Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić


Se­dam­na­e­stog i 24. ok­to­bra ove go­di­ne če­tvr­tvje­kov­na po­li­tič­ka isto­ri­ja Cr­ne Go­re, od­no­sno vla­da­vi­na DPS-a i Mi­la Đu­ka­no­vi­ća kao nje­go­vog vr­hov­nog po­gla­va­ra obo­ga­ti­la je se­be još jed­nom u ni­zu tam­nih stra­ni­ca. Tu­žnom stra­ni­com. Obez­lju­đe­nom. Si­le zla ju­ri­le su uli­ca­ma i so­ka­ci­ma Pod­go­ri­ce go­lo­ru­ki na­rod cr­no­gor­ski, uče­sni­ke pro­te­sta pro­tiv dik­ta­tor­skog re­ži­ma. Ples zla i me­đu­brat­ske mr­žnje do­bio je tih da­na, od­no­sno no­ći ne­slu­će­ne, zdra­vom umu i ra­zu­mu ne­pojm­lji­ve raz­mje­re. Či­ni­lo se te gro­zo­mor­ne, su­za­ma oku­pa­ne, pa i ne­kom ka­plji­com kr­vi po­škro­pa­ne no­ći 24.ok­to­bra da vi­še ni­ka­da ni­šta ne­će ni li­či­ti na do­bro. Da sa­ta­na do­bi­ja bit­ku s Bo­gom i po­tvr­đu­je Ni­če­o­vu te­zu da je “Bog mr­tav”. Uči­ni­lo se da je zlo bu­kval­no svu­da oko nas. Da slo­bo­du čo­vjek ni­kad vi­dje­ti ne­će. Da sve što se do­brom zo­ve po­sta­je mr­tvo. Uto­pi­ja. Brat je zli­ko­vač­ki go­nio bra­ta “niz li­ti­ce”. Da ga sa­tre i sa ze­mljom sa­sta­vi. Vi­dje­li smo Ka­i­nov mač i Ave­lje­vu žr­tvu. Na­zi­rao se kraj ljud­sko­sti, kraj čoj­stva. Onog čoj­stva ko­jim su se Cr­no­gor­ci kroz vje­ko­ve, ne­kad i bez po­kri­ća, po­no­si­li. “Me­ta pro­te­sta bi­la je su­ve­re­nost Cr­ne Go­re”, re­če dik­ta­tor Đu­ka­no­vić u par­la­men­tu. Ne ob­ja­šnja­va­ju­ći ka­ko je to mo­gla bi­ti “uki­nu­ta” Cr­na Go­ra od stra­ne za taj cilj ipak ma­lo­broj­ne gru­pe ne­za­do­volj­nog, oja­đe­nog na­ro­da. Pri­tom za­bo­ra­vi i da pra­vog su­ve­re­ni­te­ta dr­ža­ve ne­ma, ni­ti je ika­da bi­lo bez su­ve­re­nog po­je­din­ca. Bez slo­bod­nog po­je­din­ca. Afe­rim, Mi­lo! Afe­rim, ve­le­maj­sto­re pre­va­ra, ma­ni­pu­la­ci­ja i ob­ma­na! Ka­ko se ne sje­ti, Đu­ka­no­vi­ću, neo­bja­vlje­nog blickri­ga tvo­je pa­ra­voj­ske na “ša­to­r­sko na­se­lje” na Bu­le­va­ru Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog u Pod­go­ri­ci. Na mir­ne, po­spa­ne gra­đa­ne. Želj­ne sun­ca i slo­bo­de. Ta­da je te­ror za­po­čeo, Mi­lo. Za sve što se ka­sni­je de­ša­va­lo i što će se da­lje de­ša­va­ti u Cr­noj Go­ri od­go­vor­nost sno­siš sa­mo ti i tvo­ja ap­so­lu­ti­stič­ka, ne­kon­tro­li­sa­na vlast, Đu­ka­no­vi­ću. Ne za­bo­ra­vi, Đu­ka­no­vi­ću, slo­bo­da ne tra­ži sa­mo lju­de. Slo­bo­da tra­ži i žr­tve da bi se do nje do­šlo. Ti si­gu­r­no ne mi­sliš ta­ko. Si­gur­no re­zo­nu­ješ, i u skla­du s ta­kvim re­zo­nom se i po­na­šaš, da slo­bo­da pod­ra­zu­mi­je­va sli­je­pu po­slu­šnost vo­lje­nom vo­đi. Sli­je­pu po­slu­šnost to­ta­li­tar­noj, auto­krat­skoj, dik­ta­tor­skoj fi­lo­zo­fi­ji i teh­no­lo­gi­ji vla­da­nja. Onoj teh­no­lo­gi­ji vla­da­nja či­je is­ho­di­šte je mon­stru­o­zni “Sni­mak”. Sram­ni pro­je­kat ko­ji je “do ko­ske” ogo­lio stra­te­gi­ju i tak­ti­ku tvog če­tvr­tvje­kov­nog po­li­tič­kog ži­vo­ta. Ti, Đu­ka­no­vi­ću, imaš ve­o­ma opa­snu na­vi­ku da svo­je ne­is­to­mi­šlje­ni­ke kva­li­fi­ku­ješ kao ne­pri­ja­te­lje Cr­ne Go­re. Ta, kao i dru­ge ma­lig­ne po­dje­le ko­je če­tvrt vi­je­ka si­ješ i nje­gu­ješ u Cr­noj Go­ri do­ve­le su do to­ga da svi da­nas ža­nje­mo gor­ke plo­do­ve. S ten­den­ci­jom da se ta že­tva na­sta­vi. Ne smi­jem ni da po­mi­slim ku­da ta­kav pri­stup pro­ble­mi­ma mo­že od­ve­sti Cr­nu Go­ru. A i te­be lič­no.
Za­to, Đu­ka­no­vi­ću, ne sa­vje­tuj opo­zi­ci­ju da svo­je ne­za­do­volj­stvo ka­na­li­še i vra­ti u in­sti­tu­ci­je. Ko­je in­sti­tu­ci­je, Mi­lo? Pa je­di­na, ne­pri­ko­sno­ve­na i ap­so­lut­na in­sti­tu­ci­ja u Cr­noj Go­ri si ti. Ove ko­je, ba­ja­gi, po­sto­je sa­mo su obič­na ike­ba­na. Bi­jed­na imi­ta­ci­ja in­sti­tu­ci­ja. Od­u­pri se, Đu­ka­no­vi­ću, svo­joj nad­me­no­sti, gor­do­sti i su­je­ti. Or­ga­ni­zuj raz­go­vor s opo­zi­ci­jom. Do­go­vo­ri­te se o slo­bod­nim i fer iz­bo­ri­ma. To je pri­o­ri­tet­ni in­te­res Cr­ne Go­re. A i tvoj. Ne­sreć­na je dr­ža­va ko­ja svo­ja gra­đa­ne tre­ti­ra kao što je to bio slu­čaj u no­ći 24.10. Da je mo­gao vi­dje­ti ka­ko po­li­ci­ja raz­go­ni na­rod “na bu­lju­ke”, ve­li­ki Nje­goš bi ci­ti­rao se­be sa­mog: ”Ne tre­bu­je car­stvo ne­lju­di­ma/Na­ko da se pred svi­je­tom ru­že,/Di­vlju pa­met, a ćud otro­va­nu/Di­vlji ve­par ima, a ne čo­vjek”.