Ka­da ča­so­pis „Wall Stre­et In­ter­na­ti­o­nal” u do­dat­ku za umjet­nost na­ja­vlju­je iz­lo­žbu si­gur­no je da je ri­ječ o ne­če­mu za­ni­mlji­vom. No, ka­da za te ra­do­ve, kri­ti­čar ma­ga­zi­na sa­mo pi­še ri­je­či hva­le, i na­vo­di da su ti ra­do­vi „ba­rok­no raz­i­gra­ni do kre­šen­da”, i da „sva­ka sce­na re­flek­tu­je enorm­nu ko­li­či­nu ener­get­skog na­bo­ja”, te da „ne­dav­ni ra­do­vi is­ka­zu­ju uz­la­znu pu­ta­nju”, i na­go­vje­šta­va­ju da­lji na­pre­dak u po­zi­tiv­nom smi­slu, on­da je si­gur­no ri­ječ i o kva­li­te­tu. Upra­vo ta­ko na in­ter­net pre­zen­ta­ci­ji „Wall Stre­et In­ter­na­ti­o­nal”-a sto­ji za ra­do­ve sli­ka­ra Mi­lu­ti­na Obradovića, pred nje­go­vo ovo­go­di­šnje bu­dvan­sko pred­sta­vlja­nje na Gra­du te­a­tru. Na­rav­no, ta­kva po­zi­tiv­na kri­ti­ka mo­ra­la je ima­ti od­je­ka, pa se od ne­dav­no pu­bli­ka ši­rom svi­je­ta mo­že upo­zna­ti sa nje­go­vim sli­ka­ma i na in­ter­net pre­zen­ta­ci­ji svo­je­vr­sne on­lajn ga­le­ri­je www.ab­so­lu­te­art.com. No, Ob­ra­do­vić se ni­je za­u­sta­vio sa­mo na in­ter­net pre­zen­ta­ci­ja­ma, već je po­red Bu­dve odr­žao iz­lo­žbu i u Ko­to­ru, or­ga­ni­zo­vao li­kov­nu ko­lo­ni­ju u Mo­ri­nju, uče­stvo­vao na sa­zi­vu u Pri­lep­cu, a sa­da uče­stvu­je na li­kov­noj ko­lo­ni­ji u Be­či­ći­ma u or­ga­ni­za­ci­ji NIP ART – PRESS-a iz Bu­dve. Pla­ni­ra i pu­tu­ju­ću iz­lo­žbu ra­do­va na­sta­lih u Mo­ri­nju.
~ Za­što Vam je bi­la po­treb­na or­ga­ni­za­ci­ja ko­lo­ni­je u Mo­ri­nju? Da li je is­pu­ni­la Va­ša oče­ki­va­nja?
- Vo­lim da na­pra­vim ne­ka bi­lje­že­nja u ži­vo­tu, jer ži­vot je ja­ko li­jep ka­da se bi­lje­ži. Ne­ko tra­ga za ma­te­ri­jal­nim, ne­ko ži­vi vje­či­to u du­hov­nom. Li­kov­na ko­lo­ni­ja u Mo­ri­nju do­šla mi je kao bi­ser, po­klo­pi­le su se mno­ge ma­te­ri­jal­ne stva­ri, i is­po­što­va­le su me mo­je ko­le­ge, što je re­zul­to­va­lo div­nim dru­že­njem. Mo­rinj sam oda­brao za­to što je to dra­gulj Bo­ke Ko­tor­ske, ta ti­ši­na ko­ju ima Mo­rinj, ta ta­jan­stve­na lje­po­ta me­ni je bi­la po­kre­tač da upra­vo tu, u tom ma­lom ušu­ška­nom mje­stu or­ga­ni­zu­jem ko­lo­ni­ju. A, to je i rod­no mje­sto Lu­ke Ber­be­ro­vi­ća, ko­ji nas je u ne­ko­li­ko na­vra­ta i po­sje­tio, mi po­sje­ti­li nje­gov ate­lje, i ta­ko je sve do­bi­lo i ne­ki do­dat­ni smi­sao.
~ Ka­že­te da Vam je bit­no da za­bi­lje­ži­te. Da li ste zbog to­ga po­če­li da pi­še­te i po­e­zi­ju, a ko­ja se mo­že pro­či­ta­ti na Va­šoj veb pre­zen­ta­ci­ji? Zna­či li to da Vam sli­ka vi­še ni­je do­volj­na?
- Sma­tram da je ži­vot, na­kon ro­đe­nja, jed­no stal­no sa­zri­je­va­nje. Mo­jim sti­ho­vi­ma sa­mo po­ku­ša­vam da za­pi­šem ono što mi je Bog dao da osvi­je­stim ono če­ga do­sad ni­sam bio svje­stan, što me ni­je di­ra­lo. Mi­slim da sa­mo ri­ječ stva­ra ti­je­lo ovog ob­li­ka ko­ji se zo­ve Mi­lu­tin. Mo­ja po­e­zi­ja mo­žda ne­će za­vri­je­di­ti ne­ku pa­žnju kri­ti­ča­ra, ali je do­pu­na mog du­ha, i re­zul­tat mog sa­zri­je­va­nja. Ona je jed­na for­ma me­ne, jed­no oli­če­nje me­ne. Da ste me pi­ta­li da li to po­sto­ji kod me­ne pri­je 20 go­di­na re­kao bih da ne po­sto­ji, ali sa­da se de­si­la kao re­zul­tat du­ha ko­ji mi je dao Bog, i njo­me bi­lje­žim vri­je­me. Mi­slim da lju­di ko­ji­ma je Bog dao ta­len­tat, a ko­ji su to pre­tvo­ri­li u za­pis, da su vri­jed­ni jer su da­li smi­sao svom ži­vo­tu, za­bi­lje­ži­li su svo­je po­sto­ja­nje, osta­vi­li, ka­ko ne­ko re­če, trag u vre­me­nu. To je ujed­no i smi­sao u ovom pro­la­znom ži­vo­tu. Smi­sao ži­vo­ta, i div­no bi­lje­že­nje sa­zri­je­va­nja.
~ Ko­li­ko će­te osta­ti na tra­gu do­sa­da­šnjeg li­kov­nog iz­ra­za, li­kov­nih mo­ti­va? Ho­će li se Va­ši gi­zda­vi ko­nji još vi­še kom­pli­ko­va­ti ili po­jed­no­sta­vi­ti?
- Rad je je­dan od naj­ljep­ših pro­ce­sa ko­ji u čo­vje­ku stva­ra naj­div­ni­je do­ži­vlja­je. Ka­da sli­kam na­i­la­zim na pi­ta­nje da li znam ka­ko će sli­ka da iz­gle­da? Ka­da bih to znao mo­je stva­ra­la­štvo bi bi­lo ne­is­pu­nje­no, jed­no­stav­no, ali to što me po­vla­či je sli­ka, u sli­ci me vu­če sli­ka. Kre­a­ci­ja stva­ra sli­ku, a ne mo­ja ide­ja o njoj. Pro­ces stva­ra­nja je naj­ljep­ši ljud­ski čin dje­lat­no­sti. To vri­je­di i ka­da pra­vi­te ku­ću, ka­da vam se ra­đa­ju dje­ca. To je sve stva­ra­nje dru­gih svje­to­va u ko­ji­ma će se ra­đa­ti ne­ke dru­ge lje­po­te, ali i pro­ble­mi, že­lje. Stva­ra­nje, pa još ako je umjet­nič­ko, naj­ljep­ši je i naj­sve­ti­ji čin. Ima li išta ljep­še za sli­ka­ra ne­go kad ula­zi u ono kom­pli­ko­va­no, pa pre­la­zi u to­plo, pa u pro­sto, iz to­ga po­no­vo osje­ća vre­nje, pa is­pi­su­je svoj ži­vot kroz naj­to­pli­je, naj­bi­stri­je, naj­spo­ri­je li­ni­je, bo­je, osje­ća­nja, kad nje­gov rad ima smi­sla kao fol­klor­na igra. To sa­mo mo­že da na­pra­vi kon­stan­tan rad. Vo­lio bih da se vje­či­to mi­je­njam. Glu­po mi je i pre­vi­še bih bio jed­no­sta­van kad bih moj ži­vot ve­zao za jed­nu te­ma­ti­ku. Li­je­po je uzi­ma­ti iz ti­je­la i du­ha do one mje­re dok se ne do­tak­ne sko­ro pa dno. Ali, kad se do­tak­ne dno, on­da sa­mo osta­je mulj, pr­ljav­šti­na ko­ja ne­ma ni­šta kre­a­tiv­no, ko­ja je ba­ja­ta. Za­to se uvi­jek tre­ba za­dr­ža­ti na onoj po­ko­ri­ci, ko­ja se mo­že i za­le­di­ti da se po njoj mo­že ho­da­ti. Da se mo­že opet stva­ra­ti i ra­di­ti, stva­ra­ti no­vi svi­jet, ot­kri­va­ti vra­ta no­vog svi­je­ta ko­jeg ni stva­ra­lac ni­je bio svje­stan da po­sto­ji u nje­mu.
Ž.J.


Bog bi­je­log plat­na

~ Ka­že­te da je po Va­ma bit­na moć kre­a­ci­je ko­ja je umjet­ni­ku u stva­ri da­ta.
- Sli­kar­stvo ni­je obič­no ma­za­nje, to je ra­đa­nje jed­nog no­vog svi­je­ta, i tu si Bog pro­sto­ra na ko­me ra­diš. Sli­kar, umjet­nik, uvi­jek mo­ra da ra­di iz svo­jih osje­ća­nja, ali i da bu­de svje­stan pri­pad­no­sti sop­stve­nom na­ro­du. Kre­a­tiv­nost ko­ju lu­či čo­vjek uvi­jek po­ti­če sa­mo iz nje­go­vih osje­ća­nja, i ako je on to­li­ko jak i spo­so­ban da to iz svo­je tra­di­ci­je pre­se­li u svoj iz­ra­žaj­ni je­zik on­da je on de­fi­ni­tiv­no ne­ko ko uspi­je­va i ko mo­že da­ti, i ne­ko ko će bi­ti spo­so­ban pro­mi­je­ni­ti tok ne­če­ga, i to je sli­kar­stvo. Ne mo­že čo­vjek ko­li­ko god da se tru­di da stvo­ri kre­a­ci­ju. Ona le­ži u nje­go­vom du­hu, nje­go­vom ge­nu i umjet­nik mo­že stva­ra­ti sa­mo u svom na­ro­du. Re­ci­mo, da sam pri­pad­nik ne­kog dru­gog na­ro­da mo­je sli­kar­stvo ne bi ima­lo to­li­ko osje­ćaj­no­sti.