Vi­še od 70 oso­ba iz užič­kog kra­ja bi­li su u vr­hu vla­sti Sr­bi­je i Ju­go­sla­vi­je u po­sled­nja dva vi­je­ka. Naj­zna­čaj­ni­ji me­đu nji­ma sva­ka­ko je knez Mi­loš Obre­no­vić, ute­me­lji­vač srp­ske dr­žav­no­sti, ro­đen 17. mar­ta 1783. go­di­ne u Sred­njoj Do­bri­nji u op­šti­ni Po­že­ga. Kon­ti­nu­i­tet „vla­da­vi­ne“ Uži­ča­na na­sta­vljen je do da­na­šnjih da­na: u Vla­di Sr­bi­je tre­nut­no su dva mi­ni­stra iz užič­kog kra­ja – mi­ni­star po­ljo­pri­vre­de Sne­ža­na Bo­go­sa­vlje­vić-Bo­ško­vić i mi­ni­star prav­de Ni­ko­la Se­la­ko­vić. U Isto­rij­skom ar­hi­vu u Uži­cu otvo­re­na je iz­lo­žba „Uži­ča­ni u vr­hu vla­sti Sr­bi­je i Ju­go­sla­vi­je 1815–2015“.
– Od kne­za Mi­lo­ša do de­se­te de­ce­ni­je 20. vi­je­ka bi­lo je ma­lo vla­da bez Uži­ča­na. To go­vo­ri o men­ta­li­te­tu na­ro­da ovog kra­ja, ko­ji je pre­ko svo­jih po­li­tič­kih pred­stav­ni­ka uvi­jek ak­tiv­no uče­stvo­vao u po­li­tič­kom ži­vo­tu Sr­bi­je i Ju­go­sla­vi­je. Se­dam lič­no­sti iz da­na­šnjeg Zla­ti­bor­skog okru­ga bi­li su na naj­od­go­vor­ni­jim du­žno­sti­ma – pred­sjed­ni­ci vla­da Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, Kra­lje­vi­ne SHS, Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je, So­ci­ja­li­stič­ke Ju­go­sla­vi­je i Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je. Za dva vi­je­ka na naj­od­go­vor­ni­jim du­žno­sti­ma bi­le su sa­mo če­ti­ri že­ne, – ka­že dr Alek­san­dar Sa­vić, ar­hiv­ski sa­vjet­nik u Isto­rij­skom ar­hi­vu i autor iz­lo­žbe otvo­re­ne u Uži­cu.
Knez Mi­loš je na­sto­jao da u Sr­bi­ji iz­gra­di ja­ku cen­tral­nu vlast, pa je do 1817. go­di­ne uklo­nio sve svo­je unu­tra­šnje pro­tiv­ni­ke, me­đu ko­ji­ma i Ka­ra­đor­đa. Na Sre­tenj­skoj skup­šti­ni 1835. ob­ja­vio je uki­da­nje spa­hij­skog pra­va, i ta­da je svim is­prav­ni­če­stvi­ma po­slao uput­stvo o ubi­ra­nju po­re­za, sta­vlja­ju­ći ta­ko te­melj slo­bod­nom se­o­skom po­sje­du. Mi­loš je po­ka­zao i smi­sao za or­ga­ni­zo­va­nje voj­ske i ja­ča­nje od­bra­ne Sr­bi­je. Po­di­zao je ško­le, cr­kve i ma­na­sti­re i da­vao no­vac za nji­ho­vu grad­nju i po­prav­ku. U Mi­lo­še­vo vri­je­me u Sr­bi­ji su otvo­re­ne pr­ve gim­na­zi­je, Ve­li­ka ško­la, Bo­go­slo­vi­ja, Knja­že­ska ti­po­gra­fi­ja, štam­pa­ne su No­vi­ne Serb­ske, i osno­va­no pr­vo po­zo­ri­šte „Knja­že­sko srb­ska ban­da“. Sre­tenj­skim usta­vom 1835. ogra­ni­če­na je kne­že­va auto­krat­ska vlast, a na­kon su­spen­zi­je tog i do­no­še­nja ta­ko­zva­nog Tur­skog usta­va 1838, ko­ji je ta­ko­đe ogra­ni­ča­vao kne­že­vu vlast, on se po­vu­kao u ko­rist sta­ri­jeg si­na Mi­la­na. Mi­loš Obre­no­vić je pre­mi­nuo 1860. u svom ko­na­ku na Top­či­de­ru, i sa­hra­njen je u por­ti Sa­bor­ne cr­kve u Be­o­gra­du.
Uži­ča­ni pred­sjed­ni­ci vla­da Sr­bi­je i Ju­go­sla­vi­je bi­li su Lju­bo­mir Ka­lje­vić (1875–1876), Lju­bo­mir Sto­ja­no­vić (1905–1906), Mi­len­ko Ve­snić (1920–1921), Mi­loš Tri­fu­no­vić (1943), Pe­tar Stam­bo­lić (1948–1953), Slo­bo­dan Pe­ne­zić Kr­cun (1962–1963) i Ivan Stam­bo­lić (1936–2000). Pe­to­ro Uži­ča­na bi­li su pot­pred­sjed­ni­ci vla­da Sr­bi­je i Ju­go­sla­vi­je, tro­ji­ca pred­sjed­ni­ci Pred­sjed­ni­štva SR Sr­bi­je, še­sto­ro pred­sjed­ni­ci Na­rod­ne skup­šti­ne Sr­bi­je, je­dan je bio mi­ni­star ino­stra­nih dje­la a še­sto­ri­ca mi­ni­stri unu­tra­šnjih dje­la, dok su njih 47 bi­li mi­ni­stri pri­vre­de, in­du­stri­je, fi­nan­si­ja, pro­svje­te, cr­kve­nih dje­la i vje­ra, sa­o­bra­ća­ja, mi­ni­stri ra­da, po­šta i te­le­gra­fa, zdra­vlja, sa­o­bra­ća­ja, gra­đe­vi­na, po­ljo­pri­vre­de, tu­ri­zma, pra­vo­su­đa, pa i mi­ni­stri bez port­fe­lja. Iz užič­kog kra­ja su če­tvo­ri­ca na­čel­ni­ka Ge­ne­ral­šta­ba: voj­vo­da Pe­tar Bo­jo­vić, Dra­go­ljub Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić, Dra­go­ljub Oj­da­nić i Lju­bi­ša Di­ko­vić, ko­ji da­nas oba­vlja tu zna­čaj­nu du­žnost. Uži­ča­nin Ni­ko­la Lju­bi­čić bio je sa­ve­zni se­kre­tar za na­rod­nu od­bra­nu.
Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić je ro­đen u Iva­nji­ci 1893. go­di­ne. Uče­stvo­vao je, kao ofi­cir, u oba bal­kan­ska ra­ta i u Pr­vom svjet­skom ra­tu. Iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta ste­kao je čin pu­kov­ni­ka, a u april­skom ra­tu 1941. na­la­zio se na du­žno­sti po­moć­ni­ka a za­tim i na­čel­ni­ka šta­ba Dru­ge ar­mi­je Ju­go­slo­ven­ske voj­ske. Ni­je pri­znao ka­pi­tu­la­ci­ju već je sa gru­pom ofi­ci­ra, pod­o­fi­ci­ra i žan­dar­ma u ma­ju 1941. na Rav­noj Go­ri or­ga­ni­zo­vao čet­nič­ki po­kret, ka­sni­je na­zvan Ju­go­slo­ven­ska voj­ska u otadž­bi­ni. Do no­vem­bra 1941. sa­ra­đi­vao je sa Na­rod­no-oslo­bo­di­lač­kim po­kre­tom, na­kon če­ga je do­šlo do me­đu­sob­nih oru­ža­nih su­ko­ba ko­ji su tra­ja­li do kra­ja ra­ta. U av­gu­stu 1944. kralj Pe­tar dru­gi Ka­ra­đor­đe­vić po­zvao ga je da se sa je­di­ni­ca­ma sta­vi pod Ti­to­vu ko­man­du, što je on od­bio. Bio je dva pu­ta uci­je­njen od nje­mač­kih vla­sti, a isto­vre­me­no su ga od­li­ko­va­li, to­kom ra­ta ge­ne­ra­li Šarl de Gol i Dvajt Aj­zen­ha­u­er, a 1948, po­smrt­no, i pred­sjed­nik SAD Ha­ri Tru­man. Po svr­šet­ku ra­ta pro­tiv fa­ši­sta ju­go­slo­ven­ske vla­sti su Dra­žu Mi­ha­i­lo­vi­ća osu­di­le na smrt, stri­je­ljan je 1946, a ove go­di­ne re­ha­bi­li­to­van.
Jed­na od naj­zna­čaj­ni­jih lič­no­sti ro­đe­nih u Uži­cu sva­ka­ko je fi­lo­log i po­li­ti­čar Lju­bo­mir Sto­ja­no­vić (1860–1930). Bio je pred­sjed­nik Vla­de Sr­bi­je i mi­ni­star pro­svje­te, a osta­će upi­san kao naj­mla­đi član i se­kre­tar Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka u nje­noj isto­ri­ji (imao je tek 30 go­di­na). Je­dan je od naj­zna­čaj­ni­jih na­sta­vlja­ča dje­la Vu­ka Ste­fa­no­vi­ća Ka­ra­dži­ća u obla­sti srp­skog je­zi­ka. Na­rod­ni he­roj Slo­bo­dan Pe­ne­zić Kr­cun (1918–1964) je, ta­ko­đe, osta­vio tra­ga u rat­noj i po­li­tič­koj ka­ri­je­ri. To­kom ra­ta bio je po­li­tič­ki ko­me­sar Dru­ge pro­le­ter­ske di­vi­zi­je, od 1946. do 1953. bio je mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va, pot­pred­sjed­nik Vla­de i od 1962. do još uvi­jek ne­ra­svi­je­tlje­ne po­gi­bi­je, 6. no­vem­bra 1964, i njen pred­sjed­nik, od­no­sno pred­sjed­nik Iz­vr­šnog vi­je­ća Sr­bi­je. Pred­sjed­nik srp­ske Vla­de, od 1978. do 1982. go­di­ne bio je i Ivan Stam­bo­lić. Ro­đen je u Bre­zo­vi kod Iva­nji­ce, a kid­na­po­van je 2000. i iste go­di­ne li­kvi­di­ran.
Po­red iz­vr­šne vla­sti, Uži­ča­ni su bi­li i na naj­od­go­vor­ni­jim funk­ci­ja­ma u sud­skoj vla­sti. Sve­to­lik La­za­re­vić, Mi­o­drag Ko­va­če­vić i Bal­ša Go­ve­da­ri­ca bi­li su pred­sjed­ni­ci Vr­hov­nog su­da Sr­bi­je, dok je Bra­ne Je­vre­mo­vić bio sa­ve­zni jav­ni tu­ži­lac. Uži­ča­ni, po­put Vu­ji­ce Jev­đe­vi­ća iz Pri­bo­ja i aka­de­mi­ka Mi­la­di­na Pe­ći­na­ra sa Zla­ti­bo­ra, ali i ne­ki mi­ni­stri, ostva­ri­li su za­vid­nu na­uč­nu ka­ri­je­ru, a bi­li su i is­tak­nu­te di­plo­ma­te, ve­li­ki za­du­žbi­na­ri i po­kre­ta­či i iz­da­va­či li­sto­va. Da­nas sla­vu užič­kog kra­ja pro­no­se knji­žev­ni­ci Lju­ba Si­mo­vić, Lju­bi­vo­je Ršu­mo­vić i Mi­lo­van Vi­te­zo­vić, spor­ti­sti Oli­ve­ra Jev­tić, Ne­ma­nja Vi­dić, Mi­lo­van Ve­snić i Ra­do­mir An­tić, is­tak­nu­ti lje­ka­ri i na­uč­ni­ci ra­za­su­ti ši­rom pla­ne­te.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić