Ra­do­man Ra­jo To­ma­še­vić sa 68 go­di­na u pot­pu­no­sti se po­sve­tio po­ljo­pri­vre­di i svom se­lu Do­bri­nju, uda­lje­nom 16 ki­lo­me­ta­ra od Bi­je­log Po­lja. Ovo pi­to­mo se­lo na­la­zi se pod­no ob­ro­na­ka Li­se. To­ma­še­vić, već 18 go­di­na pen­zi­ji, ko­ju je za­ra­dio na­kon rad­nog vi­je­ka pro­ve­de­nog gra­đe­vi­ni, sa su­pru­gom Mar­tom pro­vo­di na ima­nju od ne­ko­li­ko hek­ta­ra. Ima po­sla, ka­ko ka­že, od ju­tra do mra­ka. To­ma­še­vić je bio vr­hun­ski zi­dar, i sa svo­jom fir­mom ,,Ener­go­pro­jekt” iz Be­o­gra­da ob­i­šao je svi­jet. Bio u mno­gim gra­do­vi­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je, ali i Ira­ku i Ru­si­ji. I on­da je za­tvo­rio ko­ri­ce rad­ne knji­ži­ce i vra­tio se u za­vi­čaj. Ka­že da ga ni­je ni­kad ni­je ni na­pu­stio, jer mu se i to­kom ra­da po bi­je­lom svi­je­tu uvi­jek ra­do vra­ćao. I, uvi­jek sti­zao da po­mog­ne svo­ji­ma na ima­nju.
Sve po­sti­že uglav­nom sam, uz po­moć su­pru­ge ko­ja po­ma­že oko mli­ječ­nih pro­iz­vo­da. Tri si­na Ra­ja To­ma­še­vi­ća oti­šla su sa svo­jim po­ro­di­ca­ma tr­bu­hom za kru­hom. Do­đu po­vre­me­no, na od­mor sa po­ro­di­ca­ma.
- Ba­vim se po­ljo­pri­vre­dom, i po­ma­lo od nje ži­vim, s ob­zi­rom da pen­zi­ja i ni­je do­volj­no ve­li­ka da nam za­do­vo­lji sve po­tre­be. Imam 50-ak ova­ca, po jed­nu kra­vu i ju­ni­cu i dvi­je svi­nje. Jag­njad naj­če­šće pro­dam, a sir pro­iz­ve­dim sa­mo za na­še po­tre­be – ka­že on.
Ima­nju se po­sve­tio u pot­pu­no­sti. Po­či­nje da ra­di u osvit zo­re, pri­je pet, i on­da mu je dan kra­tak jer po­sla ima do ve­če­ri. Naj­vi­še vre­me­na od­ne­se mu ču­va­nje sto­ke.
- No, ni­je je te­ško, uži­vam na ima­nju. Ni­je la­ko sve iz­dr­ža­ti, ali sam sre­ćom od­lič­nog zdra­vlja, i imam sna­ge i kon­di­ci­je. Mo­žda me ovaj rad i odr­ža­va, pa ne­mam ni­ka­kvih pro­ble­ma u ovim go­di­na­ma – is­ti­če naš do­ma­ćin.
Ni­je te­ško ba­vi­ti se po­ljo­pri­vre­dom, pa za­to sa­vje­tu­je mla­di­ma da osta­nu na se­lu. Je­di­nu te­ško­ću vi­di u to­me što je Do­bri­nje, kao i sva osta­la se­la, pu­sto.
- Ne­ma mla­dih, što je naj­go­re. Osta­la sta­rač­ka do­ma­ćin­stva. Ne ču­je se dječ­ji plač, i ne­će ni­ko da se že­ni i uda­je. A, ži­vot ov­dje, na 800 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne, i uslo­vi za po­ljo­pri­vred­nu vi­še su ne­go do­bri – is­ti­če To­ma­še­vić.
Po­red sto­čar­stva naš do­ma­ćin se ba­vi i vo­ćar­stvoM, na svom ima­nju ima za­sa­de šlji­va, ja­bu­ka i kru­ša­ka.
- Is­pe­čem i ra­ki­ju šlji­vo­vi­cu. Kad ro­de šlji­ve i po 300 li­ta­ra go­di­šnje. Pro­šle go­di­ne šlji­va ni­je bi­la ro­di­la, ali ove će bi­ti za ra­ki­ju. Sa­mo su­ša mo­že uni­šti­ti rod. Sve u sve­mu, ja i su­pru­ga u ba­šti ima­mo sve što nam je po­treb­no. Da ne ku­pu­jem – za­klju­ču­je naš do­ma­ćin Ra­jo To­ma­še­vić.M.N.