Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Ni vi­še fr­tut­me i ra­znih in­for­ma­ci­ja sa svih stra­na, ni ma­nje za­in­te­re­so­va­no­sti za pra­vu stra­nu i in­for­ma­ci­ju. Pi­ta­nje ko­je vr­lo če­sto po­sta­vljam se­bi, a i ov­dje se na­me­će gla­si: ko­jim pu­tem i na ko­ji na­čin pro­bu­di­ti ra­do­zna­lost i ši­ri­ti je bez od­u­sta­ja­nja i za­si­će­nja? Na­rav­no da je oni­ma što nas za­si­pa­ju go­mi­lom spo­red­nih i ne­bit­nih stva­ri cilj da na taj na­čin one glav­ne in­for­ma­ci­je od ži­vot­nog zna­ča­ja gur­nu pod te­pih, i sa­mim tim umr­tve sve na­še ra­zum­ne i neo­p­hod­ne po­tre­be da osva­ja­mo svo­ju slo­bo­du, ona­ko ka­ko do­li­ku­je- svje­sno, kre­a­tiv­no i od­go­vor­no. A to se ne mo­že bez is­kre­ne ra­do­zna­lo­sti, upor­ne za­in­te­re­so­va­no­sti i uče­stvo­va­nja u svim ključ­nim pi­ta­nji­ma dru­štva.
Da­kle, od­go­vor­no tvr­dim da je po­li­ti­ka ve­li­ki kri­vac za sve­op­štu apa­ti­ju dru­štva, ali s dru­ge stra­ne ne smi­je ni­ka­ko bi­ti ali­bi da se njo­me ne ba­vi­mo i da nas se ne ti­če. Od­u­sta­ja­nje od sa­gle­da­va­nja pro­ble­ma, od­u­sta­ja­nje od kri­ti­ke, ne­u­če­stvo­va­nje u njoj, u ime tzv. du­šev­nog mi­ra i ne­ka­kvog la­žnog spo­ko­ja sa­mo su ne(svje­sno) sta­ja­nje upra­vo na stra­nu onih ko­ji su nas i do­ve­li do ovo­ga. Upra­vo ta na­ša ne­za­in­te­re­so­va­nost je uzrok mno­gih ano­ma­li­ja i sve ve­ćeg pro­du­blji­va­nja i pro­ble­ma i kri­ze.
Da­kle, pro­ble­mi su du­bo­ki, a na­ša ra­do­zna­lost na po­vr­ši­ni. Vo­lja za sop­stve­nom od­go­vor­no­šću je na nu­li. Sve smo inert­ni­ji pre­ma te­ško­ća­ma, su­ro­vo­sti, ne­ma­šti­ni, čak i pre­ma sa­mom ži­vo­tu. Za­što sma­tram da je slo­bo­da u ta­ko sna­žnoj spre­zi s kre­a­tiv­no­šću i ra­do­zna­lo­šću du­ha? Vr­lo je jed­no­stav­no, jer je slo­bo­dan čo­vjek u su­šti­ni rat­nik. I sa­mo po­sle ot­po­ra ko­ji se mo­ra sa­vla­da­ti, po­sle tru­da ko­ji se ula­že da bi čo­vjek ostao iz­nad po­vr­ši­ne, op­sta­je se i po­sta­je slo­bo­dan. Oni ko­ji se po­vla­če, od­u­sta­ju i ne­ma­ju vo­lju ni in­te­re­so­va­nja osta­ju vječ­ni ta­o­ci svo­je ne­mo­ći.
Mo­ra se, zna­či, ima­ti po­tre­ba da se bu­de jak. Ina­če se to ne­će ni­kad bi­ti. Te ve­li­ke sta­kle­ne ba­šte za sna­žnu, naj­sna­žni­ju vr­stu lju­di ko­ja je do­sad po­sto­ja­la, ari­sto­krat­ske dr­ža­ve, slič­ne Ri­mu i Ve­ne­ci­ji, shva­ta­le su slo­bo­du upra­vo u tom smi­slu u ko­jem ja shva­tam ri­ječ ‘’slo­bo­da’’... Kao ne­što što se ima i ne­ma, što se ho­će, što se osva­ja. A to ne mo­že iner­tan i ne­za­in­te­re­so­van čo­vjek, kao ni ta­kvo dru­štvo. Na­še in­sti­tu­ci­je ne vri­je­de mno­go, u to­me smo svi, na­ža­lost, sa­gla­sni. Ali, za to ni­su kri­ve one ne­go mi. Da bi po­sto­ja­le ja­ke usta­no­ve, tre­ba da po­sto­ji iz­vje­sna vo­lja, ide­ja, im­pe­ra­tiv, vo­lja za tra­di­ci­ju, za auto­ri­tet, za od­go­vor­nost vje­ko­vi­ma una­pri­jed. Ako su ta vo­lja i ener­gi­ja tu, on­da se stva­ra ne­što ja­ko, čvr­sto, ne­što što mo­že da če­ka, što mo­že da obe­ća. Na­sta­je bu­duć­nost.
Na­ža­lost, ži­vi se za da­nas, ži­vi se ve­o­ma br­zo, ve­o­ma neo­d­go­vor­no i po­vrh sve­ga - ne­za­in­te­re­so­va­no. I upra­vo to se na­zi­va slo­bo­dom. Ja ta­kvu slo­bo­du ni­ti vo­lim, ni­ti že­lim. U vre­me­ni­ma kao što su da­na­šnja bi­ti pre­pu­šten svo­jim in­stink­ti­ma ni­ka­ko ni­je do­bro. Oni su ve­li­ki ne­pri­ja­te­lji i slo­bo­de i ide­ja za nje­no osva­ja­nje. Sme­ta­ju, pro­ti­vr­je­če i de­fi­ni­tiv­no od­vla­če u po­gre­šnom smje­ru. Jer, čo­vjek ko­ji je ne­slo­bo­dan, ko­ji mo­ra u stra­hu i taj­no da či­ni ono što naj­bo­lje mo­že i što bi naj­ra­di­je uči­nio, po­sta­je ane­mi­čan i uvi­jek vi­di sa­mo opa­snost, pro­ga­nja­nje, kob­ne po­sle­di­ce... Ne­do­sta­ju mu slo­bo­da i ra­do­zna­lost ko­je bi umi­ri­le sve ono što ga či­ni po­ti­šte­nim i apa­tič­nim.
Pi­ta­nja su ne­što što nas tje­ra na­pri­jed. Mo­ra­mo se stal­no pi­ta­ti, mo­ra­mo go­li­ca­ti svo­ju svi­jest, mo­ra­mo za­pit­ki­va­ti svo­je okru­že­nje. Ni­su svi od­go­vo­ri jed­no­stav­ni, ni­su ni na do­hvat ru­ke, ali ih sa­mo na­ša upor­na ra­do­zna­lost mo­že uči­ni­ti kon­struk­tiv­nim i pri­hva­tlji­vim. Za­tva­ra­nje u svo­je ‘’ja­zbi­ne’’, ne­ma­nje mo­ti­va, skre­ta­nje u ne­ke to­bo­že mir­ni­je vo­de sa­mo su pu­ko bje­ža­nje i do­ni­je­će je­di­no la­vi­nu no­vih pro­ble­ma. Ne­za­in­te­re­so­van čo­vjek je kao bilj­ka, ko­ja de­fi­ni­tiv­no mo­ra da uve­ne.
Htje­la bih da na­gla­sim da ne­za­in­te­re­so­va­nost i rav­no­du­šnost ni­je­su na istim ta­la­snim du­ži­na­ma. Rav­no­du­šan čo­vjek je u ve­ći­ni slu­ča­je­va ta­kav, jer je nje­gov ka­rak­ter na­klo­njen toj ka­te­go­ri­ji. Ne­za­in­te­re­so­va­nost je već svje­sna od­lu­ka da se bu­de ta­kav, jer je ta­ko sve mno­go lak­še. Ni­je lak­še, jer se pro­ble­mi go­mi­la­ju, u ve­li­koj smo i eko­nom­skoj i du­hov­noj kri­zi. Na ivi­ci smo svih am­bi­sa. Bi­ti ne­za­in­te­re­so­van nad nji­ma je u naj­ma­nju ru­ku rav­no zlo­či­nu.
Za­to po­dig­ni­te i gla­vu, i svoj glas. Po­sma­traj­te, pi­taj­te, is­tra­žuj­te. Bo­ri­te se za svo­ja pra­va i slo­bo­du. Ne oba­raj­te po­gled. Pre­i­spi­tuj­te ži­vot, pu­sti­te ga da on to ura­di i s va­ma. Ja sam na tom sa­stan­ku. I ja i moj bič. Jer, ne­za­in­te­re­so­va­nost je kič.
(Autor je pje­snik)