Lji­lja­na Ha­bja­no­vić Đu­ro­vić već dva­de­set go­di­na naj­či­ta­ni­ji srp­ski pi­sac, ob­ra­do­va­će lju­bi­te­lje knji­ge na pred­sto­je­ćem Be­o­grad­skom saj­mu knji­ga svo­jim no­vim na­slo­vom – ro­ma­nom „Go­ra Pre­o­bra­že­nja”, ko­ji je ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća „Glo­bo­si­ni Alek­san­dri­ja”.
- „Go­ra Pre­o­bra­že­nja” je knji­ga o Sve­tom Sa­vi. Knji­ga ko­ja nas pod­sje­ća ka­ko su Ne­ma­nji­ći stva­ra­li srp­sku dr­ža­vu i Srp­sku pra­vo­slav­nu cr­kvu. Ka­ko je Sve­ti Sa­va is­pu­nio se­be svje­tlo­šću Du­ha sve­to­ga i so­bom oba­sjao srp­ski rod. Ka­ko je srp­ski na­rod kroz vje­ko­ve op­sta­jao na sta­zi Sve­to­sa­vlja – ka­že knji­žev­ni­ca. Isto­vre­me­no, to je knji­ga ko­ja upu­ću­je ka­ko da se sva­ko od nas usp­ne uz Go­ru Pre­o­bra­že­nja, za „Dan” je re­kla Lji­lja­na Ha­bja­no­vić Đu­ro­vić.
- Ovo je sed­mi ro­man iz mog du­hov­nog ci­klu­sa. Pi­sa­la sam ga tri go­di­ne. Ali, sa­mom pi­sa­nju pret­ho­di­le su du­ge i ra­zno­vr­sne pri­pre­me. Pri­je sve­ga mo­li­tve­ne. Otac Ju­stin Po­po­vić je tvr­dio da čak i na­ši is­tak­nu­ti knji­žev­ni­ci i isto­ri­ča­ri u svo­jim dje­li­ma „da­ju mr­tvu she­mu lič­no­sti i ra­da Sve­tog Sa­ve”. Mo­li­la sam da bar na tren sa­gle­dam živ i isti­nit Sa­vin lik. Da poj­mim du­bi­nu nje­go­ve ve­li­čan­stve­ne vje­re. Da osje­tim lje­po­tu nje­go­ve sa­vr­še­ne lju­ba­vi pre­ma Hri­stu Bo­gu i pre­ma srp­skom na­ro­du. I da pi­šu­ći ovu knji­gu, i sa­ma na­či­nim ne­ki ko­rak ka Go­ri Pre­o­bra­že­nja.
● Ka­da ste od­lu­či­li da na­pi­še­te ro­man o Sve­tom Sa­vi?
- Od ka­da sam po­če­la da pi­šem knji­ge iz du­hov­nog ci­klu­sa, znam da ne bi­ram ja te­me i ju­na­ke, već ih do­bi­jam, mi­lo­šću Bož­jom, i sva­ka­ko bez svo­je za­slu­ge. Ta­ko je bi­lo i ovo­ga pu­ta. U vri­je­me dok sam pi­sa­la ro­man „Vo­da iz ka­me­na”, na Sa­vin­dan 2009, sa­nja­la sam Sve­tog Sa­vu. U tom snu Sve­ti mi je re­kao ne­što što se od­no­si sa­mo na me­ne. Ali, po­ka­zao mi je i ne­što ve­o­ma va­žno za naš na­rod. Po­sljed­nja po­mi­sao u snu i pr­va dok sam se bu­di­la, bi­le su iste: zna­la sam da mo­ram da na­pi­šem knji­gu o Sve­tom Sa­vi. Ne zbog nje­ga, već zbog nas. Od ta­da sam pri­ku­plja­la li­te­ra­tu­ru. Pu­to­va­la sam. Isto­vre­me­no, svom do­ta­da­šnjem mo­li­tve­nom pra­vi­lu do­da­la sam no­vu mo­li­tvu. Po bla­go­slo­vu mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja uze­la sam mo­li­tvu isi­ha­sta. Ta pri­pre­ma du­še bi­la je naj­va­žni­ja.
● Ni do sa­da se ni­ste li­bi­li te­ških i slo­že­nih, za pi­sca ve­o­ma za­htjev­nih te­ma. Ali, pri­zna­će­te, da je za pi­sa­nje knji­ge o Sve­tom Sa­vi nu­žno po­sje­do­va­ti mno­go hra­bro­sti. Gdje ste pro­na­la­zi­li sna­gu i pu­to­ka­ze?
- Hra­brost da se usu­dim da pi­šem ro­man o Sve­tom Sa­vi, kao i o dru­gim sve­tim li­ko­vi­ma iz knji­ga ko­je pri­pa­da­ju mom du­hov­nom ci­klu­su, pro­na­la­zi­la sam u vje­ri, lju­ba­vi i na­di. A, sna­gu i umi­je­će do­bi­ja­la sam mo­li­tvom, kao dar Bož­ji.
● Va­ša sje­ća­nja iz dje­tinj­stva ve­za­na su i za Ne­ma­njin grad?
-U lje­to 1966. go­di­ne, po­što smo da­li če­tr­de­se­to­dnev­ni po­men mo­joj maj­ci, ba­ba i ja do­šle smo u Cr­nu Go­ru da, bo­ra­ve­ći kod bli­skih ro­đa­ka Bur­za­na, Ša­ra­no­vi­ća i To­do­ro­vi­ća, ka­ko je go­vo­ri­la ba­ba, ma­lo pro­mi­je­ni­mo mi­sli. Da ubla­ži­mo na­šu tu­gu i jad. To­do­ro­vi­ći su ži­vje­li u Sta­roj va­ro­ši. Dok smo bo­ra­vi­le kod njih, u sta­rin­skoj ku­ći sa div­nom ba­štom, dru­ži­la sam se sa mo­jom ro­đa­kom Smi­ljom. Od­la­zi­le smo i na ku­pa­nje, na mje­sto bli­zu ušća Rib­ni­ce u Mo­ra­ču. Jed­no­ga da­na pri­mje­ti­la sam na dru­goj oba­li ostat­ke ne­kog sta­rog gra­da. Smi­ljin ujak Dra­go­slav re­kao nam je da je da se tu ro­dio otac Sve­tog Sa­ve i da je taj grad Sa­vi­na đe­do­vi­na. Pro­šlo je go­to­vo po­la vi­je­ka. On­da sam do­bi­la po­ziv da 1. mar­ta 2014. go­di­ne pri­su­stvu­jem Sve­to­si­me­o­nov­skom sa­bo­ru u Pod­go­ri­ci. U tom ča­su već sam uve­li­ko ra­di­la na ro­ma­nu „Go­ra Pre­o­bra­že­nja” i sa mnom su ne­pre­sta­no bi­li i Ne­ma­nja i Sa­va. Sa­bor je po­čeo osve­će­njem kr­sti­o­ni­ce u pir­gu Sve­tog Si­me­o­na Mi­ro­to­či­vog, na­sta­vljen je Li­tur­gi­jom, a po­tom ve­li­čan­stve­nom li­ti­jom ko­ja je pro­šla uli­ca­ma Pod­go­ri­ce, od Sa­bor­nog hra­ma do Ne­ma­nji­nog gra­da, gdje smo se oku­pi­li me­đu tro­šnim zi­di­na­ma. Ta­da sam se sje­ti­la onog lje­ta 1966. go­di­ne. Sje­ti­la sam se Smi­lje, i nje­nog uja­ka Dra­go­sla­va, i nje­go­vih ri­je­či da je taj grad u ko­ji gle­da­mo Sa­vi­na đe­do­vi­na. I bi­la sam za­hval­na Sa­vi što me je do­veo u ze­mlju i u dom svo­ga ota­če­stva.
● U ko­joj mje­ri Vas oba­ve­zu­je, hra­bri i pod­sti­če pred­go­vor mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja ko­ji je na­pi­sao „...Pri­ka­zu­ju­ći lik i dje­lo Sve­tog Sa­ve, Ha­bja­no­vić­ka ho­di pu­tem Do­men­ti­ja­na, Sv. Ni­ko­la­ja Žič­kog i Sv. Ju­sti­na Će­lij­skog”?
- Ne­iz­mjer­no sam za­hval­na mi­tro­po­li­tu Am­fi­lo­hi­ju što mi je dao slo­bo­du da mo­gu da ga za­mo­lim da pro­či­ta moj ru­ko­pis. To mi mno­go zna­či. Nje­gov bla­go­slov na­kon či­ta­nja ono­ga što sam na­pi­sa­la da­je mi si­gur­nost da ni­gdje ni­sam po­gri­je­ši­la i da se ni­sam ogri­je­ši­la. Da sa knji­gom mo­gu slo­bod­no i pred lju­de i pred Bo­ga. Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je je­dan od naj­ve­ćih te­o­lo­ga pra­vo­sla­vlja, pi­sac i mi­sli­lac ve­li­kog ugle­da. Vo­lim ga i po­štu­jem. Kad sam pro­či­ta­la pred­go­vor pod­jed­na­ko sam bi­la dir­nu­ta i us­hi­će­na što me je sta­vio u isti niz sa ta­ko istin­ski ve­li­kim auto­ri­ma, i što je te ri­je­či baš on na­pi­sao. Za­i­sta, šta bi vi­še je­dan pra­vo­slav­ni pi­sac i vjer­nik mo­gao da po­že­li!
● Vi ste sa­nja­li Sve­tog Sa­vu, ali sa­nja­la ga je i Va­ša tet­ka, Ce­ti­njan­ka?
- Da, mo­ja vo­lje­na tet­ka Dra­gi­ca sa­nja­la je Sve­tog Sa­vu dok je još bi­la dje­voj­či­ca. U tom snu Sve­ti joj je po­klo­nio pr­sten sa ve­li­kim pla­vim ka­me­nom. Vjen­čao je sa pro­sve­tom, ka­ko joj je ovaj san pro­tu­ma­čio njen otac. Tet­ka je že­lje­la da bu­de sli­kar. Ipak, sti­ca­jem ži­vot­nih okol­no­sti, po­sta­la je na­stav­ni­ca srp­sko-hr­vat­skog je­zi­ka i či­tav svoj rad­ni vi­jek pro­ve­la je kao pro­svet­ni rad­nik. Sve­ti je po­ho­dio još jed­nom, ka­da je već bi­la sta­ri­ca. Ta­da joj je na­ja­vio do­ga­đaj ko­ji joj je pro­mi­je­nio ži­vot i spa­sio du­šu. Kao što je, dok je ži­vio na ze­mlji, ne­u­mor­no obi­la­zio srp­ske kra­je­ve i učio svoj ubo­gi na­rod vje­ri, i sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu, ta­ko i da­nas, iz car­stva Ne­be­skog, Sa­va bdi­je nad svo­jim lju­di­ma i po­ma­že im. Mo­ja tet­ka bi­la je sa­mo jed­no od te bla­go­slo­ve­ne dje­ce ono­ga ko­ji je i svo­me ocu bio otac du­hov­ni. Shva­ti­la je da je Sve­ti Sa­va bdio nad njom či­ta­vog nje­nog ži­vo­ta. Da je ni­ka­da ni­je osta­vio sa­mu.
M. MI­LO­SA­VLjE­VIĆ

Dru­že­nje sa či­ta­o­ci­ma

Ro­man „Go­ra Pre­o­bra­že­nja” bi­će pred­sta­vljen na pred­sto­je­ćem Be­o­grad­skom saj­mu knji­ga. Spi­sa­telj­ka će na štan­du Iz­da­vač­ke ku­će „Glo­bo­si­no Alek­san­dri­ja”, već po tra­di­ci­ji, svih se­dam da­na pot­pi­si­va­ti svo­je knji­ge.