­ter­nek


Tra­ge­di­ja ko­ja se ne­dav­no do­go­di­la u Pa­ri­zu, po­red ve­li­ke i istin­ske tu­ge ko­ju mi je iza­zva­la, po­kre­nu­la je i ne­ku vr­stu ne­vje­ri­ce i raz­o­ča­re­nja, i sve se u me­ni za­pi­ta­lo- do­kle čo­vjek mo­že da ide, gdje su mu gra­ni­ce, da li je uni­šte­nje i sa­mo­u­ni­šte­nje vr­hu­nac uža­sa, ili se mo­že i pre­ko to­ga? Na­di­ru pi­ta­nja i u dru­gom smje­ru, upu­će­na oni­ma ko­ji ne­ma­ju sa­o­sje­ća­nja za ovu tra­ge­di­ju i ko­ji se rav­no­du­šno ili još go­re (naj­bla­že re­če­no) njoj i ra­du­ju. Po­taj­no ili jav­no, na­ža­lost, sve­jed­no je.
Či­tam, slu­šam i ne vje­ru­jem, či­me se sve lju­di slu­že i do kog ste­pe­na ma­li­ci­o­zno­sti mo­gu ići. Pre­pu­ca­va­nje na dru­štve­nim mre­ža­ma me pot­pu­no do­tu­klo i još jed­nom po­ka­za­lo da smo pot­pu­no za­lu­ta­li u svo­je se­bič­ne, ego­i­stič­ne, usta­ja­le na­ci­o­na­li­stič­ke ćor­so­ka­ke. Po­što­va­nje žr­ta­va i bo­la nji­ho­vih po­ro­di­ca, osta­lo je u dru­gom pla­nu, jer su ‘’sve na­še mu­ke’’ va­žni­je od ne­či­jih dru­gih!
Na­i­me, ne­shva­tlji­vo upo­re­đi­va­nje na­še isto­ri­je i ovog mon­stru­o­znog či­na, te sta­vlja­nje fran­cu­ske dr­ža­ve na stra­nu zlo­čin­ca pre­ma na­šoj do­mo­vi­ni, za­tim po­vr­šno ba­ra­ta­nje plit­kim mi­sli­ma i nji­ho­vo ne­pri­mje­re­no pre­svla­če­nje u ‘’či­nje­ni­ce’’, pa li­ko­va­nje i laj­ko­va­nje pre­ma ovom pr­ven­stve­no zlo­či­nač­kom i ku­ka­vič­kom či­nu, za me­ne je rav­no fa­na­ti­zmu, ni­šta ma­nje od ovo­ga što se do­go­di­lo u Pa­ri­zu, ili ono­ga što će se ne­mi­nov­no još do­ga­đa­ti.
Oni što se ne sla­žu sa mnom (a ne sum­njam da ih je, na­ža­lost, mno­go) po­ku­ša­će da me raz­u­vje­re i da svoj stav prav­da­ju pa­tri­o­ti­zmom i prin­ci­pi­jel­no­šću. Što se pa­tri­o­ti­zma ti­če, ape­lu­jem da ga ne mi­je­ša­ju sa mr­žnjom, a i prin­ci­pi­jel­nost i fa­na­ti­zam su dva pot­pu­no su­prot­na poj­ma ka­ko je­dan dru­gom, ta­ko i isti­ni.
Da­kle, fa­na­ti­zam je gor­dost, ori­jen­ti­sa­nost na sa­mo­ga se­be, ubi­je­đe­nost ne u isti­nu već is­klju­či­vo u is­prav­nost sop­stve­nog mnje­nja. Fa­na­ti­zam je ma­njak, čak i od­su­stvo lju­ba­vi i sa­o­sje­ća­nja pre­ma dru­gim lju­di­ma, ubje­đe­nje kao od­re­đe­na po­za, uz pot­pu­no od­stu­stvo že­lje da se shva­ti dru­gi čo­vjek. Fa­na­ti­zam je ne­pro­boj­ni oklop, kroz ko­ji čo­vjek ni­je spo­so­ban da vi­di bi­lo šta dru­go. On je su­ro­va, la­žna vje­ra.
Što se ti­če prin­ci­pi­jel­no­sti, to je ne­što sa­svim dru­go. Njoj pri­pa­da čo­vjek ko­ja svo­ja vjer­ska i dru­ga ubje­đe­nja mo­že da ob­ja­sni i od­bra­ni, ko­ji je u sta­nju da od­go­vo­ri za­što su baš ona po­sta­la nje­go­vo opre­dje­lje­nje, i uči­ni­le ga prin­ci­pi­jel­nim, a ne fa­na­tič­nim. On umi­je da uka­že na su­šti­nu i sa­mu osno­vu svog sta­va. Tre­nut­na ko­rist ko­ja se ostva­ru­je za­rad od­stu­pa­nja od sop­stve­nih ubje­đe­nja po­sle ne­kog vre­me­na mo­že da se pre­tvo­ri i u tra­ge­di­ju.
Fa­na­ti­zam sko­ro uvi­jek uklju­ču­je sprem­nost i na lič­ne žr­tve, ali u iz­vje­snim eks­trem­nim uslo­vi­ma, sprem­nost na po­je­di­nač­no i ma­sov­no žr­tvo­va­nje dru­gih, po­seb­no ka­da je u pi­ta­nju ide­o­lo­gi­ja, vo­đe­nje ra­to­va, ver­ski eks­tre­mi­zam, itd. Ova tra­ge­di­ja u Pa­ri­zu upra­vo uka­zu­je na to. Prav­da­ti fa­na­ti­zam, tra­že­ći ‘’isti­nu’’ u mr­žnji pre­ma jed­noj na­ci­ji, a ima­ti za cilj is­klju­či­vo ve­li­ča­nje svo­jih na­ci­o­na­li­stič­kih stra­sti, do­zvo­li­će­te, ne spa­da u do­men prin­ci­pa, već ne­pri­mje­re­nog i opa­snog ku­ka­vič­lu­ka. Jer fa­na­ti­zam u svo­joj osno­vi i je­ste opa­san stra­hom, a strah je ja­či od bi­lo kog eks­plo­zi­va. Za raz­li­ku od ja­kog prin­ci­pi­jel­nog in­di­vi­du­a­li­stič­kog ega, u slu­ča­ju fa­na­ti­zma ra­di se o sla­bom, in­fe­ri­or­nom ja. Vr­lo te­ško, sko­ro da je i ne­mo­gu­će fa­na­ti­ka ubi­je­di­ti ar­gu­men­ti­ma u la­žnost nje­go­ve po­zi­ci­je.
U po­ku­ša­ju pro­ni­ca­nja u su­šti­nu fa­na­ti­zma sva­ka­ko va­lja obra­ti­ti pa­žnju na to da fa­na­ti­ka od­li­ku­je eks­trem­no po­na­ša­nje, tj. pre­ko­mjer­na strast. On je to­li­ko op­či­njen ci­ljem ko­ji sli­je­di da kod nje­ga cilj ne sa­mo da oprav­da­va sred­stvo, ne­go ga i ne bi­ra. On je op­či­njen jed­nom je­di­nom mi­šlju i nje­go­va gla­va je kon­stant­no usi­ja­na. Li­šen di­le­ma, fik­si­ran na ide­ju ko­ja ga nad­ja­ča­va i na­di­la­zi, bez na­vi­ke za sa­mo­re­flek­si­jom, fa­na­tik je svom že­sti­nom stra­sti usmje­ren na ak­ci­ju. Ta su­lu­da mi­sao mo­ra da za­vla­da, sve to mo­ra da po­sta­ne stvar­nost i on ne­će od nje od­u­sta­ti bez ob­zi­ra na žr­tve. Ni­jan­se u bi­lo kom smi­slu za nje­ga ne po­sto­je. Sve je ili cr­no ili bi­je­lo. Uvje­ren da či­ni do­bro, a da je ono što mu se opi­re zlo, fa­na­tik ne pre­za od na­si­lja. Ras­pa­lje­na strast, u ko­joj zdra­va mi­sao ne­ma pri­stu­pa, pre­tva­ra se u mr­žnju pre­ma ne­is­to­mi­šlje­ni­ci­ma i neo­b­u­zda­nu glad za nji­ho­vim uni­šte­njem. Otu­da i ne ču­di što fa­na­ti­zam pra­ti ogrom­na sna­ga de­struk­ci­je, i što je nje­go­vo is­po­lja­va­nje u zna­ku smr­ti. A žr­tvo­va­nje vla­sti­tog ži­vo­ta či­ni mu se kao glav­ni do­kaz oda­no­sti isti­ni.
Ni­šta kao mr­žnja, že­lja za osve­tom, ne­pra­šta­nje, ni­šta kao mla­ki is­pra­zni ži­vot bez ide­a­la, za­tim stra­sna i opa­sna na­ci­o­nal­na stru­ja ne mo­že od­ve­sti ni­gdje dru­go ne­go u fa­na­tič­nu za­sli­je­plje­nost.
Za­to idi­te pu­tem ne­se­bič­no­sti, lju­ba­vi, mi­ra, istin­ske to­le­ran­ci­je, jer to je pra­vi i je­di­ni na­čin da se od­u­pre­te ne­prav­di i zlu. Ne hra­ni­te se ne­sre­ća­ma dru­gih, ne hra­ni­te fa­na­ti­ka u se­bi. Za­gr­li­te čo­vje­ka, jer ste čo­vek. Za­gr­li­te nje­gov i osmi­jeh i bol. Ja sam u tom za­gr­lja­ju. I ja i moj bič. Jer, fa­na­ti­zam je kič.
(Autor je pje­snik)