Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić



Pra­tim ovih da­na me­di­je, štam­pa­ne i one na stru­ju, pa mi se sve ne­što či­ni da u Ju­go­sla­vi­ji rat još tra­je. Ni­ka­ko da utih­nu eks­plo­zi­je iz­nad Vu­ko­va­ra, Sa­ra­je­va, ni­ka­ko da ka­la­šnji­ko­vi odu u one ze­le­ne san­du­ke. O mr­žnji da ne go­vo­rim – cvi­je­ta k’o ka­ćun pr­vih da­na pro­lje­ća. Bla­go na­ma.
Mi ma­lo sta­ri­ji, sje­ća­mo se ne­kada­šnje Ju­go­sla­vi­je i vre­me­na mi­ra. Ne­što mi se či­ni da se ni­smo mr­zje­li ta­da, a ra­to­va­li si­gur­no ni­smo. Šta nam bi od­jed­nom, on­da 1990/91? Da pro­sti­te, mi­slim da sam na­šao od­go­vor. A vje­ro­vat­no i vi. Ne­go, da ob­ja­snim.
Sje­ća­mo se ro­ma­na Jan­ka Ve­se­li­no­vi­ća – Haj­duk Stan­ko. Bi­ja­še svr­stan u oba­ve­znu lek­ti­ru za osnov­nu ško­lu. U ono vri­je­me. Za one ko­ji su za­bo­ra­vi­li, da pod­sje­tim. U sr­bi­jan­skom se­lu Cr­na ba­ra, u tur­sko­me ze­ma­nu, ži­vi­ja­še mom­če Stan­ko, mom­če La­zar i đe­voj­ka Je­li­ca. Se­lom ta­da upra­vlja­še Tur­čin mi­ran i blag, ko­ga su se­lja­ni zva­li Kru­ška, za­to što je obo­ža­vao ovu voć­ku. Ali Kru­ška sni­je­va­še san opa­san – da mu je ne­ka­ko da za­va­di se­lo, da ih za­kr­vi pa da on­da svi do­la­ze kod nje­ga da ih mi­ri i is­tje­ru­je prav­du. I da ta­da shva­te ko­li­ko je Kru­ška do­bar i ple­me­nit. On bi sa­mo ma­lao dža­ra­kao va­tru ne­slo­ge i mr­žnje, tek to­li­ko da joj odr­ži pla­men.
A u se­lu ži­vi­ja­še i Ma­rin­ko – sta­ri ne­že­nja i tu­đe­po­sla. Znao je sve o sva­kom do­ma­ći­nu, o sva­koj po­ro­di­ci. Ni­ko ga ni­je vo­lio a on je obo­ža­vao Kru­šku. Sti­ca­jem okol­no­sti, Ma­rin­ko i Kru­ška us­pje­še da za­va­de i se­lo i,,dva oka u gla­vi’’. Do­šlo se do­tle da lju­di u Cr­noj Ba­ri ni­su vi­še vje­ro­va­li ni­kom, ni kum ku­mu ni kom­ši­ja pri­ja­te­lju. A ova dvo­ji­ca se smje­ša­ku i uži­va­ju... ras­pi­ru­ju ne­slo­gu ta­ko do­bro, da bo­lje ne mo­že bi­ti.
Ju­go­sla­vi­ja i Cr­na Ba­ra – dvi­je se­stre bli­zna­ki­nje. Ne­što raz­mi­šljam – bi­će da je i nas ne­ki Kru­ška za­va­dio pa se ova­ko fi­no mr­zi­mo i ne po­štu­je­mo. Sje­ti­mo se po­čet­ka na­še za­va­de i ta­da­šnjih dnev­ni­ka u po­la osam – ko­li­ko se on­da ra­zno­ra­znih ti­po­va u fi­nim odi­je­li­ma po­ja­vlji­va­lo, i svi su nas ,,mi­ri­li’’. Te nek’ pre­vla­da ra­zum, te za­u­sta­vi­te rat­na dej­stva i sve ne­što ta­ko. A svo vri­je­me jed­noj stra­ni da­va­hu za pra­vo a dru­gu na­zi­va­hu agre­so­ri­ma itd. Jed­ni­ma da­va­hu oruž­je a dru­gi­ma uda­ra­še čvr­ge. Sve dok čvr­ge ne pre­ra­sto­še u mla­zne avi­o­ne i ,,pa­met­ne’’ ra­ke­te.
Za­vr­ši se rat, pro­đe od tad dva­de­set go­di­nah. A Kru­ška i da­lje mi­ri. Ne­gdje je to nje­go­va ek­se­len­ci­ja am­ba­sa­dor, ne­gdje je to vi­so­ki pred­stav­nik. Mi­ri nas Kru­ška, a po­mi­re­nja ni­gdje na ho­ri­zon­tu...
Ne­go, da pod­sje­tim ka­ko se to za­vr­ši u Cr­noj ba­ri. Kru­ški­na si­ja­še do jed­ne ure. On­da se lju­di do­hva­ti­še dže­fer­da­ra i ja­ta­ga­na pa za­va­di­o­ci­ma uze­še mje­ru. Is­tri­je­bi­še ku­kolj iz svog ži­ta i opet svi po­sta­še slo­žni. U to vri­je­me iz­bi i usta­nak pa svi k’o je­dan na ne­pri­ja­te­lja...
A šta je na­ma da­nas či­ni­ti? Da na­sta­vi­mo da se mr­zi­mo? Kru­ška je da­nas ja­či ne­go on­da, a i na­u­čio se na vla­sti­tim gre­ška­ma za sve ove vi­je­ko­ve, da­nas je mno­go pa­met­ni­ji. A na­ma te­že. A mo­žda je iz­laz baš u pa­me­ti? Da po­ku­ša­mo da se ne osvr­će­mo na Kru­ški­nu ,,lju­bav’’ ne­go da jed­ni dru­gi­ma pru­ži­mo ru­ku i me­đu­sob­no se za­mo­li­mo za oprost? Pa da mi­ri­te­lje na­še osta­vi­mo bez po­sla, da­ko se on­da sa­mi sje­te da se vra­te u svo­je gra­do­ve, da ma­lo ži­ve svo­je ži­vo­te. A nas osta­ve na mi­ru. Da po­ku­ša­mo za­u­sta­vi­ti rat i ne­ka­ko pro­na­ći mir. Onaj ko­ji smo po­zna­va­li pri­je 1990.