Cr­kva Sve­tog Đor­đa pod Go­ri­com jed­an je od naj­sta­ri­jih hra­mo­va u glav­nom gra­du Cr­ne Go­re. Po­la­ko, ali si­gur­no, od­bro­ja­la je već de­set vi­je­ko­va, a su­de­ći po „uljep­ša­va­nju” ko­je je ovih da­na u to­ku, pla­ni­ra da još du­go, du­go, bu­de ukras Pod­go­ri­ce, ali i mje­sto du­hov­nog oku­plja­nja vjer­ni­ka.
U to­ku je dru­ga fa­za re­sta­u­ra­ci­je i kon­zer­va­ci­je ove cr­kve, ko­ja je po­če­la pri­je ne­ko­li­ko go­di­na re­sta­u­ra­ci­jom iko­no­sta­sa. Taj po­sao na osno­vu in­struk­ci­ja i pro­jek­ta Sa­vje­ta za ar­hi­tek­tu­ru Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske i ne­ka­da­šnjeg Re­pu­blič­kog za­vo­da za za­šti­tu spo­me­ni­ka kul­tu­re, ura­di­li su struč­nja­ci pod­go­rič­kih Mu­ze­ja i ga­le­ri­ja. No, ta­da ni­je bi­lo pri­li­ka za re­sta­u­ra­ci­ju iz­u­zet­no vri­jed­nog ži­vo­pi­sa iz 16. i 17. vi­je­ka u ovoj cr­kvi. Ni­je bi­lo uslo­va za taj dio po­sla dok ni­je uklo­nje­na vla­ga, a to je uči­nje­no sa­ni­ra­njem kro­va. Na­kon to­ga, ste­kli su se uslo­vi za re­sta­u­ra­ci­ju i kon­zer­va­ci­ju ži­vo­pi­sa, ko­ju upra­vo ovih da­na u dje­lo spro­vo­de pod­go­rič­ki struč­nja­ci. Oni re­sta­u­ri­šu i kon­zer­vi­ra­ju ži­vo­pis – fre­ske u naj­sta­ri­jem di­je­lu bo­go­mo­lje, a po pro­jek­tu iz 2009. go­di­ne, ko­ji je na­kon re­or­ga­ni­za­ci­je usta­no­va i in­sti­tu­ci­ja za za­šti­tu kul­tu­re u Cr­noj Go­ri re­vi­do­van, i za ko­ji je sa­gla­snost da­la Upra­va za zaštšti­tu kul­tur­ne ba­šti­ne. Pred­vi­đe­no je da se re­sta­u­ra­ci­ja i kon­zer­va­ci­ja ove cr­kve oba­vi u tri fa­ze. Op­šti­na Pod­go­ri­ca bu­dže­tom je za ovu dru­gu fa­zu iz­dvo­ji­la oko se­dam hi­lja­da eura. Tre­ća, za­vr­šna fa­za tre­ba­la bi bi­ti od­ra­đe­na na­red­ne go­di­ne.
Ra­do­vi su po­če­li 8. ju­na ove go­di­ne, a pla­ni­ra­no je da bu­du za­vr­še­ni iz­me­đu 1. i 5. av­gu­sta, na­vo­di sli­kar – kon­zer­va­tor Živ­ko Ra­do­vić, ru­ko­vo­di­lac kon­zer­va­tor­sko - re­sta­u­ra­tor­skih ra­do­va na Cr­kvi Sv. Đor­đa. Po­red nje­ga na ži­vo­pi­su ra­de i nje­go­ve ko­le­ge isto­ri­čar umjet­no­sti Dra­gan Ra­do­vić i sli­kar­ka – kon­zer­va­tor­ka Ma­ri­na Mu­go­ša, a tu su i dva po­moć­na rad­ni­ka. Na­rav­no, sve pod bud­nim okom sve­šte­ni­ka Jo­va­na Ra­do­vi­ća, ko­ji na mje­stu star­je­ši­ne cr­kve tre­nut­no za­mje­nju­je pro­to­je­re­ja – sta­vro­fo­ra Ve­li­bo­ra Džo­mi­ća.
Ka­ko ka­že Živ­ko Ra­do­vić do Đur­đev­da­na 2011. je od­ra­đen iko­no­stas u pot­pu­no­sti, na­mon­ti­ran, sre­đen, vra­ćen mu je pr­vo­bit­ni sjaj. Po­tom su sa­če­ka­li gra­đe­vin­sku sa­na­ci­ju objek­ta, či­ju oba­ve­zu je pre­u­ze­la Cr­kve­na op­šti­na Pod­go­ri­ca i Mi­tro­po­li­ja cr­no­gor­sko – pri­mor­ska. Oni su to od­ra­di­li to­kom 2012. i 2013. go­di­ne.
- Mo­ra­li smo sa­če­ka­ti ba­rem mi­ni­mal­ne uslo­ve da mo­že­mo po­če­ti sa­ni­ra­ti ži­vo­pis u di­je­lu is­pred iko­no­sta­sa. Pro­šle go­di­ne smo ra­di­li ku­po­lu, i ta­da smo či­sti­li ži­vo­pis, fik­si­ra­li ga, ob­ra­di­li. Tom pri­li­kom smo uklo­ni­li i sta­re ce­ment­ne plom­be. Na­i­me, ra­ni­ji kon­zer­va­to­ri, vje­ro­vat­no ne zna­ju­ći da ce­ment de­struk­tiv­no dje­lu­je na ži­vo­pis, jer pret­po­sta­vljam da ga ni­ko na­mjer­no ni­je upo­tre­bio, sta­vi­li su taj ma­te­ri­jal umje­sto onih ko­ji ne ošte­ću­ju fre­ske. Sve smo to uklo­ni­li, i sve po­vr­ši­ne bez ži­vo­pi­sa ure­di­li ukra­snim mal­te­rom. Pri­tom, vo­di­li smo ra­ču­na da ko­ri­sti­mo sta­ri pri­rod­ni kreč, od­le­ža­li, ko­ji je naj­ma­nje se­dam go­di­na od ga­še­nja. Ko­ri­sti­mo i pi­je­sak ko­ji se do­vo­zi iz ka­me­no­lo­ma u Na­lje­ži­ći­ma kod Ko­to­ra, i ko­ji se na­ma kon­zer­va­to­ri­ma po­ka­zao kao naj­bo­lje rje­še­nje za mal­te­ri­sa­nje po­vr­ši­na bez ži­vo­pi­sa. Jer, da­je je­dan svi­je­tlo oker ton, i ti­me sam za­do­vo­ljan ne sa­mo ja, ne­go i mo­je ko­le­ge – ka­že Ra­do­vić.
Na­kon tih ra­do­va, ove go­di­ne usred­sre­di­li su se na fre­sko­pis u sta­rom di­je­lu cr­kve, ko­ji je sa­da ol­tar­ski dio. Pri­pra­ta je iz do­ba kra­lja Ni­ko­le, od­no­sno do­gra­đe­na je 1879. go­di­ne, na­kon oslo­bo­đe­nja od Tu­ra­ka, ka­že Ra­do­vić.
- U ol­tar­skom di­je­lu ra­di­mo u sa­moj ka­lo­ti, to je kon­ha cr­kve. Po­sto­ji dio svo­da, zad­nja tre­ći­na ko­ja se na­la­zi iza iko­no­sta­sa, sa fre­skom ko­ja se na­zi­va Bo­go­ro­di­ca ši­ra od ne­be­sa, a ko­ja je ja­ko ugro­že­na. Tu je bi­la naj­ve­ća vla­ga. Oči­sti­li smo taj dio ži­vo­pi­sa i fre­ske su do­bi­le bo­lji sjaj. Sa­da ra­di­mo ta­ko­zva­no op­ši­va­nje ivi­ca fre­sko­mal­te­ra, i ob­ra­du sa de­ko­ra­tiv­nim mal­te­rom. Na po­je­di­nim po­vr­ši­na­ma će­mo ra­di­ti re­tu­še, ali sa­mo u ma­njoj mje­ri, sa­mo za ono što smo 100 po­sto si­gur­ni da je to ne­ka­da ta­ko iz­gle­da­lo. Sve ono za što ni­smo si­gur­ni na li­ko­vi­ma ne­će­mo in­ter­ve­ni­sa­ti, ali će­mo in­ter­ve­ni­sa­ti na po­za­di­ni, na dra­pe­ri­ji, da bi­smo te li­ko­ve, ta­kvi ka­kvi su, is­ta­kli i do­ve­li do sta­nja da bu­du pre­po­zna­tlji­vi – za­klju­čio je kon­zer­va­tor Ra­do­vić.
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


Podsje­ća na mo­rač­ki ži­vo­pis

Ži­vo­pis je da­ti­ran s kra­ja 16. i po­čet­ka 17. vi­je­ka. Ka­ko ka­že Ra­do­vić da­ti­ran je na osno­vu stil­sko – hro­no­lo­ške ana­lo­gi­je, i ja­ko podjse­ća na mo­rač­ki ži­vo­pis.
- Te­ško je tač­no tvr­di­ti ko je bio maj­stor. Mo­že bi­ti i da je pop Stra­hi­nja iz Bu­di­mlja, a ja bih pri­je re­kao da je bio ne­ko od nje­go­vih uče­ni­ka, ne­ko ko je ra­dio sa njim. Jer, ne­ka­da su po­sto­ja­le iko­no­pi­sač­ke – fre­sko­pi­sne ra­di­o­ni­ce, ta­ko­zva­ne ta­i­fe. U nji­ma je po­sto­jao glav­ni maj­stor i če­ti­ri, pet sa­rad­ni­ka. Ne­ko je mi­je­šao mal­ter, ne­ko bo­je, ne­ko sli­kao dra­pe­ri­je, ko je bio vje­šti­ji, sli­kao sa­mo po­za­di­nu, a glav­ni maj­stor se ba­vio sa­mo sli­ka­njem in­kar­na­ta li­ko­va i ru­ku, a po­moć­ni­ci su ra­di­li osta­lo. Pret­po­sta­vljam da je ovo ra­dio ne­ko od nje­go­vih uče­ni­ka – ka­že Ra­do­vić.


Ne ško­lu­ju mla­de kon­zer­va­to­re

Za­htje­va za kon­zer­va­ci­ju i re­sta­u­ra­ci­ju sta­rih cr­ka­va u Pod­go­ri­ci ima. Pro­šle go­di­ne su di­je­lom ura­di­li i cr­kvu Sv. Đor­đa u Pi­pe­ri­ma, u Bli­zni. No, po­sto­je i pro­ble­mi ko­ji ne do­zvo­lja­va­ju da se oda­zo­vu svim po­zi­vi­ma.
- Nas je u Mu­ze­ju ko­ji se ba­vi­mo kon­zer­va­ci­jom ži­vo­pi­sa ma­lo. Ne­ma­mo pod­mla­dak, a na Ce­ti­nju je uga­šen ne­ka­da­šnji Kul­tu­ro­lo­ški fa­kul­tet, pa se vi­še ne ško­lu­ju mla­di kon­zer­va­to­ri. Ni­sam pre­star, ali već 30 go­di­na sam u ovom po­slu i sve mi je te­že pe­ti se na ske­le – ka­že po­ma­lo u ša­li, a vi­še za­bri­nu­to Ra­do­vić.