Sva­ki grad ima ma­kar jed­nu vje­šti­cu. Ne­kad ni­je bi­lo mje­sta u Cr­noj Go­ri a da u nje­mu ni­je obi­ta­va­lo i po ne­ko­li­ke ka­sti­gu­lja. Ako će­mo pra­vo, bi­la su to sreć­na vre­me­na. Čo­vjek se od na­ka­rad­nih ba­bu­ska­ra bra­nio ta­ko što bi po­suo sme­đeg pe­pe­la oko ku­će. Vje­ro­va­lo se da ih baš ta­kav pe­peo od­bi­ja... ne bi­je­li, ni­ti ržav, već sme­đi - na­stao iz čvor­no­va­tih tru­pa­ca. Da­nas ne po­sto­ji tvar, ni­ti ma­te­ri­ja ko­ja bi oda­gna­la in­ka­san­te s vra­ta. Mo­der­na do­ba su iz­gle­da ne­mi­lo­srd­na pre­ma ču­do­vi­šti­ma... po­pi­li smo krv vam­pi­ri­ma, a do­ve­li ži­ran­te. No, vu­ko­dla­ke smo mo­žda po­je­li, ali se ba­be s ka­za­ni­ma ipak ne da­ju.
Bi­lo bi glu­po da poč­nem dru­ga­či­je od ono­ga ka­ko sva­ka do­bra pri­ča i po­či­nje, za­to će­mo na taj na­čin i kre­nu­ti u pu­sto­lo­vi­nu... Pro­sto ova­ko... Ne­ka­da dav­no bi­la jed­na opa­sna vje­šti­ca. Mje­šta­ni se­la su njo­me pla­ši­li dje­cu, ali i jed­ni dru­ge. U go­sti­o­na­ma ni­ko ni­je htio da osta­ne doc­kan, ko­la­ri bi od­bi­ja­li da za­la­ze u šu­mu ako bi noć kre­nu­la tek da se na­vla­či, že­ne ni­su htje­le jed­na dru­goj da sa­op­šta­va­ju taj­ne – sve od stra­ha da se ne­ka od njih ne na­đe lju­bo­mor­na, pa ode do sta­ra­ba­be i uz nje­nu asi­sten­ci­ju ba­ci ma­ću na ku­ću. Čak i ku­kav­ne ži­vo­ti­nje za­bi­ja­le bi se po ćo­ško­va i po­ta­la­u­ši­le uši sve do svi­ta­nja. I ta­ko, po­što smo utvr­dil­li da se ra­di­lo o mno­go lo­šoj ba­bi s ozbilj­nim pro­ble­mi­ma u ko­mu­ni­ka­ci­ji s kom­ši­ja­ma, daj da ma­lo za­vi­ri­mo u njen mrač­ni svi­jet.
Ma­to­ra Se­ki­ca, grd­nog ime­na sa još uža­sni­jom kra­stom na no­su, vo­lje­la je svo­je da­ne da pro­vo­di na­slo­nje­na uz ogra­du ku­nu­ći sva­kog ko­ga bi i na dvje­sta hva­ta pri­mi­je­ti­la. Tom mr­čo­vu, u ko­ga bi upi­lji­la, ne bi bi­lo do­bro. Osim kle­tvi i za­tu­ca­nja u ka­men, od ho­bi­ja je prak­ti­ko­va­la i sku­plja­nje ma­ča­ka. Ma­zi­la bi ih, na­kon od­re­đe­nog vre­me­na za­vr­ta­la vra­to­ve i dra­la ča­pru. Ve­le da je ti­me umo­ta­va­la ko­lje­na, jer je, čo­če, po nje­nom bi­la „uva­že­na lje­ka­ri­ca“. Pri­ča kru­ži da je Se­ki­ca pra­vi­la i naj­bo­lju konj­sku mast. No, odo­smo ma­lo u stra­nu... Elem, ba­bu­ska­ra je bi­la, pro­stim reč­ni­kom go­vo­re­ći, ta­kva da ti se od nje go.no za­le­di u ga­ća­ma. A ima­la je i ona svo­jih mo­me­na­ta osa­me, me­di­ta­ci­je, upa­da­la bi u trans i sa­nja­la neo­stva­re­ne sno­ve. Sa­nja­la je ka­ko jed­nog da­na sva­kom od mje­šta­na za­vr­će vra­to­ve, pi­je krv, ru­ši mo­sto­ve i pa­li do­mo­ve. A vje­žba­la je Se­ki­ca sva­ko­dnev­no... uči­la sve ja­če ma­gi­je. Pro­ma­tra­la kri­šom dje­cu i lje­ti­nu, te se pri­pre­ma­la za grand fi­na­le. Bje­še po­seb­no kiv­na na če­sti­tu i do­bru du­šu An­dra Za­vi­ke. Ro­đen kao po­smr­če, od ne­po­zna­tog oca (otud i pre­zi­me) iz pe­le­na je iza­šao ra­de­ći po po­lju za nad­ni­cu. Iz­ra­stao u sta­si­ta čo­vje­ka kog su sva okol­na se­la vo­lje­la. Ni­je gro­ša da­vao što bi mu Se­ki­ca dr­vlje i ka­me­nje dro­bi­la iza le­đa, što je plju­va­la uz put kad god bi ga ugle­da­la... što bi li­je­vo oko iz­vr­lja­vi­la i kle­la sva­ku sto­pu što us­ko­ra­či. No, pro­sto ta­ko, ni­je ga bi­lo bri­ga – „ne­sreć­na že­na“, po­mi­slio bi. A ta­da ma­gi­ja i gr­ka vra­ča­nja sla­bi­je do­ti­ču če­lja­de. An­dro bi­ja­še to­li­ko smi­ren i ra­dan, da mu če­lo oče­li na bi­lo ka­kav trun sje­ne upu­ćen sa bi­lo ko­je stra­ne. Ni­je imao kad da pa­da u oča­ja­nje. Ta­man da mu za­sme­ta pilj­ka­nje jed­ne oli­nja­le vje­šti­či­ne. A čim bi ga spa­zi­la, dra­la se iz sveg mo­zga: „Evo ga opet ono ko­pi­le!“. Ovaj bi za­ba­cio ko­su na le­đa, na­zvao ‘’do­bro­ju­tro’’ i njoj i pti­ca­ma, te uz zvi­žduk kre­nuo u do­lo­ve da na­sla­že ko­ju ba­lu si­je­na.
Ipak, do­sa­nja Se­ki­ca svo­ju že­lju... pa se jed­no ve­če pri­kop­ča­la na pu­pak Pa­kla. Iza­sla­la de­mo­ne po ku­ća mje­šta­na. Po­bi­la ih na to­ne. Oni što su htje­li da utek­nu, do­če­ka­la bi ih og­nje­na ki­ša i na mje­stu spa­li­la. An­dro je na dru­goj stra­ni se­la već uve­li­ko ču­pao dje­cu iz va­tre i zga­ri­šta, tu­kao kri­la­te de­mo­ne ko­som i pre­ba­ci­vao ma­li­ša­ne na dru­gu oba­lu ri­je­ke... ta­mo gdje vje­šti­ca ni­je mo­gla, ni­ti smje­la da do­ba­ci uči­ne, jer to bje­še osve­šta­na ze­mlja. Kad shva­ti da joj naj­sla­đi za­lo­ga­ji bje­že, za­gr­mi iz nje­da­ra i po­di­že ru­ke. Mu­nje uda­ri­še po mo­stu i is­pod nje­ga. Po­če­še stu­bo­vi da se lju­lja­ju i po­pu­šta­ju. Osta­lo je mo­žda tro­je kli­na­ca da pre­đe ne­ve­li­ku raz­da­lji­nu do su­prot­ne oba­le. Ali, most je po­čeo da se kri­vi i pa­da u bez­da­ne. U tre­nu pad se za­u­sta­vi. Na­jed­nom! Sna­žne mi­ši­ce An­dra Za­vi­ke na ne­ko­li­ko tre­no­va za­dr­ža­še most da još ma­lo osta­ne pra­ve kič­me. Tren je bio do­vo­ljan da i ono tro­je pre­sko­če u spa­se­nje. Po­tom se sve sru­ši, a na dru­goj stra­ni osta­de mo­mak slo­mlje­ne ru­ke sa go­mi­lom dje­ce... Po­sma­tra­še ka­ko se­lo go­ri i vje­šti­cu što ob­li­je­će iz­nad pro­pa­sti. Di­vlja­la je svje­sna da ih ne mo­že ta­ći, ne­u­tje­še­na či­nje­ni­com da je po­bi­la ve­ći­nu od­ra­slih... di­vlja­la i kle­la gla­som le­de­nim. On­da se de­mo­ni oku­pi­še oko nje, kru­ži­še ne­što vre­me­na, te joj se za­bi­še u gru­di i ras­pu­ko­še Se­ki­cu na hi­lja­de par­ča­di. Ta­ko i ona sa se­lom ne­sta.

***
U tvom gra­du da­nas mo­žda i ne­ma pra­vih vje­šti­ca. Ali smi­jem se za­kle­ti da znaš ma­kar de­se­ti­ne njih iza či­jih se oči­ju kri­je Se­ki­ca. Po­gle­di od ko­jih ti ko­rak ote­ža kad te nji­me za­ku­če... zle usne ko­je iz pro­ste obi­je­sti ne že­le da pre­sta­nu da la­ju i dro­be.
Vri­je­me ni­ka­da ni­je bi­lo mrač­ni­je za lju­de ko­ji mi­ri­šu na du­nje i do­ma­će ja­bu­ke.
Isti­na je gru­ba, i to ti je. Što si či­sti­ji, vi­še pri­vla­čiš mu­ve. Za­u­sta­viš li se da jed­nu otje­raš, na­sta­do­še mu­ke. Je­di­ni na­čin je da pro­sto na­zo­veš „do­bro­ju­tro“ sva­ko­me - te li­ce okre­neš u dru­mo­ve. Ši­ri­nom udri pro­tiv špi­ca­ste usko­će. Ši­ri­nom is­pu­ni sve svo­je mi­sli i iz­go­vo­re... bi­će ti to svo­je­vr­sni sme­đi pe­peo pro­tiv vra­ča­nja pa­lan­ke.
I ni­je baj­ka ono što na­pi­sah za An­dra... Kad se mo­sto­vi ru­še, ima­ćeš dov­ljno sna­ge da go­ro­sta­sa na tren za­u­sta­viš, pri­je ne­go pre­đeš. Tren je, ne za­bo­ra­vi, če­sto sa­svim do­vo­ljan za pre­ži­vlja­va­nje. Mi­slim da je ma­lo li­je­pih tre­nu­ta­ka kao onaj ka­da s bez­bjed­ne oba­le po­sma­traš ka­ko Pa­kao je­de one što su Pa­kao na­mi­je­ni­li za te­be.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić