Za dva­de­se­tak sta­nov­ni­ka nik­šić­kog se­la Ko­va­či, s ob­zi­rom u ka­kvim uslo­vim ži­ve, mo­že se re­ći da su sa­mo broj u bi­rač­kom spi­sku svo­je ma­tič­ne op­šti­ne od ko­je su uda­lje­ni oko 80 ki­lo­me­ta­ra. Se­lo pri­pa­da mje­snoj za­jed­ni­ci Do­nje Cr­kvi­ce u Ba­nja­ni­ma i do nje­ga vo­di ma­ka­dam­ski put dug oko če­ti­ri ki­lo­me­t­ra, ali ko­jim se mo­že sa­mo te­ren­skim vo­zi­li­ma. Mje­šta­ni ka­žui da na tu di­o­ni­cu pu­ta, ka­ko zi­mi ta­ko ni lje­ti, ne mo­gu uop­šte ra­ču­na­ti. Ka­ko su uz gra­ni­cu sa Re­pu­bli­kom Srp­skom za mno­go-što­šta oslo­nje­ni su na op­šti­nu Bi­le­ća do ko­je ima­ju do­bru put­nu in­fra­struk­tu­ru i oda­kle im sti­že stru­ja. Mje­šta­nin Ve­ljo Bje­le­tić, uči­telj u pen­zi­ji, ka­že da jed­no ta­ko ma­lo na­se­lje ka­rak­te­ri­še to što se pro­sti­re na te­ri­to­ri­ji dvi­je dr­ža­ve, pa sto­ga ima­ju dvi­je kli­me i „dvi­je stru­je”.
- Mo­že se re­ći da sa­mo te­ri­to­ri­jal­no pri­pa­da­mo Cr­noj Go­ri. Iz Bi­le­će nam je 1982. go­di­ne sti­gla stru­ja i da­nas je sa te stra­ne do­bi­ja­mo. Od pri­je ne­ko­li­ko go­di­na El­ektro­di­stri­bu­ci­ja iz Vi­lu­sa odr­ža­va nam ni­sko­na­pon­sku mre­žu, a da­le­ko­vod Re­pu­bli­ka Srp­ska. Stru­ju pla­ća­mo Cr­noj Go­ri ali u njoj ne osku­di­je­va­mo ni­ka­da i to je je­di­no što je po­zi­tiv­no u ovom na­šem slu­ča­ju- ističe Bje­le­tić.
On na­gla­ša­va da je put pre­ma Do­njim Cr­kvi­ca­ma i Nik­ši­ću zi­mi u pot­pu­no­sti za­tvo­ren jer je u lo­šem sta­nju pa ga je te­ško i odr­ža­va­ti. Ka­že da od ma­tič­ne op­šti­ne ri­jet­ko ka­da ne­što tra­že, a da su ne­dav­no do­bi­li ka­mi­on sta­rog as­fal­ta ko­jim su mje­šta­ni za­kr­pi­li jed­nu di­o­ni­cu spor­nog pu­ta.
- De­vet­na­est ki­lo­me­ta­ra pre­ma Bi­le­ći uvi­jek je pro­hod­no, a ina­če je pet­na­est ki­lo­me­ta­ra tog di­je­la pod as­fal­tom. Ima­mo i dvi­je kli­me jer zi­mi je na pu­tu do Do­njih Cr­kvi­ca pre­ko me­tar sni­je­ga, a pre­ma kom­ši­ja­ma u dru­goj dr­ža­vi je kop­no. Ži­vu vo­du ne­ma­mo, ali sva­ka ku­ća ima bi­sti­jer­ne ko­je se pu­ne ki­šni­com, pa ko ima ve­ću taj lje­ti ne­ma pro­ble­ma sa vo­do­snab­di­je­va­njem, a ko ne­ma sna­la­zi se, opet iz Bi­le­će - pri­ča Bje­le­tić.
On na­gla­ša­va da su lo­ši uslo­vi ži­vo­ta ra­se­li­li se­lo, a do­ma­ćin­stva ko­ja su osta­la u Ko­va­či­ma su sta­rač­ka. Ka­že da je u se­lu po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta bi­lo 250 sta­nov­ni­ka u 32 do­ma­ćin­stva. Uz Bje­le­ti­će tu ži­ve Vu­jo­vi­ći ali ih je sa­da sve­ga ne­ko­li­ko ku­ća, a od brat­stva Ni­ko­lić ne­ma ni­ko­ga. Mi­lan Vu­jo­vić ka­že da odav­no ži­vi u Pod­go­ri­ci, ali u Ko­va­či­ma odr­ža­va ro­di­telj­sko ima­nje.
- U se­lo uglav­nom do­la­zim lje­ti, a zi­mi zbog te­ških vre­men­skih uslo­va i pu­ta ko­jeg go­to­vo da ne­ma ni ne do­la­zim. Iako se na­la­zi­mo na gra­ni­ci dvi­je dr­ža­ve ni­ko o Ko­va­či­ma ne vo­di ra­ču­na – kon­sta­tu­je Vu­jo­vić.
To što su Ko­va­či, a i sva dru­ga se­la Do­njih Cr­kvi­ca za­pu­šte­na i za­bo­ra­vlje­na pred­sjed­nik mje­sne za­jed­ni­ce Ko­sta­din Glu­šac kri­vi Op­šti­nu Nik­šić. U tom, i dru­gim se­li­ma, ka­zao je on, mje­šta­ni su pri­nu­đe­ni da se sa­mi sna­la­ze, pa i kad je u pi­ta­nju po­prav­ka pu­te­va što je oba­ve­za op­šti­ne.
- Po­li­tič­ki smo iz­gle­da po­gri­je­ši­li pa nas ka­žnja­va­ju te se od se­la do se­la Do­njih Cr­kvi­ca mo­že do­ći sa­mo te­ren­skim vo­zi­li­ma, ako ih ko ima. Ka­da pi­ta­mo i tra­ži­mo, za nas ne­ma ni­šta, pa ni to da pri­su­stvu­je­mo ka­kvom sa­stan­ku sa pred­stav­ni­ci­ma op­šti­ne kao što je bio slu­čaj ne­dav­no, ali kao pred­sjed­nik mje­sne za­jed­ni­ce ni­je­sam bio po­zvan – tvr­di Glu­šac i na­gla­ša­va da su nje­go­vi za­htje­vi da se po­pra­ve pu­te­vi osta­li bez od­go­vo­ra. On ka­že da se od Do­njih Cr­kvi­ca i Uble do Vuč­jeg Do­la sko­ro ne mo­že ni do­ći. Is­ti­če da su se di­je­lom Ba­nja­na posled­njih mje­se­ci prolazili ka­mi­o­ni sa as­fal­tom, ali da do njih ni­je do­la­zi nije­dan.
-Kr­pe se pu­te­vi od Ve­li­mlja do Cr­nog Ku­ka, ugav­nom do pri­vat­nih ima­nja i ku­ća. Na na­šoj te­ri­to­ri­ji ima čak pu­te­va ko­ji su iz­gra­đe­ni pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta i u izuzet­no su lo­šem sta­nju, ali ne vi­dim da će u ne­kom sko­ri­jem vre­me­nu bi­ti sa­ni­ra­ni - po­ja­šnja­va Glu­šac.
B.Bra­šnjo


Ram­pa na gra­ni­ci od­ne­dav­no pod klju­čem

Ko­va­če od se­la Pre­ra­ca, ko­je je u Re­pu­bli­ci Srp­skoj, di­je­li sve­ga ki­lo­me­tar, ali ži­te­lji sa obje stra­ne gra­ni­ce ima­ju ima­nja do ko­jih ne­sme­ta­no mo­gu do­ći. Zva­nič­ni gra­nič­ni pre­laz u tom re­jo­nu ni­ka­da nije po­sto­jao, a na pu­tu ko­ji ih po­ve­zu­je bi­la je je­di­no pos­ta­vlje­na ram­pa. Me­đu­tim, ka­zao je Glu­šac od pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci ta ram­pa je za­klju­ča­na.
- Ne zna­mo iz kog raz­lo­ga je to ura­đe­no, ali i po­red či­nje­ni­ce što se zna ko­li­ko taj put Ko­va­ča­ni­ma zna­či, ram­pa je od­ne­dav­no pod klju­čem.Valj­da po je­dan ključ po­sto­ji u oba se­la, pa ka­da ne­ko že­li da pro­đe mo­ra zva­ti to­ga ko ima ključ da se ram­pa ot­klju­ča. Taj po­tez nad­le­žnih go­vo­ri da se mje­šta­nima sa­mo go­mi­la­ju pro­ble­mi, kao da ih već ne­ma­ju do­volj­no - kon­sta­tu­je Glu­šac.


Ka­ta­nac na ško­li

Obje­kat pod­ruč­nog odje­lje­nja Osnov­ne ško­le „Jan­ko Bje­li­ca“ u Ko­va­či­ma mje­šta­ni su, na­kon što se uru­šio, uz po­moć dr­ža­ve po­no­vo iz­gra­di­li kra­jem de­ve­te­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka i ta­da je tu na­sta­vu po­ha­đa­lo pet uče­ni­ka. Me­đu­tim, se­o­ska ško­la je za­tvo­re­na pri­je tri go­di­ne, a sa­da je­dan osno­vac iz Ko­va­ča sva­ko­dnev­no na na­sta­vu do­la­zi u ma­tič­nu ško­lu u Do­njim Cr­kvi­ca­ma. Mje­štan­ka Ko­va­ča Du­šan­ka Bje­le­tić, na­stav­ni­ca fi­zi­ke i he­mi­je u pen­zi­ji, ra­de­ći u Do­njim Cr­kvi­ca­ma, gdje je osam go­di­na bi­la i di­rek­tor ta­mo­šnje ško­le, iz­ve­la je čak 38 ge­ne­ra­ci­ja.
-Ka­da sam po­če­la da ra­di­m 1970. go­di­ne ško­la „Jan­ko Bje­li­ca“ sa svim pod­ruč­nim odje­lje­nji­ma ima­la je čak 176 uče­ni­ka. Da­nas su sko­ro sva pod­ruč­na odje­lje­nja za­tvo­re­na, a i u ma­tič­noj ško­li, ko­li­ko sam upo­zna­ta, je ve­o­ma ma­lo đa­ka. Na­rod se zbog ve­o­ma lo­ših uslo­va ži­vot ra­se­lio, pa su na­ša pre­li­je­pa se­la opu­stje­la zbog če­ga mi je mno­go žao – ka­že Bje­le­ti­će­va.