NIK­ŠIĆ - U ba­njan­skom se­lu Pe­tro­vi­ći, pe­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nom od Nik­ši­ća, smje­šte­nom na sa­moj gra­ni­ci s Re­pu­bli­kom Srp­skom, ne­kad je ži­vje­lo 500 do­ma­ćin­sta­va sa oko 4.000 sta­nov­ni­ka, ko­ji su ima­li sve uslo­ve za ži­vot. Pre­ma ri­je­či­ma­ma­lo­broj­nih i pre­te­žno sta­ri­jih mje­šta­na, po­sled­njih go­di­na ži­vot u tom kra­ju za­mi­re, jer se broj sta­nov­ni­ka znat­no sma­njio. U se­dam za­se­la­ka tre­nut­no ži­vi je­dva še­zde­set do­ma­ćin­sta­va, s ne­što ma­nje od 200 sta­nov­ni­ka. Pre­ma ri­je­či­ma No­va­ka Po­po­vi­ća, pred­sjed­ni­ka MZ Pe­tro­vi­ći, u ovom se­lu smje­šte­nom iz­me­đu dvi­je že­lje­znič­ke pru­ge, ne­kad se ži­vje­lo go­to­vo kao u gra­du. U mje­snim i dru­gim kan­ce­la­ri­ja­ma, po­šti, zdra­stve­noj sta­ni­ci, na odr­ža­va­nju pru­žnog i ma­ne­var­skog stro­ja, na po­slo­vi­ma skret­ni­ča­ra, ali i u po­go­nu pri­rub­ni­ca, bi­lo je za­po­sle­no sto­ti­nak rad­ni­ka… Da­nas ni­šta od to­ga ne ra­di.
-Lje­kar sa­mo če­tvrt­kom do­la­zi iz Nik­ši­ća, a pa­ci­jen­ti se pre­gle­da­ju u am­bu­lan­ti ko­ja je naj­bla­že re­če­no ne­u­slov­na. Neo­p­hod­na nam je i pro­dav­ni­ca, jer za ki­lo­gram vo­ća mo­ra­mo pu­to­va­ti do Nik­ši­ća ili u su­sjed­nu Her­ce­go­vi­nu, pri­ča Po­po­vić.
On is­ti­če da u Pe­tro­vi­ći­ma je­di­no ra­di Osnov­na ško­la „Jo­van Dra­ga­nić”, či­ji iz­gled mo­že da pre­va­ri i da na­mjer­ni­ka na­ve­de na po­mi­sao da je pu­na đa­ka, a se­lo sta­nov­ni­ka.
-Ne­kad je ško­lu po­ha­đa­lo vi­še od 370 uče­ni­ka, a sa­da 12, bez na­go­vje­šta­ja da će­mo u do­gled­no vri­je­me ima­ti pr­va­ka. Ško­lu i se­lo za­de­si­la je sud­bi­na br­zog i na­glog ise­lja­va­nja. Ta ogrom­na ti­ši­na nas opo­mi­nje da se mo­ra ne­što ra­di­ti i mi­je­nja­ti da bi­smio op­sta­li, ka­že Po­po­vić. On pod­sje­ća da je Vo­do­vod u Pe­tro­vi­ći­ma iz­gra­đen da­le­ke 1937. go­di­ne, da je vo­de bi­lo u iz­bi­lju, a da se da­nas njo­me snab­di­je­va­ju je­di­no iz bi­sti­jer­ni.
-Od uki­da­nja pru­ge Nik­šić - Ča­plji­na, 1976. go­di­ne, u Pe­tro­vi­ći­ma ne­ma vo­de, već se snab­di­je­va­mo iz bi­sti­jer­ni. U Pe­tro­vi­ći­ma ni­šta ne funk­ci­o­ni­še, a za­tva­ra­njem po­šte uga­še­na je i po­sled­nja na­da da se ži­vot mo­že vra­ti­ti u ove kra­je­ve. Mi­ni­star­tvo po­ljo­pri­vre­de po­mo­glo je ovaj kraj sa 10. 000 eura, a taj no­vac utro­šen je pri­je dvi­je go­di­ne za re­mon­to­va­nje po­sto­je­ćih pum­pi za vo­du na ri­je­ci Tre­bi­šnji­ci, kao i za ne­ke sit­ni­je oprav­ke i do­pre­ma­nje ma­te­ri­ja­la, sve u na­di da će vo­da opet po­te­ći vo­do­vo­dom, a bi­sti­jer­ne pa­sti u za­bo­rav, ka­že Po­po­vić.
On na­gla­ša­va da je tre­ba­lo ra­ni­je raz­mi­šlja­ti o po­bolj­ša­nju uslo­va i da se ni­je smje­lo do­zvo­li­ti da se­lo opu­sti.
-Mo­žda bi se mom­ci ko­ji su oti­šli odav­de i vra­ti­li, ali je te­ško dje­voj­ku ko­ja je ro­đe­na i od­ra­sla u gra­du pri­vo­lje­ti da do­đe i ži­vi na se­lu. Onaj ko je ra­stao na as­fal­tu ni­je spo­so­ban za po­ljo­pri­vred­ne ra­do­ve - pla­stid­bu, ora­nje, ko­pa­nje i slič­no. Ipak, sma­tram da bi cje­lo­kup­na za­jed­ni­ca mo­ra­la da po­ra­di na re­vi­ta­li­za­ci­ji se­la - ka­že Po­po­vić.
Jan­ko Jo­vo­vić se sa sje­tom pri­sje­ća pe­ri­o­da od pri­je pe­de­set go­di­na, ka­da je u tom kra­ju cvje­tao ži­vot.
-Od ne­ka­da­šnjeg pre­li­je­pog kra­ja do­šli smo do se­la ko­je za­mi­re. Vi­še je rad­ni­ka ta­da bi­lo u Pe­tro­vi­ći­ma ne­go što ih da­nas upo­šlja­va nik­šić­ka pri­vre­da. Od svih pred­u­slo­va za iz­van­re­dan ži­vot sa­da ima­mo sa­mo ru­še­vi­ne. Onaj ko pr­vi put do­la­zi u se­lo po­mi­slio bi da je ov­dje rad tek za­vr­šen - ka­že Jo­vo­vić.
On is­ti­če da bi se ži­vot u tom kra­ju mo­gao la­ko pro­mi­je­ni­ti na­bo­lje sa­mo ka­da bi vlast ima­la vo­lje da po­mog­ne.
-Kao što je vlast te­ži­la da opu­sto­ši se­la, ka­da je s ra­dom po­če­la Že­lje­za­ra, ta­ko bi mo­gla s vr­lo ma­lo ula­ga­nja vra­ti­ti sta­nov­ni­štvo u opu­sto­še­ne kra­je­ve. Na­rav­no, ne na na­čin ka­ko to tre­nut­no či­ni. Kre­di­te za po­ljo­pri­vre­du bi tre­ba­lo do­di­je­li­ti oni­ma ko­ji že­le da ra­de, a ta­kvih ima mno­go. Me­đu­tim, sred­stva se do­dje­lju­ju sa­mo po­dob­ni­ma, ko­ji su ra­sli na as­fal­tu, i ni­kad u ru­ke ni­je­su uze­li ni­jed­nu po­ljo­pri­vred­nu alat­ku. Oni ko­ji bi htje­li da ra­de, ne­ma­ju sred­sta­va. Sa­mim tim ne mo­gu stva­ra­ti ni po­ro­di­ce, pa mom­ci­ma u Pe­tro­vi­ći­ma ne pro­sta­je dru­go ne­go da se okre­nu ča­ši­ci- ka­že on.
I Jo­van Mar­ko­vić se s do­sta sje­te pri­sje­ća ne­ka­da­šnjeg ži­vo­ta u ovom kra­ju.
-Pe­tro­vi­ći su bi­li pr­vo se­lo ne sa­mo u Cr­noj Go­ri, ne­go i ši­re. Ka­da je Bla­žo Jo­va­no­vić na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta po­sje­tio se­lo ka­zao je : „Vi ste je­di­no se­lo u Cr­noj Go­ri gdje je do­šla ci­vi­li­za­ci­ja”. Da­nas je si­tu­a­ci­ja u se­lu to­tal­no dru­ga­či­ja, iako su Pe­tro­vi­ći uda­lje­ni oko 50 ki­lo­me­ta­ra od Nik­ši­ća i ima­ju pro­šlost ko­jom se mje­šta­ni di­če. Ka­da smo 1936. go­di­ne do­bi­li stru­ju, osta­la se­la u Cr­noj Go­ri bi­la su u mra­ku. Go­di­nu ka­sni­je do­bi­li smo vo­do­vod i ima­li pet-šest grad­skih jav­nih če­sa­ma. Pru­gu, jed­nu pre­ma Bi­le­ći i Tre­bi­nju, dru­gu pre­ma Nik­ši­ću, do­bi­li smo 1938. Ima­li smo bol­ni­cu sa 16 do 20 le­ža­je­va, mlin, dvi­je pro­dav­ni­ce, po­štu, ot­kup­nu sta­ni­cu, uto­var­nu ram­pu za bok­sit ko­ji je iz Ve­li­mlja išao za Nik­šić i Pod­go­ri­cu, pri­sje­ća se Mar­ko­vić, na­po­mi­nju­ći da je uki­da­njem že­lje­znič­kog sa­o­bra­ća­ja ži­vot u tom kra­ju po­čeo da za­mi­re.
L.N.


Ni pu­ta do Cr­ve­ne sti­je­ne

No­vak Po­po­vić is­ti­če da se u Pe­tro­vi­ći­ma na­la­zi i Cr­ve­na sti­je­na, ar­he­o­lo­ško na­la­zi­šte, ko­je je pod za­šti­tom dr­ža­ve i ko­je pred­sta­vlja jed­no od naj­zna­čaj­ni­jih sta­ni­šta pra­čo­vje­ka.
-Do pe­ći­ne, u ko­joj je, pre­ma is­tra­ži­va­nji­ma, ži­vot za­po­čeo pri­je vi­še od 100.000 go­di­na, i ko­ja je na­pu­šte­na oko 1500. go­di­ne pri­je no­ve ere, ni­je na­pra­vljen ni pri­sto­jan put. Pe­ći­na se na­la­zi na oko 700 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne, ima otvor ši­ri­ne 24 me­tra, vi­si­ne oko 25 me­ta­ra i du­bi­ne u osno­vi oko 15 me­ta­ra. Is­tra­ži­va­nja su ot­kri­la kul­tur­ni de­po­zit de­blji­ne 20-30 me­ta­ra ko­ji je, uz lo­ka­li­tet El Ka­sti­ljo u Špa­ni­ji, naj­du­blji u Evro­pi, i u ko­me je, na osno­vu raz­li­či­te struk­tu­re, bo­je, sa­sta­va i sa­dr­ža­ja, iz­dvo­jen 31 raz­li­či­ti kul­tur­ni sloj, ka­že Po­po­vić.


Ra­di­je bi se is­pla­kao ne­go za­pje­vao

No­vak Po­po­vić se pri­sje­ća da ni­je bi­lo su­bo­te ni ne­dje­lje da se u Pe­tro­vi­ći­ma ni­je pje­va­lo, da ni­je­su do­la­zi­la kul­tur­no-umjet­nič­ka dru­štva, gu­sla­ri, or­ga­ni­zo­va­le se pri­red­be.
-U se­o­skom do­mu ni­je mo­gla da sta­ne sva omla­di­na, pa su uvi­jek bi­la dva ko­la – jed­no na­po­lju, a jed­no unu­tra. Ra­di­je bih se da­nas is­pla­kao ne­go što bih za­pje­vao kad vi­dim ka­ko se­lo ne­sta­je. Ne­ma­mo že­lje­zni­ce, auto­bu­skog pre­vo­za, am­bu­lan­te, vo­de, pro­dav­ni­ce, ne­ma­mo ama baš ni­šta. Ali, naj­ža­li­je mi je što ne­ma omla­di­ne, pod­mlat­ka, da ovo se­lo oži­vi, ka­že Po­po­vić.