Sre­di­nom pro­šlog vi­je­ka, u vri­je­me biv­še So­ci­ja­li­stič­ke fe­de­ra­tiv­ne re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je, Go­li otok, smje­šten u za­pad­nom di­je­lu Hr­vat­ske, is­toč­no od po­lu­o­str­va Istra, bio je okrut­ni lo­gor i mu­či­li­šte za po­li­tič­ke za­tvo­re­ni­ke. Sta­ti­sti­ka go­vo­ri da je kroz taj za­tvor pro­šlo pre­ko 16.000. za­to­če­ni­ka, ko­ji­ma je na te­ret sta­vlja­no da su po­dr­ža­va­li re­zo­lu­ci­ju In­for­mbi­roa, od­no­sno da su „sta­lji­ni­sti“ i pro­tiv­ni­ci po­li­ti­ke ko­ju je ta­da za­go­va­rao Jo­sip Broz Ti­to. Me­đu za­tvo­re­ni­ci­ma bio je vi­skok pro­ce­nat na­rod­nih he­ro­ja, pr­vo­bo­ra­ca, re­vo­lu­ci­o­na­ra, pred­rat­nih ko­mu­ni­sta i lju­di od ugle­da ko­ji su se na­la­zi­li na od­go­vor­nim mje­sti­ma. Je­dan od njih bio je La­kić Bo­škov Ka­stra­to­vić, uče­snik Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog ra­ta i ofi­cir Jugoslovenske na­rod­ne ar­mi­je iz se­la Za­gor­je kod Be­ra­na. Uhap­šen je kao ma­jor 17. 05. 1952. u Kra­gu­jev­cu pod op­tu­žbom da se iz­ja­snio za re­zo­lu­ci­ju In­for­mbi­roa, kao i da se su­prot­sta­vljao ak­ci­ji for­mi­ra­nja ze­mljo­rad­nič­kih za­dru­ga. Iz tih raz­lo­ga osu­đen je od stra­ne ta­da­šnjih voj­nih or­ga­na na ka­znu za­tvo­ra u tra­ja­nju od se­dam go­di­na. U ka­za­ma­ti­ma zlo­gla­snog za­tvo­ra na Go­lom oto­ku pro­veo je če­ti­ri i po go­di­ne. Pre­mi­nuo je u 63-oj go­di­ni ži­vo­ta, 25. de­cem­bra 1984. go­di­ne, osta­vlja­ju­ći za so­bom broj­nu fa­mi­li­ju ubi­je­đe­nu da je La­kić ro­bi­jao na prav­di Bo­ga i da se na ne­ki na­čin mo­ra­ju is­pra­vlja­ti gre­ške iz pro­šlo­sti, ka­da se sa­mo za jed­nu iz­go­vo­re­nu ri­ječ go­di­na­ma tam­no­va­lo u uslo­vi­ma ko­je ne po­zna­ju sa­vre­me­ne ci­vi­li­za­ci­je. Na to su ih upu­ći­va­le i ri­je­či po­zna­tog re­vo­lu­ci­o­na­ra i knji­žev­ni­ka Mi­lo­va­na Đi­la­sa ko­ji za­pi­sa: „Go­li otok je naj­mrač­ni­ja i naj­sram­ni­ja po­ja­va u ju­go­slo­ven­skom ko­mu­ni­zmu. Go­li otok je ne­što vi­še, ne­što go­re i uža­sni­je: ne­slu­će­no po­sre­ta­nje i ne­slu­će­no po­ni­ža­va­nje“.
Ta­ko se nje­gov sin Ve­ro­ljub obra­tio Vi­šem su­du u Kra­gu­jev­cu tra­že­ći da se La­kić Ka­stra­to­vić pots­hum­no re­ha­bi­li­tu­je. Po­me­nu­ti sud je mar­ta ove go­di­ne usvo­jio nje­gov za­htjev do­no­se­ći rje­še­nje u kom se na­vo­di da je Ka­stra­to­vić bio žr­tva pro­go­na i na­si­lja iz ide­o­lo­ških raz­lo­ga.
– Usva­ja se za­htjev za re­ha­bi­li­ta­ci­ju po­koj­nog La­ki­ća Ka­stra­to­vi­ća i utvr­đu­je se da je on bio žr­tva pro­go­na i na­si­lja iz ide­o­lo­ških i po­li­tič­kih raz­lo­ga, da mu je po­vri­je­đe­no pra­vo na slo­bo­du kre­ta­nja, kao i da su bez dej­stva sve prav­ne po­sle­di­ce ove po­vre­de, pa se re­ha­bi­li­to­va­no li­ce sma­tra neo­su­đi­va­nim, a vri­je­me tra­ja­nja iz­vr­še­ne ka­zne od 17.05. 1952. go­di­ne do 29.11 1956. go­di­ne, se sma­tra neo­prav­da­nim li­ša­va­njem slo­bo­de – na­vo­di se u rje­še­nju Vi­šeg su­da iz Kra­gu­jev­ca.
Rje­še­nje o re­ha­bi­li­ta­ci­ji La­ki­ća Ka­stra­to­vi­ća mi­nu­lih da­na nje­go­voj su­pru­zi Da­rin­ki uru­čio je, na pri­god­noj sve­ča­no­sti upri­li­če­noj u se­o­skom do­mu u Za­gor­ju, pot­pred­sjed­nik SUB­NOR-a Re­pu­bli­ke Sr­bi­je Želj­ko Zi­ro­je­vić. Tom pri­li­kom La­ki­će­vim si­no­vi­ma Ti­ho­mi­ru i Ve­ro­lju­bu uru­če­no je or­de­nje ko­je je nji­hov otac do­bio post­hum­no u znak „pri­zna­nja i za­hval­no­sti za do­pri­nos za­jed­nič­koj po­bje­di nad fa­ši­zmom, za afir­ma­ci­ju traj­nih vri­jed­no­sti NOR-a, slo­bo­dar­skih i an­ti­fa­ši­stič­kih vri­je­do­sti i za zbli­ža­va­nje i pri­ja­telj­stvo me­đu lju­di­ma, na­ro­di­ma i dr­ža­va­ma“. Bio je to vi­še ne­go dir­ljiv tre­nu­tak ko­me su, po­red broj­nih mje­šta­na i go­sti­ju, pri­su­stvo­va­li i naj­vi­ši zva­nič­ni­ci op­šti­ne Be­ra­ne. Ri­je­či ko­je je ta­da iz­go­vo­rio Želj­ko Zi­ro­je­vić du­bo­ko su ga­nu­le broj­ni audi­to­ri­jum, svje­do­če­ći da je put do prav­de če­sto du­ga­čak, tr­no­vit, ali ipak do­sti­žan.
– La­kić Ka­stra­to­vić je bio ča­stan ofi­cir, istin­ski ko­mu­ni­sta i re­vo­lu­ci­o­nar ko­ji ni­ka­da ni­je do­zvo­lio da mu išta bu­de pre­če od obra­za i ča­sti. On je kre­nuo me­đu pr­vi­ma, kao što je nje­gov otac Bo­ško kre­tao na Ska­dar, Bar­da­njolt, Ta­ra­boš i ka Moj­kov­cu da se u Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kom ra­tu bo­ri pro­tiv fa­ši­zma. Uči­nio je to da ne za­ka­sni za svo­jim pre­ci­ma, ju­na­ci­ma i voj­vo­da­ma. On je vo­lio svo­ju Cr­nu Go­ru, Sr­bi­ju i Ju­go­sla­vi­ju, ali je isto ta­ko vo­lio i So­vjet­ski Sa­vez, jer je nas sun­ce uvi­jek gri­ja­lo sa is­to­ka. No, zbog svo­je lju­ba­vi pre­ma maj­ci Ru­si­ji La­ki­ću je pri­je 70 go­di­na uči­nje­na ve­li­ka ne­prav­da. Upu­ćen je na Go­li otok, dok je nje­go­va po­ro­di­ca ci­je­lo vri­je­me tr­pje­la ve­li­ke du­šev­ne i ljud­ske bo­lo­ve. Ali, ta ve­li­ka ne­prav­da ko­ja je na­ne­še­na ovom ča­snom čo­vje­ku is­pra­vlje­na je ko­nač­no 30 go­di­na na­kon nje­go­ve smr­ti. Pra­vo­sud­ni or­ga­ni Re­pu­bli­ke Sr­bi­je su re­ha­bi­li­to­va­li La­ki­ća Ka­stra­to­vi­ća. Taj čin da­nas obi­lje­ža­va­mo ov­dje , u nje­go­vom rod­nom Za­gor­ju, ko­jeg je vo­lio naj­vi­še na svi­je­tu, do­ka­zu­ju­ći da je prav­da ipak do­sti­žna –na­gla­sio je Zi­ro­je­vić.
Nje­go­vu kon­sta­ta­ci­ju po­tvr­dio je i se­kre­tar SUB­NOR-a Kra­gu­jev­ca Mi­lić Cvet­ko­vić, dok je pred­sjed­nik op­šti­ne Be­ra­ne Dra­go­slav Šće­kić is­ta­kao da je ve­li­ka sre­ća kad po­tom­stvo, po­put po­tom­stva La­ki­ća Ka­stra­to­vi­ća, ne za­bo­ra­vlja svo­je pret­ke.
– Ovo je čin ko­ji uka­zu­je ko­li­ko je naš kraj u svo­joj bo­ga­toj pro­šlo­sti imao zna­me­ni­tih lič­no­sti ko­ji­ma je u od­re­đe­nom tre­nut­ku na­ne­se­na ne­prav­da. Ali ovo je ujed­no i po­tvr­da da ima­mo lju­de ko­ji ne za­bo­ra­vlja­ju svo­je pret­ke i ro­di­te­lje i ko­ji im se odu­žu­ju na do­sto­jan na­čin. Ta­ko si­no­vi ča­snog La­ki­ća Ka­stra­to­vi­ća ni­je­su za­bo­ra­vi­li svog oca. Ura­di­li su sve da on bu­de re­ha­bi­li­tovn i da mu da­nas ov­dje u Za­gor­ju po­no­vo svi za­jed­no oda­mo du­žnu po­štu i po­što­va­nje – na­veo je Šće­kić.
Sa njim se slo­žio i pred­sjed­nik Udru­že­nja Va­so­je­vi­ća iz Be­o­gra­da ge­ne­ral dr Lu­ka Ka­stra­to­vić na­gla­ša­va­ju­ći da se istin­ski tre­ba za­lo­ži­ti kao bi se dao ot­por na­sto­ja­nji­ma onih ko­ji že­le da uni­ze sve mo­gu­će vri­jed­no­sti sa ko­ji­ma se po­no­sio na­rod Va­so­je­vi­ća, Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Ka­zao je da se od za­bo­ra­va mo­ra­ju sa­ču­va­ti sve one lič­no­sti ko­je su da­va­le ne­mjer­ljiv do­pri­nos us­po­sta­vlja­nju brat­skih od­no­sa i nje­go­va­nju uz­vi­še­nih ide­a­la.
Na­kon sve­ča­no­sti u se­o­skom do­mu pred­stav­ni­ci SUB­NOR-a Kra­gu­jev­ca i Be­ra­na po­lo­ži­li su cvi­je­će na grob La­ki­ća Ka­stra­to­vi­ća, da bi se po­sli­je to­ga dru­že­nje na­sta­vi­lo u ku­ći nje­go­vog si­na Ve­ro­lju­ba.
– Da­nas , po­sli­je to­li­ko go­di­na, je ski­nut pre­te­ški ka­men sa sr­ca na­še po­ro­di­ce. Sreć­ni smo zbog to­ga, ali ujed­no i tu­žni zna­ju­ći kroz šta je sve pro­la­zio naš La­kić do­ka­zu­ju­ći svo­ju ne­vi­nost, ljud­skost i pa­tri­o­ti­zam. Hva­la svi­ma ko­ji su nam po­mo­gli da do­đe­mo do prav­de i da ovaj čin spro­ve­de­mo ona­ko ka­ko je to na­la­ga­la na­ša po­ro­dič­na oba­ve­za i unu­tra­šnji zov na­šeg sr­ca – na­gla­sio je Ka­stra­to­vić.
U nje­go­vom do­mu smje­nji­va­li su se go­vor­ni­ci, po­di­za­le su se ča­še i upu­ći­va­ne su po­ru­ke za brat­ska po­mi­re­nja i stva­ra­nja am­bi­jen­ta za bo­lju bu­duć­nost.
– La­kić Ka­stra­to­vić je da­nas po­no­vo me­đu na­ma. On je vas­kr­snuo u svom Za­gor­ju svje­do­če­ći ko­li­ko su di­o­be u mi­nu­lim vre­me­ni­ma bi­le po­gub­ne za naš na­rod. Na­ža­lost, di­je­li­mo se i da­nas, iako svi do­bro zna­mo da to ni­je put za sreć­nu bu­duć­nost. Za­to i sa ovog mje­sta po­ru­či­mo da je bi­lo do­sta di­o­ba i da je do­šlo vri­je­me da se brat­ski iz­mi­ri­mo i gra­di­mo bo­lju i ljep­šu bu­duć­nost za sve nas i za na­še po­tom­stvo – po­ru­čio je pre­sjed­nik SO Be­ra­ne Go­ran Ki­ko­vić.
D. Jo­vo­vić


Ja­ča­nje brat­skih ve­za

Želj­ko Zi­ro­je­vić je to­kom sve­ča­no­sti u Za­gor­ju u ime SUB­NOR-a Sr­bi­je po­klo­nio knji­ge osnov­noj ško­li u ovom se­lu. On je ujed­no sa­op­štio da će ubr­zo do­ći do us­po­sta­vlja­nja po­bra­tim­stva iz­me­đu SUB­NOR-a Kra­gu­jev­ca i Be­ra­na i da će to bi­ti obi­lje­že­no na po­se­ban na­čin. Zi­ro­je­vić je na­gla­sio da je na­rod Šu­ma­di­je i ci­je­le Sr­bi­je istin­ski ve­zan za svo­ju bra­ću ko­ja ži­ve u Va­so­je­vi­ći­ma i ši­rom Cr­ne Go­re i da tre­ba da­va­ti mak­si­mum u prav­cu ja­ča­nja tih brat­skih ve­za. Na­gla­sio je i da će on lič­no fi­nan­si­ra­ti štam­pa­nje jed­nog od na­red­nih bro­je­va ča­so­pi­sa „Glas Hol­mi­je“ ko­ji ba­šti­ni isto­rij­ske, kul­tr­ne, na­uč­ne i sve dru­ge vri­jed­no­sti srp­skog na­ro­da i dru­gih na­ro­da ko­ji ži­ve na na­šim ši­rim pro­sto­ri­ma.