Ako se Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, na re­fe­ren­du­mu ko­ji po pla­nu tre­ba da bu­de spro­ve­den do kra­ja 2017., od­lu­či da iza­đe iz Evrop­ske uni­je, mo­gla bi da se na­đe u no­vom dru­štvu – da po­sta­ne 24. po­kra­ji­na Na­rod­ne Re­pu­bli­ke Ki­ne!
Ovo je, na­rav­no, ša­la, ko­ja je ima­la do­zu zbi­lje to­kom pro­šlo­ne­djelj­ne, pro­to­ko­lar­no ras­ko­šne (smje­štaj u Ba­kin­gem­skoj pa­la­ti, dr­žav­ni ban­ket kod kra­lji­ce Eli­za­be­te), a po­li­tič­ki i eko­nom­ski iz­u­zet­no va­žne po­sje­te ki­ne­skog pred­sjed­ni­ka Si Đin­pin­ga Lon­do­nu. Do­ma­ći­ni, na če­lu sa pre­mi­je­rom Dej­vi­dom Ka­me­ro­nom, go­sta su tre­ti­ra­li mal­te­ne kao no­vog ki­ne­skog ca­ra, s ne­skri­ve­nom že­ljom da Bri­ta­ni­ja za­mi­je­ni Nje­mač­ku u ulo­zi naj­bo­ljeg pri­ja­te­lja i naj­va­žni­jeg evrop­skog part­ne­ra Ki­ne.
Ima­li su i raz­lo­ga za to: u pr­tlja­gu ki­ne­skog pred­sjed­ni­ka bio je i pa­ket od 55 mi­li­jar­di eura in­ve­sti­ci­ja u bri­tan­sku in­du­stri­ju i in­fra­struk­tu­ru. Iz­me­đu osta­log, na spi­sku je i ki­ne­sko ula­ga­nje u no­ve nu­kle­ar­ne cen­tra­le, što je po­di­glo obr­ve tra­di­ci­o­nal­nih bri­tan­skih sa­ve­zni­ka sa Za­pa­da: to će, na­i­me, bi­ti pr­vi put da Ki­ne­zi, po­sled­njih go­di­na op­tu­ži­va­ni da pro­va­lju­ju u in­for­ma­ci­o­ne si­ste­me za­pad­nih kom­pa­ni­ja, ula­ze u je­dan stra­te­ški osje­tljiv sek­tor na evrop­skom tlu.
Ali, mo­ći ki­ne­skog nov­ca (Pe­king ima če­ti­ri hi­lja­de mi­li­jar­di do­la­ra de­vi­znih re­zer­vi), ni­je la­ko odo­lje­ti, kao što ni Ki­na ni­je imu­na na pri­vlač­nost tr­ži­šta EU, sa pre­ko 500 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka, po­je­di­nač­no naj­ve­ćeg na svi­je­tu. Di­le­ma je, da­kle, ko će da od­re­đu­je uslo­ve ki­ne­skog na­stu­pa na nje­mu.
Što se ti­če Bri­ta­ni­je, to su Ki­ne­zi. Vi­dje­lo se to po upa­dlji­voj po­li­tič­koj snis­ho­dlji­vo­sti pre­ma go­sti­ma: ni­su po­mi­nja­na ljud­ska pra­va, Da­laj La­ma, di­si­den­ti... Šta­vi­še, kad su do­ma­ći­ni dis­kret­no po­ku­ša­li da na dnev­ni red sta­ve pi­ta­nje dam­pin­ga ki­ne­skog če­li­ka, ko­ji za­da­je gla­vo­bo­lje že­lje­za­ra­ma ši­rom svi­je­ta, pa i bri­tan­skim, od­go­vor je bio da to ni­je ki­ne­ski pro­blem. ”Ako na­sta­vi­te sa svo­jim tra­di­ci­o­nal­nim bi­zni­som, iz­gu­bi­će­te i pri­li­ke i no­vac. Ki­na se u tom po­gle­du pri­la­go­đa­va, za­što ne bi i Bri­ta­ni­ja”, ob­ja­snio je si­tu­a­ci­ju ki­ne­ski am­ba­sa­dor u Lon­do­nu.
Gost, pred­sjed­nik Si, imao je za do­ma­ći­ne i sa­vjet ko­ji se ti­če na­ja­vlje­nog re­fe­ren­du­ma. ”Ki­na se na­da pro­spe­ri­tet­noj i uje­di­nje­noj Evro­pi”, bi­le su nje­go­ve ri­je­či ko­je ni­je te­ško de­ši­fro­va­ti.
Da li će bi­ti uva­že­ne, to je već dru­ga pri­ča. Ka­me­ron je re­fe­ren­dum na­ja­vio kao ma­ne­var da is­po­slu­je po­se­ban sta­tus Bri­ta­ni­je pre­ma Bri­se­lu, ali na­va­la bli­sko­i­stoč­nih iz­bje­gli­ca mo­gla bi da oja­ča an­ti­e­vrop­sko ras­po­lo­že­nje En­gle­za i da oni bu­du pr­vi ko­ji će na­pu­sti­ti EU u ko­joj su (uz stal­na za­ke­ra­nja) od 1973.
Sve ovo ne mi­je­nja va­žnost po­sje­te ki­ne­skog pred­sjed­ni­ka, ko­ja je po­tvr­di­la ono što se odav­no osje­ća i što je, upr­kos pu­bli­ci­te­tu ru­ske in­ter­ven­ci­je u Si­ri­ji, ne­spor­na či­nje­ni­ca: da je Ki­na naj­va­žni­ji ge­o­po­li­tič­ki ak­ter da­na­šnji­ce.
Dok se Bri­ta­ni­ji žu­ri – nje­nom pre­mi­je­ru je va­žno da eko­nom­ske pro­ble­me rje­ša­va od­mah, ili bar do sle­de­ćih iz­bo­ra - Ki­na svo­ju, bez sum­nje ve­li­ku ge­o­po­li­tič­ku igru, igra str­plji­vo i na du­gi rok (njen pred­sjed­nik se mi­je­nja sva­kih 10 go­di­na). Bri­ta­ni­ja je­ste du­go bi­la ”naj­ve­ća im­pe­ri­ja u ko­joj sun­ce ni­kad ni­je za­la­zi­lo”, da bi je u toj ulo­zi po­sle Dru­gog svjet­skog ra­ta za­mi­je­ni­la Ame­ri­ka, ali, na dru­goj stra­ni, ”Ki­na je uvi­jek bi­la tu”, kao ze­mlja i ci­vi­li­za­ci­ja sa naj­du­žim ”sta­žem” u isto­ri­ji.
Otu­da se po­sled­njih go­di­na go­vo­ri i o ob­no­vi jed­nog od naj­du­go­vječ­ni­jih sim­bo­la ki­ne­skog sve­pri­su­stva u svi­je­tu: ‘’Pu­ta svi­le’’, drev­ne mre­že tr­go­vi­ne (i pre­pli­ta­nja kul­tu­ra), ko­ji je još od ”pri­je Hri­sta” po­ve­zi­vao Is­tok sa Za­pa­dom. Ta ide­ja, či­ji je ro­do­na­čel­nik upra­vo Si Đin­ping, još je u kon­tu­ra­ma, ali njen cilj ni­je: da pre­ko cen­tral­ne Azi­je (di­je­lom i pre­ko Ru­si­je), že­lje­zni­com i pu­te­vi­ma po­no­vo spo­ji Ki­nu i Evro­pu, na bla­go­det obje.
Za­ni­mlji­vo je da se to, su­de­ći po ne­kim či­nje­ni­ca­ma, pri­pre­ma već odav­no i da je po svoj pri­li­ci obje­lo­da­nje­no kad su ne­ki ra­do­vi već oba­vlje­ni. Re­ci­mo, u cen­tral­no­a­zij­skim dr­ža­va­ma, biv­šim čla­ni­ca­ma So­vjet­skog Sa­ve­za (Ka­zah­stan, Ta­dži­ki­stan, Uz­be­ki­stan, Turk­me­ni­stan, Kir­gi­stan), ze­mlja­ma bo­ga­tim naf­tom, ga­som i si­ro­vi­na­ma, s ko­ji­ma je Ki­na od 2000. do da­nas tr­go­vi­nu sa 1,8 mi­li­jar­di do­la­ra po­ve­ća­la na 50. Ki­na je da­nas, a ne Ru­si­ja, naj­ve­ći po­je­di­nač­ni tr­go­vin­ski part­ner tom re­gi­o­nu.
No­vi ‘’Put svi­le ima po­ten­ci­jal da, ka­ko to kon­sta­tu­je lon­don­ski ”Eko­no­mist”, ”po­sta­ne naj­ve­ći pro­gram eko­nom­ske di­plo­ma­ti­je od ame­rič­kog Mar­ša­lo­vog pla­na za po­sle­rat­nu ob­no­vu Evro­pe, ob­u­hva­ta­ju­ći de­se­ti­ne ze­ma­lja i oko tri mi­li­jar­de lju­di”.
Am­bi­ci­ja je ve­li­ka, ali ve­li­ka je i Ki­na.
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik
‘’Po­li­ti­ke’’)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić