Iz pe­ra jed­nog od naj­či­ta­ni­jih sa­vre­me­nih srp­skih pripovjedača ne­dav­no je iza­šla knji­ga pod na­zi­vom „Ki­šni psi”. Knji­gu je ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća „La­gu­na”. Ri­ječ je o zbi­ru te­mat­ski raz­li­či­tih pri­po­vi­je­sti, u vre­men­skoj elip­si od sko­ro jed­nog vi­je­ka, kroz ko­je pro­mi­ču po­zna­ti i ne­po­zna­ti li­ko­vi, ple­tu se sud­bi­ne, ot­kri­va­ju taj­ne, ra­đa se i umi­re. Su­sret Ive An­dri­ća i Ne­ma­nje Lu­ki­ća, glav­nog ju­na­ka ro­ma­na „Kon­stan­ti­no­vo ras­kr­šće”, u pri­či na osno­vu ko­je je na­stao ro­man „Ka­i­nov oži­ljak”. Ukle­ti pru­žni pre­laz gdje duh mr­tve dje­voj­či­ce če­ka svog ubi­cu. Če­ta voj­ni­ka na gra­ni­ci sa Ko­so­vom ko­ja ne­ho­ti­ce bu­di usnu­lo zlo. Taj­ni ži­vot Da­ni­la Ki­ša, pi­sca, bon­vi­va­na i ubi­ce vam­pi­ra. Be­o­grad­ski da­ni Ga­vri­la Prin­ci­pa, bo­lest, ko­šma­ri i ta­jan­stve­ni Cr­no­ru­kac ko­ji je od­lu­čio da baš Ga­vri­lo ubi­je Fran­ca Fer­di­nan­da. Vre­men­ski skok u ne­ku dru­gu Sr­bi­ju či­ji je glav­ni grad Niš i ko­jom vla­da voj­na hun­ta, gdje su ču­da po­ne­kad mo­gu­ća a ki­šni psi za­vi­ja­ju u no­ći. Od Be­o­gra­da ko­ji op­sje­da­ju Austro­u­ga­ri, pre­ko ber­lin­skih bu­le­va­ra i pla­ni­na na ko­ji­ma ži­ve de­mo­ni, do apo­ka­lip­tič­ne vi­zi­je Sr­bi­je u bli­skoj bu­duć­no­sti, ova knji­ga-mo­za­ik od­ve­šće vas na pu­to­va­nje kroz fan­ta­zma­go­rič­ne svje­to­ve u ko­ji­ma se su­sre­ću isto­ri­ja i ma­šta.
- „Ki­šni psi” je pje­sma To­ma Vej­tsa, či­ja mu­zi­ka i po­e­zi­ja je in­spi­ri­sa­la još je­dan na­slov u mom opu­su, pr­vu knji­gu - „Le­va stra­na dru­ma”. U osno­vi, ki­šni psi su svi oni mar­gi­nal­ci, apa­tri­di, dru­štvu i vre­me­nu ne­pri­la­go­đe­ne oso­be ko­je vo­de ne­ki svoj ži­vot, na ivi­ci svje­to­va, na raz­me­đi sno­va i stvar­no­sti, ži­vo­ta i smr­ti. To je po­ve­zni­ca za sve pri­če i sve ju­na­ke u nji­ma. U na­slov­noj pri­či je to njen glav­ni ju­nak Đan­go, pla­će­nik i voj­nik sre­će, u pri­či „Pu­canj” ko­ja otva­ra zbir­ku su to pod­jed­na­ko i Ga­vri­lo Prin­cip i Ne­ma­nja Lu­kić, u pri­či „Mr­tve stva­ri” to je Ivo An­drić ko­ji je se osje­ćao pot­pu­no otu­đe­no na mje­stu am­ba­sa­do­ra u na­ci­stič­koj Nje­mač­koj... Pre­vo­di­lac Alek­san­dar Bla­go­je­vić, ko­ga sam kon­sul­to­vao i ovom pri­li­kom a ko­ji je svo­je­vre­me­no pri­re­dio iz­van­red­nu an­to­lo­gi­ju Vej­tso­vih sti­ho­va, ob­ja­snio mi je šta po Vej­tsu iz­vor­no zna­či ovaj ter­min. Na­i­me, u jed­nom in­ter­vjuu da­tom osam­de­se­tih, Vejts pri­ča ka­ko, ka­da pad­ne ki­ša, svi psi iz Bru­kli­na se na­bi­ju is­pod jed­nog mo­sta, une­zvje­re­ni i upla­še­ni. Ka­sni­je, mno­gi od njih lu­ta­ju gra­dom pot­pu­no po­gu­blje­ni jer ki­ša spe­re „gra­ni­ce” ko­ji­ma psi obi­lje­ža­va­ju te­ri­to­ri­ju i oni se, fak­tič­ki, ne mo­gu vra­ti­ti ku­ći, što je ujed­no i po­sled­nji stih u toj pje­smi. Ima do­sta sim­bo­li­ke i me­ta­fo­rič­nog u to­me, na­ro­či­to ka­da je u pi­ta­nju srp­ski na­rod... Mi smo kao psi po­sli­je ki­še ko­ji ne zna­ju gdje su bi­li i ku­da će da idu – ka­že za „Dan” De­jan Sto­jilj­ko­vić, o knji­zi u ko­joj se na­la­ze dvi­je no­ve­le i če­ti­ri pri­po­vi­jet­ke ko­je či­ne je­din­stven pri­po­vjed­ni mo­za­ik. Knji­ga je od­mah po ob­ja­vlji­va­nju ras­pro­da­ta.
● Galerija li­ko­va pri­sut­nih u Va­šoj knji­zi či­ni Va­šu knji­gu po­sve neo­bič­nom?
- Ne­ma­nja Lu­kić se po­ja­vlju­je čak u tri pri­če, onoj sa An­dri­ćem, on­da će se po­ja­vi­ti i Be­o­gra­du, da ma­lo po­pri­ča sa Prin­ci­pom i na kra­ju, po­sje­ti­će i voj­ni­ke na gra­ni­ci sa Ko­so­vom. Ovo sam ura­dio na­mjer­no jer imam pla­no­ve da na­pi­šem ro­man o ovom ju­na­ku, ko­ji će pra­ti­ti ka­ko nje­gov ži­vot, onaj ljud­ski i onaj vam­pir­ski, ta­ko i sve što se sa njim de­ša­va­lo na­kon do­ga­đa­ja opi­sa­nih u „Kon­sta­nit­no­vom ras­kr­šću”, od­no­sno na­kon nje­go­vog bjek­stva iz ze­mlje po­sli­je ne­u­spe­šne mi­si­je u Ni­šu. Ne­će to bi­ti kla­si­čan na­sta­vak „Ras­kr­šća”, već sa­mo­stal­na pri­ča ko­ja će se pro­te­za­ti kroz cio 20. vi­jek. Da­ni­la Ki­ša sam oda­brao kao ju­na­ka po­me­nu­te no­ve­le jer je me­ni lič­no on bio od­raz jed­ne auten­tič­ne su­per­he­roj­šti­ne, što je on po­tvr­đi­vao u ži­vo­tu i u li­te­ra­tu­ri.
● Va­še umi­je­će pri­po­vi­je­da­nja pre­po­zna­ju i hva­le vr­sni knji­žev­ni znal­ci.
- Ako pod knji­žev­nim „znal­ci­ma” pod­ra­zu­mi­je­va­te re­cent­nu knji­žev­nu kri­ti­ku, u ve­ći­ni slu­ča­je­va me ne za­ni­ma šta o me­ni i mom pi­sa­nju mi­sli ta ko­rum­pi­ra­na in­te­re­sna gru­pa. Ali su se po­zi­tiv­no o ono­me što ra­dim iz­ja­šnja­va­li lju­di raz­li­či­tih afi­ni­te­ta i ge­ne­ra­ci­ja, od Do­bri­ce Ćo­si­ća, pre­ko Ko­ka­na Mla­de­no­vi­ća do Mar­ka Še­li­ća Mar­če­la. Ta mi­šlje­nja ve­o­ma ci­je­nim i da­ju mi pod­strek za da­lji rad.
● U ovoj knji­zi Niš je pre­sto­ni­ca Sr­bi­je. Mo­žda je za­to ovo pri­li­ka da Vas pi­tam šta mi­sli­te o de­cen­tra­li­za­ci­ji kul­tu­re ili bo­lje cen­tra­li­za­ci­ji?
- U ova­kvom dru­štve­nom ure­đe­nju, fa­mo­zna de­cen­tra­li­za­ci­ja je mr­tvo slo­vo na pa­pi­ru ko­je se po­teg­ne pred iz­bo­re ne bi li po­li­ti­ča­ri ubra­li ko­ji glas iz „unu­tra­šnjo­sti”. Ne­ka pre­ba­ce sje­di­šte mi­ni­star­stva kul­tu­re u Niš ili Kra­gu­je­vac, pa da vi­di­te ka­ko će se stva­ri pro­mi­je­ni­ti. Ali od to­ga ne­ma ni­šta. In­te­re­sant­na stvar je­ste da su na­ši naj­ve­ći umjet­ni­ci, bi­lo da su glum­ci, pi­sci ili sli­ka­ri, uglav­nom iz tzv. pro­vin­ci­je. I to go­vo­ri do­sta.
●Kako će­te pro­mo­vi­sa­ti ovu knji­gu?
- Ne­mam ne­ke ve­li­ke pla­no­ve. Svo­je knji­ge ri­jet­ko pro­mo­vi­šem uži­vo, po bi­bli­o­te­ke­ma i cen­tri­ma kul­tu­re, jer je to ma­lo pre­va­zi­đe­no, a i te in­si­ti­tu­ci­je su po pi­ta­nju bu­dže­ta, or­ga­ni­za­ci­je i ka­dro­va ko­ji ta­mo ra­de do­sta sro­za­ne. Što ni­je nji­ho­va kri­vi­ca već dr­ža­ve ko­ja da­je si­ću iz bu­dže­ta za kul­tu­ru i na ru­ko­vo­de­ća mje­sta u usta­no­va­ma kul­tu­re do­vo­di ne­pi­sme­ne par­tij­ske po­slu­šni­ke za ko­je se ni­je na­šlo mje­sta u vo­do­vo­du ili ko­mu­nal­noj po­li­ci­ji. Bi­će si­gur­no be­o­grad­ske pro­mo­ci­je, ko­ja je za me­ne i mog iz­da­va­ča „La­gu­nu” po­sta­la ne­što kao tra­di­ci­ja. Vo­lio bih da na njoj za­svi­ra be­o­grad­ski ko­ver bend ko­ji ra­di ob­ra­de To­ma Vej­tsa, zo­vu se „Rain dogs” - „Ki­šni psi”.
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić


Do­bra vo­žnja

● Knjigu,,Ki­šni psi” od­li­ku­je iz­ra­zi­ta mo­za­ič­ka struk­tu­ra?
- Sve pri­če se mo­gu či­ta­ti odvo­je­no, kao sa­mo­stal­na dje­la. Na kra­ju kra­je­va, ne­ke od njih su ta­ko i ob­ja­vlje­ne po an­to­lo­gi­ja­ma i te­mat­skim zbir­ka­ma, ali sve one či­ne od­re­đe­ni na­ra­tiv­ni uni­ver­zum. Spa­ja ih sam na­slov zbir­ke, a spa­ja­ju ih i ju­na­ci. Či­ta­vu knji­gu za­mi­slio sam kao svo­je­vr­sno pu­to­va­nje kroz raz­li­či­te vre­men­ske di­men­zi­je i pro­sto­re. Na pri­mjer, či­ta­lac će kre­nu­ti iz Be­o­gra­da 1915. go­di­ne a za­vr­ši­ti u uto­pij­skoj Sr­bi­ji ne­gdje u bu­duć­no­sti u ko­joj je glav­ni grad Niš. U me­đu­vre­me­nu će se pen­tra­ti po pla­nin­ču­ga­ma ko­je na­sta­nju­ju de­mo­ni, po­sje­ti­ti Ivu An­dri­ća u Ber­li­nu na po­čet­ku Dru­gog svjet­skog ra­ta, lu­ta­ti sa Da­ni­lom Ki­šom po fan­ta­zma­go­rič­nom Be­o­gra­du iz se­dam­de­se­tih... Mi­slim da je to pri­lič­no do­bra „vo­žnja”.