Na nad­mor­skoj vi­si­ni od 1804 me­tra, na or­jen­skom vr­hu Vuč­ji zub, u ne­dje­lju se su­sre­lo oko 70 pla­ni­na­ra iz pla­ni­nar­skih klu­bo­va „Vje­ve­ri­ce“ Ko­tor, „Su­bra“ Her­ceg No­vi, „Ko­mo­vi“ Pod­go­ri­ca i „Vuč­ji zub“ Tre­bi­nje, ko­ji su ima­li pri­li­ku da, pod vođ­stvom Ni­ko­le Bra­jo­vi­ća i Želj­ka Star­če­vi­ća, pr­vi pro­đu ob­no­vlje­nom sta­rom sta­zom i da uži­va­ju u pre­li­je­poj pa­no­ra­mi. Sa vr­ha Vuč­jeg zu­ba pri ve­drom ne­bu vi­di se ci­je­la Cr­na Go­ra, Lov­ćen do­mi­ni­ra, jer je naj­bli­ži, a tu su i Pro­kle­ti­je, Dur­mi­tor, već pod sni­je­gom, sve do Sve­tog Ju­re na Bi­o­ko­vu, iza Ne­re­tve. U ide­al­nim okol­no­sti­ma vi­di se i La­sto­vo na otvo­re­nom mo­ru (sad je bi­lo za­klo­nje­no naj­vi­šim vr­hom Or­je­na). Pla­ni­na­ri, ko­je je iz Ko­to­ra vo­dio Ma­ri­jan Šan­tić, do­šli su pje­ša­če­ći od Sta­re austro­u­gar­ske pe­ka­re na Cr­kvi­ca­ma do „Or­jen-Se­dla“, gdje su se pri­dru­ži­li lju­bi­te­lji­ma pri­ro­de iz Her­ceg No­vog ko­ji su do te ko­te do­šli pje­ši­ce ili auti­ma, a za­tim su se sku­pa upu­ti­li ka od­re­di­štu. Na vr­hu se de­sio pra­vi „pre­ko­gra­nič­ni skup“, ka­da su se „pri­mor­ski“ pla­ni­na­ri po­zdra­vi­li sa gru­pom od 12 čla­no­va PD „Vuč­ji zub“ iz Tre­bi­nja, ko­je je vo­dio Igor Ške­ro.
– Do­šli smo ov­dje ra­di vas, da se dru­ži­mo i pro­ši­ri­mo svo­je vi­di­ke i is­ku­stva. Sa­ra­đu­je­mo sa čla­no­vi­ma PD „Su­bra“, pri­dru­ži­mo im se kad god su ova­ko li­je­pe tu­re, čak i u slu­ča­je­vi­ma ak­ci­ja spa­sa­va­nja – ka­že Tre­bi­njac De­jan Jan­ko­vić. Tra­sa ko­ju su svo­jim sred­stvi­ma i ra­dom di­je­lom ure­di­li Gra­ho­vlja­ni u ise­lje­nju i nji­ho­vi pri­ja­te­lji, dok su či­šće­nje od ve­ge­ta­ci­je i mar­ki­ra­nje iz­ve­li čla­no­vi PK „Su­bra“, obi­lu­je ra­zno­vr­snim di­o­ni­ca­ma: ma­lo trav­na­tih, do­sta li­šćem po­su­tih šum­skih sta­za, do ka­me­ni­tih li­ti­ca na vr­hu, ko­je su uče­sni­ci mo­ra­li da sa­vla­da­ju uz po­moć saj­le. Ra­me uz ra­me sa is­ku­snim pla­ni­na­ri­ma, na „Vuč­ji zub“ is­peo se i še­sto­go­di­šnji Rus Vla­di­slav, u dru­štvu svog ta­te. Čla­no­vi PSD „Ko­mo­vi” ta­ko­đe su do­šli pje­ške od Cr­kvi­ca.
– Pr­vi put sam na Vuč­jem zu­bu, od­li­čan po­gled – s vi­si­ne mo­že­te da vi­di­te sve: od Pro­kle­ti­ja, pre­ko Dur­mi­to­ra, do Vo­lu­ja­ka, Ma­gli­ća, ka­že 72-go­di­šnji Ve­se­lin La­la­to­vić, ko­ji je na Or­jen do­šao sa ćer­kom Ve­rom, Ba­ne­tom Ma­je­re­vi­ćem i Vo­ji­sla­vom Gra­ni­ćem.
– Za me­ne je pla­ni­na­re­nje po Or­je­nu ne­što naj­ljep­še u mom ži­vo­tu, pri­vi­le­gi­ja je bi­ti na ovoj pla­ni­ni. Sva­kog mje­se­ca se de­ša­va ne­što dru­go – be­re­mo haj­duč­ku tra­vu, kan­ta­ri­on, ma­li­ne, ku­pi­ne, pe­čur­ke, to je fan­ta­stič­no. Čla­no­vi Pla­ni­nar­skog dru­štva „Su­bra“ raš­či­šća­va­ju i mar­ki­ra­ju sta­ze, ra­de sve naj­bo­lje da nam ove vr­ho­ve uči­ne do­stup­ni­jim i da sa­ču­va­ju di­vlju pri­ro­du – ka­že Dže­ni Ko­sić, Ir­ki­nja uda­ta za No­vlja­ni­na, čla­ni­ca PD „Or­jen“, ko­ja je po­ma­ga­la pla­ni­na­ri­ma u sa­vla­da­va­nju naj­te­žeg di­je­la pri vr­hu.
Vo­dič tu­re bio je 60-go­di­šnji Ni­ko­la Bra­jo­vić, a uz nje­ga sta­zu su pro­šli su­pru­ga Ja­gli­ka i sin Da­ni­lo Bra­jo­vić, al­pi­ni­sta. Ni­ko­la se pla­ni­na­re­njem ba­vi pre­ko 40 go­di­na, po­zna­je sva­ki vrh, sve udo­li­ne, pu­te­ve i sta­ze Or­jen­skog ma­si­va.
– Za­di­vlju­ju­će je što smo da­nas na Vuč­ji zub iz­ve­li gru­pu od 55 pla­ni­na­ra (plus 12 tre­binj­skih pla­ni­na­ra, ko­ji su do­šli sa­mo­stal­no), to je uspjeh. Ovu smo sta­zu mar­ki­ra­li vi­še ra­di zi­me da bi­smo iz­bje­gli gre­ben, eks­trem­ne uspo­ne pre­ko or­jen­skog Ka­bla na Vuč­ji zub. Bi­će to iz­van­red­na zim­ska sta­za, ka­da sve sti­je­ne pre­kri­je sni­jeg do dva me­tra vi­si­ne, bu­de snje­žna „stri­je­ha“ po se­dam-osam me­ta­ra, on­da sta­viš de­re­ze, pa mo­žeš da tr­čiš sa Vuč­jeg zu­ba do Zu­bač­kog (Ve­li­kog) Ka­bla, sve je za­le­đe­no. Ovo je je­dan od ljep­ših vr­ho­va, naj­o­krut­ni­ja je Re­o­vač­ka gre­da, mo­ja omi­lje­na, od mi­lja je zo­ve­mo „Reo-mač­ka“, jer pe­nje­mo al­pi­ni­stič­ke di­o­ni­ce, ka­že Ni­ko­la Bra­jo­vić, vo­đa pla­ni­nar­ske sek­ci­je PD „Su­bra“, u sklo­pu ko­je je osno­vao pla­ni­nar­sku sek­ci­ju „Nov­ski ti­ći“ za dje­cu škol­skog uz­ra­sta.
Ova sta­za je ob­no­vlje­na kra­jem lje­ta za po­tre­be me­đu­op­štin­ske sa­rad­nje, po pri­vat­noj ini­ci­ja­ti­vi ise­lje­ni­ka sa Gra­ho­va, Đo­ka Ko­va­če­vi­ća, ko­ji ži­vi u Van­ku­ve­ru po­sled­njih 20 go­di­na i ko­ji ima že­lju da oži­vi svoj sta­ri kraj, iz­me­đu osta­log, i kroz ne­ke tu­ri­stič­ke pro­gra­me. U do­go­vo­ru sa čla­no­vi­ma PK „Su­bra“ do­šli su do ide­je da se na­pra­vi jed­na sta­za ko­ja bi po­ve­zi­va­la tri di­je­la pla­ni­ne Or­jen – nik­šić­ki, ko­tor­ski i her­ceg­nov­ski.
Si­la­ze­ći is­toč­nom stra­nom Vuč­jeg zu­ba, pre­ko Re­o­vač­kog pre­vo­ja, pla­ni­na­ri su se kroz do­lo­ve i šu­me vra­ti­li istom sta­zom do Or­jen-Se­dla, a gru­pa iz Ko­to­ra išla je du­žom tra­som sve do Cr­kvi­ca, pre­šav­ši to­ga da­na 27 ki­lo­me­ta­ra.
M.D.Po­po­vić


Od Vr­ba­nja do Ke­še­lje­vi­ća ka­tu­na

Vuč­ji zub je ne­ko čvo­ri­šte sta­za, u nje­go­voj bli­zi­ni je pre­voj ko­ji je is­ko­ri­šćen kao naj­la­ga­ni­ji da bi se pre­šlo pre­ma Vr­ba­nju (ma­li pla­nin­ski cen­tar her­ceg­nov­ske op­šti­ne), gdje je za­vr­še­tak sta­ze. Ova tra­sa je po­sto­ja­la i ra­ni­je, ali je sad to spo­je­no u jed­nu cje­li­nu. Ovaj dio je ne­do­sta­jao, bli­že pre­ma Bi­je­loj go­ri, je­dan dio oko Vuč­jeg zu­ba. Sad se u nor­mal­noj dnev­noj šet­nji mo­že pre­ći s kra­ja na kraj. Od Vr­ba­nja do or­jen­skog se­dla je po­sto­jao put, a po­red sta­ze – od­voj­ka do Vuč­jeg zu­ba mi smo na­pra­vi­li i si­la­zak s dru­ge stra­ne, gra­hov­ski dio, do Ke­še­lje­vi­ća ka­tu­na, tu is­pod nas, oda­kle po­či­nje ma­ka­dam­ska ce­sta (sa­o­bra­ćaj­ni spoj za te­ren­ska vo­zi­la), ob­ja­šnja­va Želj­ko Star­če­vić, na­čel­nik Sek­ci­je za mar­ka­ci­ju i vo­dič­ku slu­žbu.


Sta­ra šver­cer­ska tra­sa

Za­hva­lju­ju­ći Gra­ho­vlja­ni­ma, mar­ki­ra­na sta­za od­ve­la je pla­ni­na­re i sta­rom tra­som ne­ka­da­šnjeg „šver­cer­skog pu­ta“, ku­da je sto­ka pre­ba­ci­va­na iz Ke­še­lje­vi­ća ka­tu­na u ko­tor­ski dio iz­me­đu pre­vo­ja Re­o­vač­ke gre­de i Vuč­jeg zu­ba. Pro­šli su lo­ka­ci­ju Pra­sa, punkt ko­ji spa­ja tre­binj­sku i ko­tor­sku op­šti­nu, Cr­nu Go­ru i Her­ce­go­vi­nu, a ra­ni­je kon­tr­ol­ni punkt iz­me­đu austrij­ske i tur­ske Her­ce­go­vi­ne. Pre­ba­ci­va­nje sto­ke, du­va­na i dru­ge ro­be pre­ko ovog pre­vo­ja bi­lo je na­čin pre­ži­vlja­va­nja on­da­šnjeg sta­nov­ni­štva. Da­nas sa­mo pla­ni­na­ri i lov­ci idu ovu­da. Bez ova­kve pla­ni­nar­sko-tu­ri­stič­ke va­lo­ri­za­ci­je ne­ma ne­kog iz­gle­da za bu­duć­nost ovog kra­ja – sto­ke odav­no ne­ma ova­ko vi­so­ko, u se­li­ma ima do­volj­no tra­ve za ono ma­lo sta­da ko­ja su osta­la – ob­ja­snio nam je Star­če­vić.