Pr­ko­se­ći vi­so­kim tem­pe­ra­tu­ra­ma ko­je se u pri­mor­skim mje­sti­ma ovih da­na pe­nju čak iz­nad 40. po­di­o­ka po Cel­zi­ju­su, u ba­šti Da­ni­ce Po­po­vić iz Pr­ča­nja uzri­je­va pa­ra­dajz. U ma­lom vr­tu, u pro­du­žet­ku voć­nja­ka sa za­sa­đe­nim li­mu­no­vi­ma, na­ran­dža­ma i man­da­ri­na­ma, na dva­de­se­tak me­ta­ra od mor­ske oba­le, pod­no­se­ći ne­ka­ko vru­ći­nu, op­sta­ju gr­mo­vi po­mi­do­ra, ka­ko u Bo­ki na­zi­va­ju pa­ra­dajz, ote­ža­li od plo­do­va. U ovom pe­ri­o­du ve­ge­ta­ci­je, ka­da se svi bilj­ni so­ko­vi sa­ku­plja­ju u plo­do­vi­ma, po­treb­no je da se bilj­ke če­šće za­li­va­ju, ka­ko ne bi osku­di­ja­va­le u teč­no­sti, me­đu­tim, vla­ga br­zo is­pa­ra­va na jar­kom sun­cu. Zbog to­ga Da­ni­ca za­li­va bilj­ke ka­sno uve­če, ka­da se ze­mlja ohla­di, a ne­kad se de­si i da do­če­ka po­noć za­li­va­ju­ći ba­štu. Ako ne stig­ne uve­če, on­da to ura­di ra­no uju­tru, pri­je no što iza­đe sun­ce.
- Po­što ne­mam si­stem „kap po kap”, ba­štu za­li­vam vo­dom iz cri­je­va. Ima­mo svoj bu­nar iz ko­ga cr­pi­mo vo­du pre­ko hi­dro­fo­ra, vo­da je do­bra jer ne za­sla­nja­va. Po­li­vam pa­ra­dajz duž ka­na­la u sa­mi ko­ri­jen, ka­ko bi što bo­lje upio vo­du. Bilj­ke se ne smi­ju po­li­je­va­ti dok je ze­mlja još vru­ća, jer vo­da br­zo is­pa­ri i ne do­spi­je do ko­ri­je­na, a ako se pr­ska po li­stu, bilj­ka mo­že da se spa­ru­ši, ona­ko to­pla, šo­ki­ra­na hlad­nom vo­dom. To mi se de­ša­va­lo ra­ni­je, dok ni­sam na­u­či­la ka­ko tre­ba - ka­že is­ku­sna po­vr­tlar­ka, ro­dom iz Pri­je­vo­ra kod Bu­dve. Ona ga­ji ovo po­vr­će za po­tre­be svo­je po­ro­di­ce, bez ika­kve he­mi­je.
- Sa­ma sam pro­iz­ve­la ra­sad od sje­me­na ko­je sam ku­pi­la, a ka­sni­je sam još do­da­la ne­ko­li­ko stru­ko­va već raz­vi­je­ne bilj­ke, ko­je sam ku­pi­la na ko­tor­skoj pi­ja­ci. Ima tu ra­znih sor­ti, od ja­bu­ča­ra i „vo­luj­skog sr­ca”, do pe­la­ta i „če­ri­ja”. Pa­ra­dajz ja­bu­čar se po­ka­zao naj­rod­ni­jim, ma­da ne za­o­sta­je ni „vo­luj­sko sr­ce”, či­ji su plo­do­vi ve­li­ki i iz­da­šni. Pe­lat je ta­ko­đe ro­dio, me­đu­tim, dio plo­do­va još to­kom zri­je­va­nja obo­li­je­va­ju, po­či­nju da cr­ne na vr­hu i ta­ko tru­le. Ne ko­ri­stim vje­štač­ka đu­bri­va, sa­mo staj­sko gno­ji­vo i kom­post ko­ji za­jed­no sa sna­hom pri­pre­mam u jed­nom di­je­lu voć­nja­ka. Ne pr­skam pa­radjz, iz­u­zet­no, uko­li­ko pri­mi­je­tim da list po­či­nje da žu­ti, on­da ga pr­skam ras­tvo­rom „pla­vog ka­me­na”, ali sa­mo pri­je ne­go što poč­nu da se for­mi­ra­ju plo­do­vi. Za­ki­dam mla­de iz­dan­ke, ko­ji od­u­zi­ma­ju hra­nu i vo­du plo­do­vi­ma, ali je sor­ta vo­luj­sko sr­ce ipak oti­šla u vi­si­nu, ne­ko­li­ko gr­mo­va iz­ra­slo je pre­ko dva me­tra, pa sad mo­ram da na­ba­vim no­ve prit­ke - ob­ja­šnja­va Da­ni­ca Po­po­vić.
U nje­noj ba­šti mo­gu se na­ći i pa­pri­ke, ce­ler (se­len), per­šun (pe­tru­sin), a pri­je ne­go što je po­če­la su­ša, bi­lo je tu i ja­go­da, ru­ko­le, sa­la­te, lu­ka, ti­kvi­ca, kra­sta­va­ca...
- Ču­la sam od dru­gih lju­di da je do­bro uz pa­ra­dajz po­sa­di­ti pe­tru­sin, on ga šti­ti od bo­le­sti i pa­ra­zi­ta. Po­slu­ša­la sam sa­vjet, pa sam to ura­di­la, vi­dje­ću ka­kav će bi­ti efe­kat – do sa­da je sve bi­lo ka­ko tre­ba, već smo pro­ba­li pr­ve plo­do­ve i od­mah smo pri­mje­ti­li raz­li­ku od pa­ra­daj­za ku­plje­nog u tr­go­vi­ni ili na pi­ja­ci- dru­ga­či­ji je, sla­đi, osje­ća se pra­vi ukus pa­ra­daj­za. Ima­ga do­sta za ci­je­lu po­ro­di­cu, sa­mo da pre­gu­ra­mo ove vru­ći­ne, ko­je isto sme­ta­ju i lju­di­ma i bilj­ka­ma - po­ru­ču­je Po­po­vi­će­va. M.D.P.