-Še­sto­čla­na po­ro­di­ca Ha­si­ma i Re­ša­di­je Me­ho­vić, iz Ro­ža­ja, za­pa­la je u te­šku eko­nom­sku kri­zu iz ko­je, po sve­mu su­de­ći, te­ško mo­gu iza­ći, bez tu­đe po­mo­ći. Na­i­me, ova fa­mi­li­ja pre­ži­vlja­va od so­ci­jal­nih da­va­nja ko­ja iz­no­se oko 260 eura Od to­ga bi, ka­žu, ne­ka­ko mo­gli da pre­ži­ve da ne mo­ra­ju da ku­pu­ju lje­ko­ve za te­ško obo­lje­lu ma­lo­ljet­nu kćer­ku.
– Naj­vi­še nov­ca tro­ši­mo na Al­mi­ne lje­ko­ve ko­jih če­sto ne­ma u ov­da­šnjim apo­te­ka­ma, pa smo pri­nu­đe­ni da po­vrh tog tro­ška, pla­ća­mo i put­ne tro­ško­ve do Tu­ti­na ili No­vog Pa­za­ra, gdje naj­če­šće ku­pu­je­mo te­ra­pi­ju – pri­ča­ju Me­ho­vi­ći.
Naj­ve­ći te­ret na svo­jim sko­ro iz­ne­mo­glim ple­ći­ma no­si Re­ša­di­ja, ko­ja je i fi­zič­ki na iz­ma­ku sna­ge. Ova krh­ka že­na, stal­no mo­ra da bu­de uz kćer­ku, kao pra­ti­lac na bol­nič­kim li­je­če­nji­ma, naj­če­šće u Pod­go­ri­ci.
– Stal­no sam uz Al­mu, i ov­dje u ku­ći, i u bol­ni­ci. Ni mo­je zdrav­stve­no sta­nje ni­je do­bro što se vi­di po mom iz­gle­du, ali bo­ri­ću se za Al­mu da joj bu­de bo­lje, pa i po ci­je­nu sop­stve­nog ži­vo­ta – ka­že Re­ša­di­ja.
Njen su­prug Ha­sim, odav­no je di­gao ru­ke od tra­že­nja stal­nog po­sla. Ni­ka­da ni­je uspio da se za­po­sli, pa ne­ma ni jed­nog da­na rad­nog sta­ža.
– Sre­ćan sam ako mo­gu da od­ra­dim ne­ki fi­zič­ki po­sao. Kri­za je ve­li­ka, pa sva­ko gle­da ka­ko će ušpa­ra­ti ko­ji euro. Za­to po­sla ima sve ma­nje. Obra­ćao sam se ne­ko­li­ko pu­ta lo­kal­noj upra­vi za po­moć, jer nam je no­vac po­tre­ban za pu­to­va­nja do Pod­go­ri­ce, gdje vo­di­mo Al­mu na li­je­če­nje. Me­đu­tim, o mo­je za­htje­ve su se oglu­ši­li što me ja­ko po­ga­đa i tje­ra na po­mi­sao da dig­nem ru­ke od ova­kvog ži­vo­ta i da kre­nem u azi­lan­te, kao što su to ura­di­li broj­ni na­ši su­gra­đa­ni. Me­đu­tim, i za to su nam po­treb­ne pa­re, pa nam osta­je da ži­vo­ta­ri­mo u ovom ja­du i bi­je­di – ja­da se Ha­sim.
On i Re­ša­di­ja su upu­ti­li ri­je­či za­hval­no­sti ra­ni­jem pred­sjed­ni­ku op­šti­ne, Nu­sre­tu Ka­la­ču, ko­ji im je ka­žu, po­ma­gao uvi­jek ka­da su mu se obra­ti­li.
– Ni­ka­da nas ni­je od­bio. Mi to umi­je­mo da ci­je­ni­mo i za­to smo mu ve­o­ma za­hval­ni. Al­mu tre­ba da vo­di­mo 20. av­gu­sta na kon­tro­lu u Pod­go­ri­cu, a ka­ko će­mo to iz­ve­sti ne zna­mo jer nov­ca ni­ot­kud ne­ma­mo. Lje­ka­ri od nas tra­že da di­je­te vo­di­mo na raz­li­či­te spe­ci­ja­li­stič­ke pre­gle­de u Pod­go­ri­cu, ko­ji ni­su bes­plat­ni, ali ni­ko nas ne pi­ta da li sve to mo­že­mo da iz­dr­ži­mo. Ipak, mi ne­će­mo je­sti, ali za Al­mu mo­ra­mo da ima­mo – jed­no­gla­sni su Me­ho­vi­ći.
Ne­ma­šti­na ih je sti­sla, pa mo­ra­ju da ži­ve u jed­noj so­bi od ne­ko­li­ko kva­dra­ta.
– Ima­mo so­ba, ali ne mo­že­mo da ih opre­mi­mo. U nji­ma ne­ma ni­če­ga, a umje­sto na kre­ve­ti­ma spa­va­mo na sun­đe­ri­ma na be­to­nu. Naj­te­že mi je što mo­ja dje­ca ne­ma­ju svoj ži­vot­ni pro­stor, a po­seb­no što Al­ma ne­ma svo­ju so­bu i udo­ban ži­vot jer to zah­ti­je­va nje­no zdrav­stve­no sta­nje – ogor­če­na je Re­ša­di­ja.
V.Ra.


Ne mo­že nima­lo da pri­vrije­di

Ona do­da­je da je ra­ni­je mo­gla da za­ra­di ne­što nov­ca od ber­be šum­skih plo­do­va, ali sa­da zbog lo­šeg zdra­vlja ni­je ka­dra da na bi­lo ko­ji na­čin pot­po­mog­ne kuć­nom bu­dže­tu.
– Već bri­nem ka­ko ću opre­mi­ti osta­lo dvo­je dje­ce za ško­lu. Svi zna­ju ko­li­ko je pa­ra po­treb­no za opre­ma­nje đa­ka – ka­za­la je Me­ho­vi­će­va.
Op­te­re­će­ni su ogrom­nim du­gom za stru­ju, pa se pla­še da će osta­ti i bez nje.
– Ima­mo mno­go mu­ka i pro­ble­ma, ali naj­te­že nam je bi­lo ka­da nam je sa­op­šte­no da Al­mi­no zdrav­stve­no sta­nje ne­će mo­ći ni­ka­da da se po­pra­vi. Zdra­vlje je naj­ve­ća bla­go­dat u ži­vo­tu, sve osta­lo, ne­ma­šti­na, glad i si­ro­ma­štvo bi­li bi mno­go pod­no­šlji­vi­ji ka­da bi nam Al­ma bi­la zdra­va. Mi smo svo­je ži­vo­te po­sve­ti­li njoj i bor­bi da je otrg­ne­mo od bo­le­sti – za­klju­ču­ju Me­ho­vi­ći.