Pi­še: Ale­ksan­dar Ma­to­vić


Ovih li­je­pih je­se­njih da­na, sa­svim slu­čaj­no, sje­tih se jed­ne hu­mo­ri­stič­ke tv se­ri­je iz de­ve­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog vi­je­ka. Ovih li­je­pih ok­to­bar­skih da­na, dok se na­mje­šta­ju ljud­ske ko­sti u bol­ni­ca­ma, dok na­rod is­ka­šlja­va su­za­vac iz plu­ća, dok u re­bri­ma i le­đi­ma ,,si­je­va’’ od mi­li­ne do­di­ra pen­dre­ko­vog, dok u gla­va­ma mno­gih još od­zva­nja­ju bla­ge ri­je­či oklop­ni­ka-ju­na­ka i nji­ho­ve ot­me­ne psov­ke, dok nam po­kret­ne sli­ke pri­ka­zu­ju te­ren­ski auto­mo­bil ka­ko ju­ri­ša da pre­ga­zi. Li­je­po vri­je­me, li­je­pe sli­ke. I ko će sa­da re­ći da ni­smo ze­mlja li­der?!
Ne­go, da se vra­tim hu­mo­ru iz tv se­ri­je.
U to vri­je­me, te­le­vi­zor me je gle­dao svo­jim cr­no-bi­je­lim ekra­nom, a me­ni to ni­je sme­ta­lo. Evo sce­ne ko­ja mi se mo­ta po gla­vi već da­ni­ma. Tip do­la­zi u ban­ku, že­li da upla­ti no­vac i pi­ta slu­žbe­ni­ka ko­li­ka je ka­ma­ta. Pet odsto, ka­že slu­žbe­nik. Ma­lo, na to će tip. Ta­da se slu­žbe­nik raz­go­ro­pa­di. U Švaj­cr­skoj je tri od­sto, i lju­di­ma je to do­volj­no! A na­ma je pet od­sto ma­lo! Na­ma je i se­dam od­sto ma­lo! I de­set, i se­dam­de­set! Na­ma je SVE ma­lo! O, ka­ko se smi­jah ta­da! Ali se ne smi­jem sa­da, na­pro­tiv.
Sje­ća­ju­ći se ove sce­ne, sje­tih se Ono­ga. Mi sta­ri­ji pam­ti­mo kad je Onaj do­šao na mje­sto ko­jeg se i da­nas gr­če­vi­to dr­ži. Bi­ja­še to ne­ka­ko baš ovih da­na, da­le­ke 1988. Ta­da je Onaj po ub­je­đe­nju bio ko­mu­nist. Ubr­zo se pre­o­bra­zi u na­ci­o­na­li­stu pu­nog mr­žnje. Mr­žnje pre­ma dru­gim na­ro­di­ma iz okru­že­nja ko­ji ni­su bi­li što i on. I kre­nu u si­ste­mat­sko uni­šta­va­nje Cr­ne Go­re. Išlo mu je od­lič­no. Jed­na za dru­gom, po­če­še pro­pa­da­ti fa­bri­ke kod nas. Ka­ko na­rod po­če bi­va­ti si­ro­ma­šni­ji iz da­na u dan, ta­ko Onaj i nje­mu bli­ski po­če­še bi­va­ti bo­ga­ti­ji, ma­te­ri­jal­no. Ako je vje­ro­va­ti le­gen­da­ma. I vla­sti­tim oči­ma.
No, to je Ono­me bi­lo ma­lo. Valj­da mu je po­sta­lo do­sad­no bi­ti na­ci­o­na­li­sta jed­ne na­ci­je, pa istu pro­mje­ni. I još ja­če po­če mr­zje­ti na­ci­ju ko­ju na­pu­sti. Ali, i to je Ono­me ma­lo. Od­lu­či da do­tu­če osa­ka­će­nu Ju­go­sla­vi­ju. Po­ja­ča mr­žnju i hi­ste­ri­ju, po­ra­sto­še ra­ču­ni na ban­ka­ma. Mi­slim, ra­ču­ni Ono­ga i nje­go­vih.
Pro­đo­še de­ce­ni­je. Na­rod još si­ro­ma­šni­ji, Onaj još bo­ga­ti­ji. Sa­da ima­ju i po­ro­dič­nu ban­ku. Ali, Ono­me je i to ma­lo...
Po­že­lje da uzme Ostro­ške nov­ce. I sve cr­kve i ma­na­sti­re cr­no­gor­ske. Da li je po­že­lio da se sa­mo­pro­gla­si za pa­tri­jar­ha – ne zna­mo. Još.
Kad ka­žem Ostro­ški nov­ci – mi­slim na nov­ce ko­je vje­ru­ju­ći do­bro­volj­no osta­vlja­ju kod ći­vo­ta Sve­če­vog. Onaj je iz­ra­ču­nao – tu su mi­li­o­ni! Ho­ću ih, ma­lo mi je!
Po­sto­ji iz­re­ka – la­ko je na­hra­ni­ti glad­nog, te­ško je na­hra­ni­ti bo­ga­tog. Iz­gle­da da je Onaj glad­ni­ji ne­go ikad! Vi­še se ne mo­že za­si­ti­ti nov­cem, ma­te­ri­jal­nim bo­gat­stvom. Sad že­li na­šu krv. Da je pu­sti, da je pro­ba.
I ura­dio je to. One Cr­ne Su­bo­te uve­če. Oku­pio je svo­je kr­vo­žed­ne pse, dao im mi­li­ci­o­nar­ske uni­for­me i gu­me­ne to­lja­ge. Po­di­je­lio im bo­či­ce otro­va. I te­ren­ske auto­mo­bi­le, za ga­že­nje. UDRI za­sik­tao je. I uda­ri­li su. Ja­ko.
Ko zna da li je za­do­vo­ljan. Po­zna­va­ju­ći ga ove tri de­ce­ni­je, mo­že­mo oče­ki­va­ti da je još že­dan kr­vi na­rod­ne. Ne­go, ko se ma­ča la­ti, od ma­ča i stra­da ka­že dru­ga iz­re­ka.
Za­vr­ši­ću pri­ču još jed­nim sje­ća­njem. Ovo sje­ća­nje se od­no­si na su­bo­tu, 8. ok­to­bar 1988. Ta­da je na­rod­na mi­li­ci­ja tu­kla na­rod na Žu­toj gre­di (iz­me­đu Nik­ši­ća i Ti­to­gra­da). Na­rod je kre­nuo da mi­je­nja on­da­šnju vlast, tad je Onaj za­ja­hao. Bo­ra Đor­đe­vić je po­sle na­pi­sao pje­smu – Žu­ta gre­da bluz. Evo za­vr­šne stro­fe – ne bo­li su­za­vac, pen­drek i ste­nje, bo­li nas sa­mo PO­NI­ŽE­NjE.