Pi­še: Dra­gan Ko­pri­vi­ca


Za­što se oče­ku­je brz ula­zak Cr­ne Go­re u NA­TO? Za­to što ni za NA­TO ne mo­gu va­zda cvje­tat’ ru­že. Mo­ra ne­kad i NA­TO na­pra­vit’ po­gre­šan po­tez, jer, mi kad mu ule­ti­mo, ima na nos da mu is­ko­či. Ta­ko bi even­tu­al­ni po­ziv da se uđe u tu mi­ro­tvo­rač­ku NVO sa­mo po­ka­zao na­iv­nost po­zi­va­ra, ko­ji poj­ma ne­ma­ju u šta se upu­šta­ju.
Po­zi­va­ju­ći re­žim­sku Cr­nu Go­ru u svo­je okri­lje, ta go­spo­da ni­je­su svje­sna da bi, kao pr­vo, na ini­ci­ja­ti­vu Pod­go­ri­ce, Pen­ta­gon mo­rao pre­ra­sti u Še­sta­gon. Ho­će­mo i mi svoj ne­za­vi­sni, me­đu­na­rod­no pri­zna­ti ugao u Pen­ta­go­nu. I da se ta­mo ni­kom ne po­še­nju­je­mo. Da nas ni­ko ne ću­ška, jer bi ga đa­vo­li ću­šnu­li. Re­žim­ska i kon­tro­verz­na Cr­na Go­ra sa­gi­njat’ se ne­će, no, ako ula­zi, on­da gor­do uz­dig­nu­ta če­la, i sa­vi­je­ne gla­ve.
Uosta­lom, mi ni­kad ni­je­smo, ni­ti će­mo funk­ci­o­ni­sat’ po ne­ka­kvih ćo­ško­va, no fi­no – svoj za­se­ban, ne­za­vi­san ugao, obje­kat je­dan kroz je­dan, s ur­ba­ni­stič­kom do­zvo­lom i kom­plet­nim pa­pi­ri­ma. A ne da nas, i po­sle de­set go­di­na, ta­mo hap­se po bu­dvan­skom sce­na­ri­ju: hap­si, pu­štaj, hap­si, pu­štaj... Mon­te­ne­gro ne­će u NA­TO s pri­je­ko­ra. Ne­go uz pre­ci­zne uslo­ve na­še stra­ne za rav­no­mjer­no uklju­či­va­nje Cr­ne Go­re u sve struk­tu­re od vr­ha do dna Pen­ta­go­na. S ja­sno is­ka­za­nom ten­den­ci­jom u star­tu da već pr­vi sle­de­ći šef NA­TO-pak­ta mo­ra bi­ti iz Pod­go­ri­ce. Jer, u pro­tiv­nom, što bi­smo kog đa­vo­la i ula­zi­li, ako nam bar to­li­ko ne dad­nu.
Mje­sto še­fa Pen­ta­go­na nam isto­rij­ski, od­va­zda i pri­pa­da. I do­li­ku­je. To je mi­ni­mum, is­pod ko­jeg ne­će­mo ići. Nek zna­ju sva go­spo­da na­tov­ci, pa da su još ono­li­ki, da se s na­ma po­i­gra­vat’ ni­ko ne­će, pa ni oni. Jer, ka­ko u NA­TO usko­či­mo, mi ta­ko mo­že­mo i da is­ko­či­mo. NA­TO je iona­ko la­ba­va fir­ma. Za­to, če­ka­nja ne­ma, no od­mah da po­ve­de­mo NA­TO na svoj na­čin, pra­vim pu­tem, da ne znad­nu što ih je sna­šlo.
I da se Pen­ta­gon pre­ba­či na sje­ver Cr­ne Go­re, što ne bi sme­ta­lo, jer ta­mo iona­ko vi­še ni­đe ni­šta ne funk­ci­o­ni­še, osim što su pla­te je­di­no re­dov­ne u Ko­la­ši­nu. A na­rod se, kraj­nje neo­d­go­vor­no, li­stom ra­se­lja­va, is­klju­či­vo da dad­ne ma­te­ri­ja­la opo­zi­ci­ji da di­že ten­zi­je.
Pri­tom, s na­še, va­zda ča­zbe­ne stra­ne, NA­TO ne­ma da bri­ne bar kad su u pi­ta­nju pre­hram­be­ni pro­iz­vo­di, jer ih iona­ko sad vi­še ne­ma­mo kuđ za Ru­si­ju. A na­še autoh­to­ne pa­pri­ke, ne­za­vi­sni pa­ra­dajz, i me­đu­na­rod­no pri­zna­te lu­be­ni­ce, mo­gu sa­mo da osvje­že kom­ple­tan pro­gram Pen­ta­go­na. A da i ne zbo­ri­mo o na­šim vi­ni­ma vi­so­kih sor­ti, pa pre­ko zi­do­va Pen­ta­go­na, kad im na­ša vi­na uda­re u vrh gla­ve, ima da se ori „Oj, đe­voj­ko, Mi­li­ja­na“. Pri­tom ni­je­smo s ras­ki­da ni da, u čast sa­rad­nje Mon­te­ne­gra i ostat­ka NA­TO-pak­ta, is­klju­či­vo na rav­no­prav­nim osno­va­ma, ne­ko vi­no do­bi­je i na­ziv „Mon­te-Pen­ta­gon“, ili „Cr­no-NA­TO“. Da ne re­ču po­sle da ni­je­smo za NA­TO-vin­ske in­te­gra­ci­je.
Je­dan od pred­u­slo­va za do­bro funk­ci­o­ni­sa­nje NA­TO si­ste­ma bi­će i da nam se omo­gu­ći da u kru­gu Pen­ta­go­na sa­gra­di­mo par bes­prav­no po­dig­nu­tih ho­tel­skih kom­plek­sa, či­sto iz na­vi­ke. Jer se mo­ra is­po­što­va­ti tra­di­ci­ja re­žim­ske Cr­ne Go­re, u sti­lu: „Gra­di zgra­du đe ti ga­zda ka­že.“
Bez na­ših bes­prav­no po­dig­nu­tih obje­ka­ta u kru­gu Pen­ta­go­na ni­ka­ko ne bi­smo bi­li svo­ji na svo­me, a za pa­pi­re će­mo la­ko. Isto­vre­me­no, mi bi­smo za Pen­ta­gon šver­co­va­li naf­tu i du­van, po na­vi­ci, ta­ko da ne bi osku­di­je­vao ni u tim pro­iz­vo­di­ma, te bi bla­go­si­ljao no­vu čla­ni­cu, ku­ka­ju­ći đe se pri­je ne sje­ti­še da je pri­me, da po­či­nu...
Na­rav­no, bri­ga nas što bi, u tom slu­ča­ju, ka­ko re­če je­dan ru­ski zva­nič­nik, ru­ske ra­ke­te auto­mat­ski bi­le upe­re­ne i pre­ma Mon­te­ne­gru, kao i pre­ma sva­koj dru­goj opo­nent­skoj tač­ki u glo­bal­nom svi­je­tu. Ovo tim pri­je što se zna da su ru­ski ba­li­stič­ki pro­jek­ti­li iona­ko sla­bog do­me­ta, tu, do pet ki­lo­me­ta­ra, a us­put se i kva­re, pa ri­jet­ko ko­ji i stig­ne do ci­lja.
A i ina­če, na­še ve­li­ke vla­di­ke kroz isto­ri­ju ni­je­su išle da se za­vla­di­če, da­le­ko bi­lo, u Pen­ta­gon, no u svo­ju ma­tu­šku Ru­si­ju. Pe­tro­grad i Mo­skva su im va­zda bi­li na sr­cu. A sad bi nam bra­ća Ru­si zgra­nu­to aplu­di­ra­li na Cr­ve­nom tr­gu na či­nu raš­či­nje­nja pri­ja­telj­stva. No, Ru­si­ja je, ka­ko je po­zna­to, iona­ko isu­vi­še mi­nor­na i be­nig­na svjet­ska ve­le­si­la da bi nas to uop­šte i bri­nu­lo. Ako smo mo­gli on­da ob­ja­vit’ rat Ja­pa­nu, šta je za nas sad i ma­la Ru­si­ja, ko­ja svo­jom te­ri­to­ri­jom za­u­zi­ma sve­ga jed­nu še­sti­nu ze­malj­skog kop­na. Pa ne­ka od nas ma­lo štre­ca­ju i ba­ću­ške.
Da­kle, u NA­TO, na­vrat, na­nos i po sva­ku ci­je­nu. Tim pri­je što ci­je­na mo­že bi­ti pa­pre­na. Jer nam je, iz­gle­da, bi­lo ma­lo pet­sto go­di­na pod bra­ćom Tur­ci­ma, ne­go bi­smo sad i hi­lja­du pod NA­TO-om.
Ci­je­nu bi, ka­ko je i red, pr­ven­stve­no pla­ća­li gra­đa­ni Cr­ne Go­re. Ali, ko je u po­to­nje dvi­je de­ce­ni­je na­še gra­đa­ne išta i pi­tao, od Mu­ri­na do Va­šing­to­na?
A po­sta­vlja se i pi­ta­nje šta bi o na­šoj jur­nja­vi u NA­TO ka­zao vla­di­ka Ra­de. Bi li bio za­pre­pa­šćen ovim što se či­ni, i kuđ su na­mje­ri­li ovi na­ši vla­sto­dr­šci. Bi li i ve­li­ki vla­di­ka, pje­snik i dr­žav­nik, pra­ved­nič­ki za­gr­mio, ili bi čak i On ostao bez tek­sta?