Vlast ne smi­je da uhap­si one ko­ji ubi­ja­ju po Cr­noj Go­ri, is­ti­če Pu­ni­ša Pu­co Vo­ji­čić, stric Sr­đa­na Vo­ji­či­ća ko­ji je ubi­jen pri­je de­vet go­di­na. On ka­že da u po­sled­njih go­di­nu da­na ni­je bio u kon­tak­tu sa tu­ži­la­štvom i po­li­ci­jom, jer ka­ko sma­tra, ni­ko ne smi­je da di­ra u osi­njak. On od nad­le­žnih slu­žbi tra­ži da uhap­se i pro­ce­su­i­ra­ju na­lo­go­dav­ce i ubi­cu nje­go­vog bra­ta­ni­ća, kao i one ko­ji su po­ma­ga­li da se pri­kri­ju do­ka­zi.
Sr­đan Vo­ji­čić je ubi­jen pri­je de­vet go­di­na u cen­tru Pod­go­ri­ce, ka­da je po­ku­šao da za­šti­ti Je­vre­ma Br­ko­vi­ća, či­ji je bio vo­zač.
– Sr­đan Vo­ji­čić je ubi­jen pri­je de­vet go­di­na, a sve je isto, sa­mo nje­ga ne­ma. Za ovih de­vet muč­nih go­di­na pod­nio sam bez­broj pri­tu­žbi, iz­ja­va, su­sreo se sa naj­vi­šim dr­žav­ni­ci­ma. Ni­ko mi se ni­je pi­sme­no obra­tio, re­kli su da će sve bi­ti ot­kri­ve­no, ali sa­da vi­dim da je po onoj na­rod­noj „po­jeo vuk ma­gar­ca”. Tra­gič­no je što svi oni ko­ji­ma sam se obra­ćao zna­ju isti­nu. Po­li­ci­ja, taj­na slu­žba, po­li­ti­ča­ri, Je­vrem Br­ko­vić i ma­fi­ja od pr­vog mo­men­ta zna­ju ko je ubio Sr­đa­na Vo­ji­či­ća. Svi ću­te, čak i pti­ce na gra­ni su za­ću­ta­le – ka­že Vo­ji­čić.
Ka­ko is­ti­če, tra­gič­no je ta­ko­đe što Sr­đan ni­je je­di­na žr­tva u Cr­noj Go­ri, jer ih je bi­lo još na de­se­ti­ne.
– On je pr­va žr­tva u sa­mo­stal­noj Cr­noj Go­ri, u dr­ža­vi ko­ja te­ži ula­sku u EU. Ku­ku Evro­pi sa ova­kvom Cr­nom Go­rom ko­jom upra­vlja ma­fi­ja. Na­ža­lost, ma­fi­ja bi­ra i smje­nju­je ko­rum­pi­ra­ne po­li­caj­ce, o če­mu sam mno­go pu­ta go­vo­rio. Za­ma­ja­va­ju me­ne i ne­sreć­ni­ke ko­ji su ne­ko­ga iz­gu­bi­li. Smje­nju­ju se mi­ni­stri, di­rek­to­ri, pra­ve se ro­ka­de u tu­ži­la­štvu, a svi sa­mo obe­ća­va­ju i sli­ka­ju se za me­di­je, ali se ni­šta ne po­kre­će sa mje­sta. U ne­mo­ći da sa­zna isti­nu mo­ja fa­mi­li­ja se pot­pu­no ru­ši zbog gu­bit­ka na­šeg Sr­đa­na – is­ti­če Vo­ji­čić.
Po­što je cje­lo­kup­ni si­stem za­ta­jio, ka­ko tvr­di, po­je­di­ni lju­di u si­ste­mu čak i po­ma­žu ubi­ca­ma, op­stru­i­ra­ju i za­ta­ška­va­ju is­tra­gu.
– Po­čev od kva­li­fi­ka­ci­je sa­mog kri­vič­nog dje­la – pi­še te­ško ubi­stvo. Ni­gdje se ne po­mi­nje da je po­či­nje­no na or­ga­ni­zo­van, kla­si­čan ma­fi­ja­ški na­čin. Tu­ži­o­ci i su­di­je se mi­je­nja­ju, do­la­ze no­vi, a sve go­ri od go­reg. Tu­ži­la­štvo ne po­zi­va osum­nji­če­ne, ne po­di­že se op­tu­žni­ca, ne od­ba­cu­je se is­tra­ga, ne­go kao da se ne­što če­ka. Šta se če­ka de­vet go­di­na pi­tam se. Mo­žda če­ka­ju da do­đe onaj sta­rac od sto go­di­na i da im sve is­pri­ča, ili tu­ži­o­ci če­ka­ju da se ubi­ca po­ka­je i do­đe kod njih i pri­zna da je ubio Sr­đa­na, ka­ko bi mu i Bog i tu­ži­o­ci po­mo­gli i opro­sti­li. Znam ka­ko je me­ni i mo­joj po­ro­di­ci, šta smo sve do­ži­vje­li i pre­ži­vje­li. Mi­slim da je to rav­no smr­ti. Uni­šti­li su mi lo­kal, po­kra­li me, pre­bi­li naj­sta­ri­jeg si­na, a svi ko­ji su u to­me uče­stvo­va­li oslo­bo­đe­ni su, dok od­go­vor­ni me­ne tu­ži za du­šev­ne bo­lo­ve i is­klju­ču­ju mi stru­ju. Do­vo­de me u si­tu­a­ci­ju da za­vi­sim od svo­je dje­ce, ko­ja me ni­je­su iz­ne­vje­ri­la i ko­ja me odr­ža­va­ju u ži­vo­tu, ako se ovo ži­vo­tom mo­že na­zva­ti – po­ru­čio je Vo­ji­čić.
On po­na­vlja da mu se u po­sled­njih go­di­nu da­na ni­ko ni­je obra­ćao jer ni­ko ne smi­je da dir­ne u taj osi­njak.
– Pi­tam Ra­ška Ko­nje­vi­ća za­što ću­ti, za­što me ne po­zo­ve da mu pre­do­čim mo­ja sa­zna­nja o tom ubi­stvu, da mu dam do­ku­men­ta ko­ja mo­gu po­mo­ći u ra­svje­tlja­va­nju ovog do­ga­đa­ja. Spre­man sam da idem na sve mo­gu­će po­li­gra­fe i te­sti­ra­nja za sve što sam iz­ja­vio do sa­da. Svi u po­li­ci­ji zna­ju ko je ubi­ca i ko je or­ga­ni­za­tor ubi­stva – na­veo je Vo­ji­čić.
Ka­že da je sim­bo­lič­no i da ni­je slu­čaj­no da se su­bo­ta, 24. ok­to­bar, ka­da je za­ka­zan pro­test gra­đa­na, po­kla­pa sa vre­me­nom ka­da je ubi­jen nje­gov bra­ta­nić Sr­đa, nje­go­vo ne­du­žno di­je­te.
– Tra­žim da se na­lo­go­dav­ci i ubi­ce do­ve­du pred li­ce prav­de, jer ka­ko re­če Nje­goš, to je ljud­ska du­žnost naj­sve­ti­ja, i me­ne kao stri­ca, ko­ji ne gu­bi na­du dok sam živ – po­ja­snio je Vo­ji­čić.D.Ž.


Za­ta­ška­va­li isti­nu

Po­treb­no je pri­ve­sti prav­di or­ga­ni­za­to­re, ubi­ce i po­ma­ga­če, lju­de iz po­li­ci­je i vla­sti ko­ji su za­ta­ška­va­li i op­stru­i­ra­li is­tra­gu i na sve na­či­ne po­ma­ga­li ubi­ca­ma, da se isti­na ne sa­zna i da kriv­ci ne iza­đu pred li­ce prav­de. Pu­nih de­vet go­di­na iz­no­sio sam ime­na i pre­zi­me­na tih lju­di, ali do sa­da ni­je bi­lo vi­dlji­vog po­ma­ka. Svi lju­di ko­je sam spo­mi­njao sa­da su sva­ki­da­šnji ju­na­ci na­slov­ni­ca, a o ja­du su za­ba­vi­li cr­no­gor­sku jav­nost ra­zno­ra­znim dje­li­ma i ne­dje­li­ma. Ve­li­ko zlo či­ne ovom na­ro­du, po­go­to­vo me­ni i mo­joj po­ro­di­ci, a za­kon ih šti­ti, kao i vrh vla­sti ko­ji je ne­do­dir­ljiv. Vje­ru­jem u ovaj osi­ro­ma­še­ni na­rod i u omla­di­nu da je do­šlo vri­je­me pro­mje­na, da sa vla­sti si­đu oni ko­ji su nas de­ce­ni­ja­ma pljač­ka­li i ubi­ja­li, na­gla­sio je Vo­ji­čić.