Pi­še: Bran­ko Ra­ko­če­vić



Fud­bal u Pod­go­ri­ci, bje­še, baš, kao u Šo­tri­noj Gra­di­ni, vi­še od igre. Sve­ta ne­dje­lja je bi­la pa­gan­ski lop­ta­ški pra­znik, pa hram fud­ba­la bje­še stal­no is­pu­njen fa­na­tič­nim “vjer­ni­ci­ma” ča­rob­ne bu­ba-ma­re. I bo­ro­vi oko sta­di­o­na bje­hu za­ki­će­ni na­vi­ja­či­ma kao no­vo­go­di­šnje jel­ke.
Na raz­ne na­či­ne smo se do­vi­ja­li ka­ko da bes­plat­no uđe­mo na sta­di­on, a mom ro­đa­ku sa se­la Dra­ga­nu (Ra­ko­če­vi­ću) si­nu ide­ja ka­ko da pre­va­ri po­li­caj­ce i re­da­re. On od­lu­či da par sa­ti pri­je utak­mi­ce pre­sko­či vi­so­ki be­ton­ski zid, na­lik ber­lin­skom, a i bio je sa is­toč­ne stra­ne. Ko­ri­ste­ći ru­pe u zi­du (ka­sni­je će mu to kao bu­du­ćem funk­ci­o­ne­ru po­slu­zi­ti da ko­ri­sti i „ru­pe u za­ko­nu”, ali otom-po­tom), pre­sko­či se, i sa­kri is­pod pa­noa sa re­kla­mom „Ra­do­je Da­kić”. Ko je mo­gao u tom tre­nut­ku da na­slu­ti da će taj bi­stri, sna­la­žlji­vi, bu­bu­lji­ča­vi kre­lac, s maj­com Pe­re De­tli­ća i u krat­kim po­ci­je­pa­nim pan­ta­lo­ni­ca­ma i bi­je­lim sok­ni­ca­ma ala “jun­ge mla­dež”, tom ne­sreć­nom “Ra­do­ju Da­ki­ću” do­da­ti ono fa­tal­no - u ste­ča­ju, i li­kvi­di­ra­ti ne­sreć­nog he­ro­ja Ra­do­ja-Br­ka po dru­gi put, ne­bi­lo mu te­ško. Pri ovo­me ču­du što ga za­de­si, ovoj sud­skoj li­kvi­da­ci­ji, zlat­na i li­je­pa smrt mu bje­še od Nje­ma­ca.
No, do­bro, da se vra­ti­mo do­ga­đa­nji­ma na sta­di­o­nu. Ja­ko maj­sko sun­ce op­hr­va i uspa­va sla­ba­šnog deč­ki­ća, a ne­što ka­sni­je pro­bu­di ga huk na­vi­ja­ča i la­vež po­li­cij­skih ke­ro­va, ili obr­nu­to, stvar­no ne znam. Par se­kun­di mu je tre­ba­lo da se ala­ver­ti, i da shva­ti da se na­šao u “ne­bra­nom gro­žđu”. No, sva ta de­ša­va­nja ni­je­su pro­ma­kla oštrom oku jed­nog bud­nog po­li­caj­ca, a po­li­ca­jac bje­še ni­ko dru­gi do nje­gov stric Ili­ja, zva­ni Idžo Pa­ca­jac. Taj na­di­mak “stri­ko” do­bi kad su man­gu­pi iz kvar­ta pi­ta­li nje­go­vog sin­či­ća Sr­đu ono iz­ra­u­bo­va­no pi­ta­nje - Da li ti je ta­ta čo’ek ili po­li­ca­jac- a on kao iz to­pa od­go­vo­rio da je Idžo pa­ca­jac. I ta­ko osta na­di­mak, a Idžo zbi­lja bje­še i po­li­ca­jac, i čo­vjek, i stric.
Ali avaj, stri­kan ne pre­po­zna­de ne­ća­ka, pri­šu­nja se, po­di­že ta­blu, i po­če ga pre­va­spi­ta­va­ti “vas­pit­nom pa­li­com”. “Ne, stri­ko, to sam ja, Dra­gan Ni­ko­lin”. Stri­ko za­sta­de, i re­če bo­le­ći­vo:”Pa što ne ka­žeš, pa­šče ma­lo, stri­ko­vo”. Iz­gle­da da su te stri­ko­ve “vas­pit­ne mje­re” bi­li dje­lo­tvo­r­ne, baš kao i u Ge­ni­je­vom slu­ča­ju, pa Dra­gan R. ubr­zo po­sta eks­pert za li­kvi­da­ci­ju fa­bri­ka i pred­u­ze­ća (do­du­še, “DAN” ga je svo­je­vre­me­no na­zi­vao gro­ba­rom cr­no­gor­ske pri­vre­de). I kao da je is­ku­sni po­li­ca­jac sa in­stan­ca­nim in­stik­tom na­slu­tio da je is­tu­kao bu­du­ćeg pred­sjed­ni­ka slav­nog su­da, pa mu, prav­da­ju­ći se, mi­lo­sno re­če:
- Si­nov­ce, “aj­de da te tvoj stri­ko, bla­go stri­ku, vo­di na za­pad­nu tri­bi­nu. A za­pad bje­še –
ka­ko ta­da, ta­ko i da­nas - san svih nas “ku­ka­va­ca” sa is­to­ka, ko­ji smo se sa­ti­ma, ovi­sno od me­teo pri­li­ka, za raz­li­ku od go­spo­de sa za­pa­da ko­ja su svo­ja nu­me­ri­sa­na mje­sta za­u­zi­ma­la sa­mo par mi­nu­ta pri­je po­čet­ka utak­mi­ce, pe­kli, ki­snu­li ili smr­za­va­li na ču­ve­nom “sta­ja­nju”.
Me­ne, za raz­li­ku od mog ro­đa­ka sa se­la, ta hlad­na at­mos­fe­ra na za­pa­du ni­je ni­kad ne­što po­seb­no “doj­mi­la”, pa ostah sa svo­jom ra­jom na bli­skom mi is­to­ku...
Na za­pa­du ni­šta no­vo, a na is­to­ku sta­re (naj­ljep­še) pri­če.