Za­ni­mlji­vo je ko­li­ko je ve­li­ko ne­za­do­volj­stvo vla­šću i dr­ža­vom uop­šte, a opet ko­li­ko su ve­li­ka oče­ki­va­nja od dr­ža­ve. Za­to što, pret­po­sta­vlja se, ova­ko ka­ko je, ne mo­ra bi­ti. Jed­no ob­ja­šnje­nje za­što je ta­ko je­ste da je to zbog pre­vla­sti li­be­ral­ne ili neo­li­be­ral­ne ide­o­lo­gi­je, ko­ja je za­pra­vo oprav­da­nje po­seb­nih in­te­re­sa, pri­je sve­ga bo­ga­tih ili do­bro­sto­je­ćih, uglav­nom vla­sni­ka ka­pi­ta­la. Ka­da bi, po jed­noj ver­zi­ji, vla­sti vo­di­le ra­ču­na o dr­žav­nim i na­ci­o­nal­nim in­te­re­si­ma, a po dru­goj o jav­nim i so­ci­jal­nim, ne bi bi­lo mje­sta ne­za­do­volj­stvu, a ko­rist bi bi­la ne­sum­nji­va. Ko­li­ko to­me sto­je na pu­tu li­be­ral­ne ili neo­li­be­ral­ne ide­o­lo­gi­je?
Za­pra­vo, ve­o­ma mno­go. Jer, po­treb­no je utvr­di­ti sa­dr­žaj tih ko­lek­tiv­nih in­te­re­sa, a po­tom i na­čin na ko­ji bi se oni ostva­ri­va­li. Po­vje­re­nje u dr­ža­vu tu ne po­ma­že. Da na­pra­vim di­gre­si­ju. U Ame­ri­ci se če­sto ču­je da je ne­po­vje­re­nje u dr­ža­vu ve­li­ki pro­blem jer ni­je tač­no da dr­ža­va ni­šta do­bro ne mo­že da ura­di. Lju­di, ame­rič­ki li­be­ra­li, ne iz­ra­ža­va­ju ti­me po­vje­re­nje u bi­lo kog po­je­di­nač­nog no­si­o­ca vla­sti, već u ustav­no ure­đe­nje i u de­mo­krat­sku kon­tro­lu. Da­kle, pod tim uslo­vi­ma od dr­ža­ve se mo­že oče­ki­va­ti da će do­bro ra­di­ti svoj po­sao – da joj ga mo­že­mo po­vje­ri­ti i ne mo­ra­mo tra­ži­ti ne­ka pri­vat­na, re­ci­mo tr­ži­šna rje­še­nja.
Va­lja uoči­ti, me­đu­tim, da je ri­ječ o si­ste­mu in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­nog ne­po­vje­re­nja, u okvi­ru ko­jeg se oče­ku­je da će vla­sti či­ni­ti ono zbog če­ga su iza­bra­ne, a ina­če će bi­ti za­mi­je­nje­ne dru­gi­ma. Po­red ne­po­vje­re­nja, pod­ra­zu­mi­je­va se i ne­za­do­volj­stvo, jer ni­je ri­ječ o si­ste­mu ko­ji ne mo­že da se ko­rum­pi­ra, da se ta­ko iz­ra­zim. E sa­da, to ne­po­vje­re­nje je­ste osnov te li­be­ral­ne ide­o­lo­gi­je.
Usled to­ga dr­ža­vi se po­vje­ra­va­ju oni po­slo­vi ko­je ona, u uslo­vi­ma nad­zo­ra i smjen­lji­vo­sti, mo­že da oba­vi bo­lje ne­go bi­lo ko­ja dru­ga usta­no­va. I ma­da to ne mo­ra da bu­de mi­ni­mal­na dr­ža­va, sva­ka­ko je po­treb­no sva­ko ši­re­nje jav­nih ovla­šće­nja va­lja­no oprav­da­ti. Uzmi­mo za pri­mjer sa­mu ide­ju mi­ni­mal­ne dr­ža­ve. Ko­ji je mi­ni­mum? Ko­je jav­no do­bro, do­bro ko­je svi uži­va­mo isto­vre­me­no, bi­smo sva­ka­ko po­vje­ri­li dr­ža­vi? Od­go­vor, ko­ji ni­je pro­is­te­kao iz te­o­ri­je, već na osno­vu po­li­tič­kog is­ku­stva je­ste da je to bez­bjed­nost, unu­tra­šnja i spo­lja­šnja. No, ka­ko se ti­me pre­no­si pra­vo na upo­tre­bu si­le, po­treb­na je le­gi­tim­nost te upo­tre­be, a to je naj­bo­lje po­sti­ći ne­kim ugo­vo­rom ili usta­vom.
Bu­du­ći da je ri­ječ o prav­nom po­slu, le­gal­nost ili prav­da i pra­vič­nost ta­ko­đe su do­bra ko­ja se oče­ku­je da dr­ža­va obez­bi­je­di. Ta­ko da i to spa­da u mi­ni­mal­nu dr­ža­vu. Opet, ka­ko je po­treb­no tro­ši­ti sred­stva za snab­di­je­va­nje ovim do­bri­ma, pra­vo na opo­re­zi­va­nje je dio te mi­ni­mal­ne dr­ža­ve. Iz ovo­ga po­sled­njeg opet sli­je­di da je po­treb­no od­lu­či­ti o na­če­li­ma opo­re­zi­va­nja, ko­ja opet mo­ra­ju da bu­du le­gi­tim­na, što je raz­log da se ko­ri­sti pra­vi­lo da ne­ma opo­re­zi­va­nja ako ne­ma pred­stav­ni­štva, što je osnov de­mo­krat­ske le­gi­tim­no­sti.
Sve je to sa­dr­žaj mi­ni­mal­ne dr­ža­ve. Tu ni­je kraj. Po­re­ski si­stem ima po­sle­di­ce po do­bro­bit lju­di, usled če­ga ni­je mo­gu­će iz­bje­ći pi­ta­nje o ni­vou i ras­po­dje­li do­bro­bi­ti. No, ka­ko i na jed­no i na dru­go uti­če mno­go to­ga, da bi se po­sti­gli že­lje­ni is­ho­di po­treb­no je vo­di­ti ra­ču­na o tim dru­gim uti­ca­ji­ma, što su­ge­ri­še da je po­treb­na jed­na ili dru­ga vr­sta osi­gu­ra­nja. Ko­li­ko ob­u­hvat­no, to je na­rav­no ono oko če­ga je po­treb­no po­sti­ći do­go­vor. Sve je to dio mi­ni­mal­ne dr­ža­ve.
Iz ovo­ga se vi­di da li­be­ral­na ide­o­lo­gi­ja, čak i u for­mi mi­ni­mal­ne dr­ža­ve, ne mo­že bi­ti pre­pre­ka bi­lo če­mu što bi­smo htje­li da pre­ne­se­mo na dr­ža­vu. Njo­me se sa­mo uka­zu­je na po­tre­bu da se sva­ka dr­žav­na ak­tiv­nost oprav­da i da je po­treb­no da za­do­vo­lji uslov de­mo­krat­ske le­gi­tim­no­sti.
Ovo po­sled­nje, de­mo­krat­ska le­gi­tim­nost, je­ste je­dan na­čin da se ka­že da sva ta jav­na do­bra i ko­lek­tiv­ni in­te­re­si ima­ju upo­ri­šte u in­di­vi­du­al­nim vri­jed­no­sti­ma, ka­ko god ih de­fi­ni­sa­li. Re­ći da je ne­što u dr­žav­nom ili jav­nom in­te­re­su ni­je do­volj­no ni za oprav­da­nost, ni­ti za le­gi­tim­nost. To bi se mo­glo re­ći da je test mi­ni­mal­no­sti dr­ža­ve – taj in­di­vi­du­a­li­stič­ki ili de­mo­krat­ski osnov oprav­da­no­sti i le­gi­tim­no­sti. Ovo se pret­po­sta­vlja, re­ci­mo, me­đu ame­rič­kim li­be­ra­li­ma, ali i me­đu neo­li­be­ra­li­ma, ka­da se ka­že da dr­ža­va ni­je sa­mo pro­blem, već i rje­še­nje, ali sva­ko ovla­šće­nje mo­ra bi­ti oprav­da­no in­di­vi­du­a­li­stič­ki i le­gi­tim­no de­mo­krat­ski.
To ni­je, na­rav­no, vje­ran opis sva­ke dr­ža­ve. Mno­gi ko­ji su ne­za­do­volj­ni dr­ža­vom sma­tra­ju da ona ne do­pri­no­si do­volj­no, ili uop­šte ne do­pri­no­si, nje­go­voj ili nje­noj do­bro­bi­ti. Ta­ko da čak i u dr­ža­va­ma, re­ci­mo na Bal­ka­nu, gdje ni bez­bjed­nost, ni­ti prav­da ni­su obez­bi­je­đe­ni, po­sto­ji ne­za­do­volj­stvo, jer ne po­sto­ji dr­ža­va bla­go­sta­nja, što je raz­log tom uza­lud­nom tra­ga­nju za dr­ža­vom ko­ja će vo­di­ti ra­ču­na o ko­lek­tiv­nim, ka­da već ne ma­ri za do­bro­bit po­je­di­na­ca. Ka­ko iz to­ga do­la­zi do ob­ja­šnje­nja da je to po­sle­di­ca li­be­ral­ne ili neo­li­be­ral­ne ide­o­lo­gi­je, to je pri­lič­no mi­ste­ri­o­zno.
Pe­šča­nik.net

Pi­še: Vla­di­mir Gli­go­rov