U dvo­ri­štu pje­sni­ko­ve ku­će na­stu­pi­la je i cr­no­gor­ska al­ter­na­tiv­na hu­mo­ri­stič­ka gru­pa The bo­oks of knji­ge. Po­pu­lar­ni Buk­sov­ci su vi­še od sat i po ko­men­ta­ri­ma i spe­ci­fič­nim sa­vje­ti­ma za­ba­vi­li uče­sni­ke pro­gra­ma ove ma­ni­fe­sta­ci­je i vi­še sto­ti­na Bje­lo­po­lja­ca. Iako su broj­ni gra­đa­ni osta­li na uli­ci is­pred dvo­ri­šta sa ova­ci­ja­ma su po­zdra­vi­li Ce­ti­nja­ne ko­ji dva­de­se­tak go­di­na hu­mo­rom, iro­ni­jom i pa­ro­di­jom tu­ma­če dru­štve­na zbi­va­nja u Cr­noj Go­ri i re­gi­o­nu.
Alek­san­dar Ra­du­no­vić Po­paj, Ve­se­lin Ga­jo­vić Ga­jo, Zo­ran Mar­ko­vić Zo­njo i Go­ran Vu­jo­vić su na­ve­li da su u Bi­je­lom Po­lju na­stu­pa­li u sklo­pu kam­pa­nje za bor­bu pro­tiv dro­ge ali da je ovo pr­vi na­stup na ova­kvoj ma­ni­fe­sta­ci­ji.
- Mi smo vi­še pu­ta uče­stvo­va­li na kul­tur­nim i knji­žev­nim do­ga­đa­ji­ma i ra­do se oda­zi­va­mo ta­kvim po­zi­vi­ma - ka­zao je Vu­jo­vić i pod­sje­tio da su i u Plje­vlji­ma na­stu­pa­li na Da­ni­ma hu­mo­ra i sa­ti­re ka­da su do­bi­li i na­gra­du. Ra­du­no­vić je od ak­tiv­no­sti ko­je sli­je­de na­po­me­nuo da su pri kra­ju pri­pre­me za po­če­tak sni­ma­nja pr­vog igra­nog fil­ma či­ji će oni bi­ti auto­ri, dok je Mar­ko­vić do­dao da sa pr­vim sni­ma­nji­ma po­či­nju već sle­de­će ne­dje­lje
To­kom na­stu­pa od Ga­ja smo sa­zna­li da ne­ma na­mje­ru da na­pu­sti mje­sto pred­sjed­ni­ka ove sku­pi­ne is­ta­kav­ši da je nje­mu tu do­bro i da je i svi­ma do­bro kad je nje­mu do­bro na li­der­skoj po­zi­ci­ji.
- Uko­li­ko Mi­lo Đu­ka­no­vić na­pu­sti mje­sto pred­sjed­ni­ka, a ja se na­dam da ne­će, on­da ću se i ja po­vu­ći - do­dao je Ga­jo­vić.
Buk­sov­ci su osim o po­li­ti­ci i po­li­tič­kim zbi­va­nji­ma u vla­sti i opo­zi­ci­ji go­vo­ri­li i o sta­nju u kul­tu­ri, tred­no­vi­ma u me­di­ji­ma i fe­no­me­nu ri­ja­li­ti šou pro­gra­ma, spor­tu, re­li­gi­ji i mu­zi­ci, ali i o kam­pa­nja­ma u ko­ji­ma su bi­li an­ga­žo­va­ni po­put bor­be pro­tiv dro­ge ili za­šti­te ži­vot­ne sre­di­ne. Ta­ko je bi­lo ri­je­či i o po­zna­tim lič­no­sti­ma da­na­šnji­ce, ali i o Nje­go­šu i nje­go­voj ide­ji da se na­ba­vi sto za bi­li­jar na Ce­ti­nju. Na pi­ta­nje vo­di­te­lja pro­gra­ma di­rek­to­ra Ra­di­ja Bi­je­lo Po­lje Dra­gi­ća Ra­bre­no­vi­ća šta mi­sle da li se mo­že u Cr­noj Go­ri po­no­vo igra­ti golf kao što je to ne­ka­da bi­lo za vri­je­me kra­lja Ni­ko­le, Buk­sov­ci su pred­lo­ži­li da Cr­na Go­re bu­de je­dan te­ren sva­ki grad po jed­na ru­pa. M.N.


Pje­snik sam i ni­šta vi­še

~ Po­e­zi­ji sam se po­sve­tio od ra­nog dje­tinj­stva, i ostao joj vje­ran či­ta­vog ži­vo­ta – ka­že Ha­džić
Knji­žev­ni stva­ra­lac Ibra­him Ha­džić, ro­dom iz Ro­ža­ja, ko­ji ži­vi i stva­ra u Be­o­gra­du, na svoj 72. ro­đen­dan, iz ru­ku mi­ni­stra kul­tu­re Pa­vla Go­ra­no­vi­ća, pri­mio je na­gra­du „Ri­sto Rat­ko­vić”. Ce­re­mo­ni­ja je odr­ža­na u Bi­je­lom Po­lju, na pre­sti­žnim, 45. „Rat­ko­vi­će­vim ve­če­ri­ma po­e­zi­je”. Ha­džić ni­je skri­vao za­do­volj­stvo, jer, pr­vi put je pred­lo­žen, i ka­ko ka­že, „po­sre­ći­lo” mu se da do­bi­je na­gra­du ko­ja no­si ime po ve­li­kom knji­žev­ni­ku, ko­ji je, do­da­je Ha­džić, „in­ter­san­tan i do­bar pje­snik, ali po­ma­lo za­po­sta­vljen”.
- U Ri­sta Rat­ko­vi­ća ni­je upe­ren kao sta­va­ra­o­ca pra­vi re­flek­tor, za raz­li­ku od ma­ni­fe­sta­ci­je ko­ja po nje­mu ime no­si. Ri­sto je svo­jim krat­kim elip­tič­nim – zgu­snu­tim pje­sma­ma ro­dio Vas­ka Po­pu, ko­ji ap­so­lut­no ko­mu­ni­ci­ra sa nje­go­vom po­e­zi­jom. Pje­sme ko­je su po­vi­še­nog to­na, i za­um­ne su, ka­ko se ka­že, slič­ne su slav­nom srp­skom pje­sni­ku Mom­či­lu Na­sta­si­je­vi­ću. Zna­či, Ri­sto ko­mu­ni­ci­ra sa dva od­lič­na pje­sni­ka, ko­ji su po­zna­ti, a on sko­ro pre­ću­tan, a ne znam iz ko­jeg raz­lo­ga – ka­že Ha­džić za „Dan”.
Ha­džić ka­že da je i ra­ni­je do­bi­jao na­gra­de, ko­je su mu ve­o­ma dra­ge, kao što su „Isi­do­ra Se­ku­lić”, „Bran­ko Ra­di­če­vić”, „Mi­lan Ra­kić”, „Ća­mil Si­ja­rić”, „Bi­lja­na Jo­va­no­vić”... No, ka­ko je „iz­ra­ču­nao” Pre­drag Ču­dić, ne­ka­da je u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri bi­lo pre­ko 300 na­gra­da, što je bi­la pra­va de­val­va­ci­ja na­gra­da i po­e­zi­je, pa se ne mo­že go­vo­ri­ti ni o ve­li­koj ozbilj­no­sti, ka­že Ha­džić.
- Na­gra­de ni­je­su „do­bi­ja­le” knji­ge i ostva­re­nja, ne­go lju­di. Bi­lo je lo­bi­ra­nja, ra­znih pri­ti­sa­ka, i sve po­sta­ja­lo vi­še ne­go smi­je­šno. I do­bi­ja­li na­gra­de oni či­je je stva­ra­la­štvo bi­lo smi­je­šno, a nji­ho­va dje­la tra­ja­la kao vi­lin ko­njic, sa­mo krat­ko vri­je­me. I po­red to­ga što ni­je­sam čo­vjek tak­mi­čar­skog du­ha, na­gra­de su sti­za­le u mo­je ru­ke. A tri, če­ti­ri knji­ge bi­le u naj­u­žem kru­gu za na­gra­de, i uvi­jek ih je do­bi­jao ne­ko dru­gi. Ovo­ga pu­ta, za na­gra­du ,,Ri­sto Rat­ko­vić”, pr­vi put, gla­sa­nje je bi­lo taj­no. I čla­no­vi ži­ri­ja ni­je­su zna­li jed­ni za dru­ge. Za­to je mo­je za­do­volj­stvo ve­će – ka­že la­u­re­at..
RVP su po Ha­dži­ću pre­pu­ne de­ša­va­nja, pa oni ko­ji vo­le knji­žev­nost mo­žda i ne mo­gu sve is­pra­ti­ti. „Mo­žda bi, po mom mi­šlje­nju, po­želj­no bi­lo ma­nje do­ga­đa­nja, a da se sve pra­ti ve­ći broj pu­bli­ke. Ima u Bi­je­lom Po­lju pu­no onih ko­je in­te­re­su­je i vo­le po­e­zi­ju”, ka­že Ha­džić.
O kva­li­te­tu de­ša­va­nja to­kom ma­ni­fe­sta­ci­je, la­u­re­at is­ti­če da je od­li­čan, da je to pri­li­ka da se stva­ra­o­ci sret­nu na ne­u­tral­nom te­re­nu. Mno­go je i do­brih pje­sni­ka, i knji­žev­nih kri­ti­ča­ra.
Ha­džić, ko­ji se pen­zi­o­ni­sao na­kon što je dvi­je de­ce­ni­je bio ured­nik škol­skog pro­gra­ma u Ra­dio Be­o­gra­du, i na­kon 12 ob­ja­vlje­nih knji­ga, ka­že da ni­je baš si­gu­ran šta i ka­ko da­lje.
- Or­ga­ni­za­tor RVP me pri­sti­ska­ju, sma­tra­ju­ći da je to nji­ho­va oba­ve­za, da mi kao do­bit­ni­ku na­gra­de ob­ja­ve knji­gu. U te­škoj sam di­le­mi, jer ka­ko je re­kao moj ve­li­ki pri­ja­telj ru­ski pje­snik Vik­tor Su­sno­ra - „ni­sam sreo u svet­skoj knji­žev­no­sti pi­sca ko­ji pi­še pje­sme na­kon se­dam de­ce­ni­ja ži­vo­ta”. Pje­sme pi­šu mla­di lju­di, ali se ne pre­da­jem. Ka­že Rus da tre­ba da pre­đem na ne­ku lak­šu pro­zu, na me­mo­a­re ili dnev­ni­ke. Ipak, ka­ko sad stva­ri sto­je sa­bra­ću tu još jed­nu knji­gu iz ru­ko­pi­sa ko­je imam, ko­ja se zo­ve ,,Ma­ter­nji je­zik”. Ona ima do­dir­nih ta­ča­ka sa onim ka­ko Ma­ti­ja Beć­ko­vić pi­še po­e­zi­ju. Ili ću ukom­po­no­va­ti ne­ki no­vi iz­bor. Ni­je mi la­ko da se od­lu­čim – ka­že pje­snik.
Na kra­ju, is­ti­če:
- Pje­snik sam, i ni­šta vi­še. Po­e­zi­ji sam se po­sve­tio od ra­nog dje­tinj­stva, i ostao joj vje­ran či­ta­vog ži­vo­ta – ka­že Ha­džić..
M.NO­VO­VIĆ


Po­e­zi­ja, glji­ve i lep­ti­ri

Po­sto­je slič­no­sti iz­me­đu ži­vo­ta Ri­sta Rat­ko­vi­ća i ovo­go­di­šnjeg la­u­re­ta. Ri­sto je ro­đen 3. a Ibra­him 5. sep­tem­bra, za­vr­ši­li su obo­ji­ca Gim­na­zi­ju u No­vom Pa­za­ru, kao i Fi­lo­zi­of­ski fa­kul­tet u Be­o­gra­du. Ri­sto je pje­vao o svom Li­mu, a Ibra­him o Ibru.
No, ima i raz­li­ka. Ha­džić ot­kri­va da upo­re­do sa po­e­zi­jom iz­u­ča­va glji­ve i lep­ti­re. Na­pi­sao je čak se­dam knji­ga o glji­va­ma. Is­ti­če, da su glji­ve dje­ca šu­ma, i da je šu­ma­ma po­kri­ve­no pre­ko 60 od­sto te­ri­to­ri­je nje­go­vih rod­nih Ro­ža­ja. Uz to, iz­u­ča­va i noć­ne lep­ti­re, ko­jih, ka­ko ka­že sa­mo na te­ri­to­ri­ji Ro­žaj­ske op­šti­ne ima 300 vr­sta.