No­vi­nar i knji­žev­nik No­vi­ca Đu­rić svr­sta­va se me­đu naj­sve­stra­ni­je stva­ra­o­ce u Cr­noj Go­ri. Za če­tr­de­set go­di­na knji­žev­nog i no­vi­nar­skog dje­la­nja ob­ja­vio je niz zbir­ki po­e­zi­je i pro­ze - na­slo­va vri­jed­nih pa­žnje. Ve­li­ki opus plod­nog stva­ra­o­ca pred­sta­vljen je u okvi­ru pro­jek­ta „Knji­žev­ne ve­če­ri u ku­ći Iva An­dri­ća” ko­je fi­nan­si­ra „Fond za za­šti­tu i ostva­ri­va­nje ma­njin­skih pra­va Cr­ne Go­re” u ga­le­ri­ji ,,Ne­be­sko og­nji­šte” Ko­ste Ki­li­bar­de u Ze­le­ni­ci.
Đu­rić, pi­sac ko­ji svo­ju pro­zu stal­no hra­ni ži­vo­tom, fol­klo­rom i aro­mom pod­ne­blja svo­jih ju­na­ka, ni­je pri­klo­njen sa­vre­me­noj mo­di, ali je nje­go­va oso­be­nost mo­de­ran iz­raz i na­čin na ko­ji svo­ja osje­ća­nja is­ka­zu­je zdu­šno za­gle­dan u za­vi­čaj­ne svje­tlo­sti i sud­bi­ne. On je pi­sac ko­ji je svo­je dje­lo pro­žeo tra­di­ci­jom i pam­će­njem.
Go­vo­re­ći o Đu­ri­će­vom stva­ra­la­štvu knji­žev­ni­ca Oli­ve­ra Do­kle­stić po­seb­no se osvr­nu­la na knji­gu ,,De­san­ka Mak­si­mo­vić - že­na ko­ja je sa­mo vo­le­la”.
- Sve što je ob­ja­vio Đu­rić, či­ni se da je pro­is­te­klo iz za­vi­ča­ja. Ri­je­či ko­je su ta­ko če­sto u Đu­ri­će­vim mi­sli­ma, a ko­je se pre­ta­ču na pa­pir su: pat­nja, bol, smrt, stra­da­nje, ho­do­ča­šće, krst, ne­po­sto­ja­nje, umi­ra­nje, otrov, krv, ra­ne, la­ment, mo­li­tva... Dru­že­nje sa knji­žev­ni­ci­ma osta­vlja upe­ča­tljiv trag na no­vi­na­re i pod­sti­če ih na sop­stve­no stva­ra­nje. Je­dan od ta­kvih in­ter­vjua bio je i onaj sa De­san­kom Mak­si­mo­vić, naj­po­zna­ti­jom srp­skom pje­sni­ki­njom, ko­ja je, ka­ko je za­pa­zio Đu­rić, bi­la že­na ko­ja je sa­mo vo­lje­la - ka­za­la je Do­kle­stić. Ona je do­da­la da je Đu­ri­će­va knji­ga o De­san­ki ujed­no i je­dan od nje­nih naj­ljep­ših por­tre­ta.
-. Ne­gdje u po­za­di­ni, pre­po­zna­je se vje­ra u he­roj­sko do­ba, Vi­zan­ti­ju, pra­vo­sla­vlje, u zvo­na Pa­tri­jar­ši­je, u Ko­so­vo i ko­sov­sku Cr­nu Go­ru. Tvo­ra­štvo mo­ra da bu­de ener­gi­ja za se­be, ko­ja se ža­ri ne­gdje na pu­tu i iz­me­đu za­čet­ka mi­sli i Bo­ga, da sli­ka ži­vot ona­kvim ka­kvog ga zna. Ko zna či­ji ži­vot mi ži­vi­mo, či­je ri­je­či iz­go­va­ra­mo, či­ji ži­vot ži­vi No­vi­ca Đu­rić, i ko će po­sli­je nje­ga na­sta­vi­ti da ži­vi taj nje­gov ži­vot - za­pi­tao se Đor­đe Bru­jić. Đu­rić že­li i te­ži da bu­de auto­in­ter­pre­ta­ti­van, sma­tra Bru­jić, da mu se u po­e­zi­ji oslo­bo­di int­mi­zam: ,,po­sta­vlja se pi­ta­nje da li je No­vi­ca Đu­rić pje­snik sje­ća­nja ili pje­snik ovog tre­nut­ka, a od­go­vor bi mo­gao bi­ti obo­stran”. On je do­dao da će Đu­rić na na­šim pro­sto­ri­ma po­sta­ti me­ta­fo­ra, obraz, od­no­sno od­raz, onog pra­i­zvor­nog ko­je svo­jim bes­kraj­nim i ne­po­gr­je­ši­vim zra­ci­ma pre­no­si duh iz jed­nog u dru­go vri­je­me.
- Mir­na sr­ca mo­že­mo re­ći da je pi­sac pre­ko­ra­čio me­đu i si­gur­no kao no­vi­nar stao u po­lje umjet­nič­ke re­por­ta­že, ka­kva je na­sta­ja­la u naj­bo­ljoj tra­di­ci­ji na­še knji­žev­no­sti. Đu­ri­ćev ru­ko­pis ni­je sa­mo žan­rov­ski i stil­ski pre­va­zi­šao kla­sič­nu no­vi­nar­sku re­por­ta­žu, ne­go je i oda­bi­ra­njem te­ma, is­klju­či­vo isto­rij­skih, otvo­rio mo­guć­nost no­vog sa­gle­da­va­nja fa­ka­ta ko­je su kao vječ­ne di­le­me uvi­jek pri­sut­ne. Isto­ri­ju, ka­žu, pi­šu po­bjed­ni­ci. A šta je sa isto­ri­jom ka­da ne­sta­ne po­bjed­ni­ka, ka­da je, na­kon vre­men­ske dis­tan­ce, po­treb­na „hlad­na gla­va” i pre­ci­zna mi­sao? Upra­vo u tom pro­sto­ru Đu­rić pro­na­la­zi mo­guć­no­sti za sop­stve­ni iz­raz - za­klju­čio je Bru­jić.
No­vi­ca Đu­rić je ka­zao da mu je iz­u­zet­na čast što je imao ve­če u ,,hra­mu umjet­no­sti me­đu ra­do­vi­ma po­koj­nog Ko­ste Ki­li­bar­de, gdje sva­ki nje­gov rad svje­do­či o nje­mu i na­ma”.
- Ja sam na­u­čio da pi­šem za­hva­lju­ju­ći no­vi­nar­stvu. Ono ni­je sa­mo lju­bav, već ve­li­ka koc­ka, a ja sam u no­vi­nar­stvu že­lio da pra­vim li­te­rar­ne knji­žev­ne re­por­ta­že. Li­te­ra­tu­ra oži­vlja­va te­mu, a no­vi­nar­stvo ne. Li­te­ra­tu­ra vam je uvi­jek u va­zdu­hu i ono za što se pi­sac bo­ri da uhva­ti. Ne po­sto­je slo­bod­no no­vi­nar­stvo i slo­bod­ni no­vi­na­ri. Po­sto­ji sa­mo slo­bod­na li­te­ra­tu­ra i slo­bod­ne knji­ge - re­kao je No­vi­ca Đu­rić i do­dao da je „pre­te­ra­ni za­vi­ča­jac”. Z. Ša­ko­tić

Pro­sla­va 70. go­di­na „Stva­ra­nja”

Na kra­ju ve­če­ri se osvr­nu na funk­ci­ju pred­sjed­ni­ka Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re ko­ju oba­vlja.
- Po­sla je pu­no. Nov­ca se ne­ma, ali se ra­di i stva­ra. I u go­rim vre­me­ni­ma po­sta­ja­la su bo­lja i ve­ća di­je­la. Se­dam­de­set go­di­na je Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re i 70 go­di­na „Stva­ra­nja”. To je va­žan da­tum u kul­tur­noj isto­ri­ji Cr­ne Go­re. Po­ku­ša­će­mo da to do­sto­jan­stve­no obi­lje­ži­mo – za­klju­čio je Đu­rić.
U pro­gra­mu je uče­stvo­va­la i lo­kal­na gru­pa ,,Li­ra” iz Her­ceg No­vog.