Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Evo mi Mom­či­lo svra­tio na ka­fu. Otac. Ča­sna i po­šte­na sta­ri­na. Pro­še­ta ta­ko ju­trom da ona­ko, uz bla­go­vje­snu ćut­nju, po­pi­je­mo po jed­nu „kaj­ma­klij­ku“.
Ni­smo se ni­kad ne­što pre­tje­ra­no raz­go­va­ra­li. Ne što ne­ma­mo o če­mu, već što va­zda šte­di ri­je­či i ka­že tek ono­li­ko što ima i u ko­liko je re­če­ni­ca po­treb­no.
Ni slo­va vi­še- pla­ni­na je te­sa­la to da se šte­di na sve­mu, valj­da i na ri­je­či­ma- mu­dro­sti su sku­pe a glu­post ba­ga­tel­na, pa se ni­je is­tr­ča­va­lo ni s jed­nim…
No, ovog je pu­ta do­šao raz­go­vor­ljiv, ima mu­štu­luk, ve­li, pa svra­tio da za­li­je­mo- od 1. ja­nu­a­ra ta mi­ze­ri­ja za ko­ju je ra­dio pu­nih 40 go­di­na bi­će mu po­ve­ća­na za či­ta­vih 1,25 od­sto!
Ima­mo, mo­re, i če­mu da na­zdra­vi­mo- je­su mu uze­li de­set od­sto, ali to je ni­šta spram 1,25 za ko­li­ko će mu „po­ve­ća­ti“ pen­zi­ju, jer pre­ma onoj „tvo­je je za­i­sta sa­mo ono što si dao“, što pod­ra­zu­mi­je­va da de­set od­sto i ni­je ote­to već je „za­i­sta nje­go­vo“, dok mu po­me­nu­tih 1,25 pro­ce­na­ta ne pri­pa­da, ali će dr­ža­va ala­li­ti, svje­sna ta­ko­đe da je nje­no za­i­sta sa­mo ono što je da­la, kao, re­ci­mo: Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, pri­rod­na bo­gat­stva, eko­no­mi­ju, šan­su mla­di­ma da u za­vi­čaj­nim klu­bo­vi­ma pa­te za Sr­bi­jom uz go­stu­ju­će na­rod­nja­ke i pre­pla­će­nu br­lju…
Iz­va­dio ća­le plaj­vaz, ja pri­do­dao pa­pir i ra­ču­na­mo- tri­sto­ti­nak di­na­ra mje­seč­no vi­še, ej, pa pod sta­re da­ne će mi se oda­ti po­ro­ci­ma!
Sa­mo kad ga na­mi­ri­šu di­le­ri iz kra­ja, strah me da ga ne na­vu­ku na te­ške dro­ge, da se ne pro­pi­je, pri­dru­ži ne­kom is­pi­snič­kom kla­nu ko­ji će se ba­ha­ti­ti po pen­zi­o­ner­skim klu­bo­vi­ma i re­ke­ti­ra­ti one s po­ve­ća­njem od 500- 600 di­na­ra?
Jbg, do­šlo vri­je­me da ja nje­ga sje­tu­jem, pod sta­re da­ne ula­zi u ve­li­ku lo­vu…
-Vi­di, ta­ta, pr­vo i osnov­no mo­raš da osta­neš čo­vjek, jer kao što si va­zda go­vo­rio bra­tu i me­ni: „Vo­da sve ope­re do cr­na obra­za“, pa ta­ko i ti ne smi­ješ s tih tri­sto­ti­nak di­na­ra da se raš­čo­vje­čiš i pre­met­neš u ka­kvog pen­zi­o­ner­skog taj­ku­na neo­sje­tlji­vog na tu­đu mu­ku!
Ne smi­ješ, Mom­či­lo moj, da upa­daš u apo­te­ke i pri­je­tiš ka­ko mo­žeš sve da ih ku­piš đu­tu­re s lje­ko­vi­ma; da mi se na­vu­češ na me­so za­bo­ra­vlja­ju­ći ko­li­ko su pa­ri­zer i pa­šte­ta bi­li uz te­be kad su osta­li ute­kli; da od­la­ziš kod fri­ze­ra kad i ja mo­gu ma­ka­za­ma ot­pri­li­ke da ti po­go­dim fri­zu­ru, uz ma­nja od­stu­pa­nja oko uve­ta; da ne pi­taš po­što je ru­ža kad po­đeš ma­mi na grob; da slu­čaj­no ne is­tri­pu­ješ ka­ko je sta­rost mir­na i spo­koj­na, jer i sa 300 di­na­ra vi­še ima jed­na­ko da se sti­diš svo­jih go­di­na, ne da­ju ti za pra­vo da raz­mi­šljaš du­že od da­na una­pri­jed, u naj­bo­ljem slu­ča­ju, ne za­to što su ti 84 već zbog to­ga što si­je­du ko­su va­zda vre­ba ona je­vrej­ska: „Da­bog­da imao, pa ne­mao“... Pa ne­mao, pa ne­mao, pa ne­mao, pa na­po­slet­ku po­sra­mlje­no pi­tao si­no­ve ima­ju li ko­ji di­nar na za­jam, a kao ne­što si ra­dio i sti­cao te če­ti­ri de­ce­ni­je ar­ga­to­va­nja, moj Mom­či­lo!“
Slu­ša me, bo­ga­mi, zna sta­ri gor­štak da je pro­klet­stvo ući u ve­li­ku lo­vu od­je­dan­put i iza­ći iz kon­tej­ne­ra, po­go­to­vo pod sta­re da­ne!
Ne ubi­ja­ju go­di­ne, već od­nos pre­ma nji­ma, a dr­ža­va se evo od­lu­či­la da nam se­ni­o­re sa­tre ko onog Bil Gej­tsa, Ona­zi­sa i nji­ma slič­ne!
Strah me da ne pro­pu­ši po­no­vo pa poč­ne po spla­vo­vi­ma da pri­pa­lju­je ci­ga­re­tu nov­ča­ni­ca­ma, na­ru­ču­ju­ći sve naj­sku­plje pje­sme, uz ono ba­ha­to: „Sa­mo ti svi­raj, za ko­ji dan je pen­zi­ja, po­kri­vam sve, ne šte­di na stro­fa­ma!“
Dr­ža­vo, ape­lu­jem na te­be, ako za Bo­ga znaš, pre­i­spi­taj još je­dan­put od­lu­ku!
I ova­ko je­dva ob­u­zda­va­mo dje­cu, gdje još i star­ce da vi­tla­mo po tr­žnim cen­tri­ma, me­sa­ra­ma, apo­te­ka­ma, kla­di­o­ni­ca­ma, sa­lo­ni­ma auto­mo­bi­la ili, što je naj­go­re, po gra­na­ma!
Je­ste li uop­šte svje­sni ko­li­ko kva­li­te­tan ka­nap­čić mo­že da se pa­za­ri za 1,25 od­sto?!
Naj­ma­nje me­tar, i to još onaj ple­te­ni što ne pu­ca - ba­ha­to!dva­u­je­dan.rs