Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


Fi­lo­zof i ro­ma­no­pi­sac An­dre Vltček se za­pi­tao:”Ka­da naj­moć­ni­ja i naj­de­struk­tiv­ni­ja si­la na ku­gli ze­malj­skoj an­ga­žu­je svo­ju moć ubje­đi­va­nja, ko­ri­ste­ći sve, od me­di­ja do obra­zov­nih usta­no­va, da oprav­da svo­je zlo­či­ne, ka­da ši­ri svo­ju otrov­nu pro­pa­gan­du i la­ži da bi po­tla­či­la cio svi­jet i ugu­ši­la na­du, da li tre­ba da se po­vu­če­mo... ili će­mo la­ži­ma i pro­pa­gan­di su­prot­sta­vi­ti svo­je sta­vo­ve... za­sno­va­ne na na­šim sno­vi­ma za ostva­re­nje bo­ljeg svi­je­ta? Ka­da ne­mo­ral ha­ra svi­je­tom, ka­da mi­li­o­ni ne­vi­nih umi­ru, da li zbog to­ga što oni la­žu, i mi tre­ba da la­že­mo? Ne! Na­pro­tiv, čo­vje­čan­stvo tre­ba da se uje­di­ni na vi­zi­ji ši­re­nja lju­ba­vi, isti­ne i prav­de, kao naj­moć­ni­jeg oruž­ja za stva­ra­nje bo­ljeg svi­je­ta”.
Da je isti­na laž, a laž isti­na i sam se uvje­rio na broj­nim pri­mje­ri­ma, kao što me je i ži­vot uvje­rio da vi­še pu­ta iz­go­vo­re­na laž po­sta­je isti­na. Maj­sto­ri in­tri­ga, la­ži i pre­va­ra upra­vlja­ju svi­je­tom i na nji­ho­vim pri­mje­ri­ma se uče cr­no­gor­ski po­li­ti­ča­ri. Ta­ko nam je po­li­tič­ka sce­na vi­še pre­pla­vlje­na in­tri­ga­ma, pre­va­ra­ma i la­ži­ma, ne­go že­ljom da se sta­nje u kom ži­vi­mo mi­je­nja. Zlo­čin­ce ko­ji ima­ju vlast tre­ba sa­ža­lje­va­ti, jer ka­da iz­gu­be vlast če­ka ih ka­zna na ka­kvu ni­je­su ra­ču­na­li ni­ti o njoj sa­nja­li. Sve­vi­šnji je već od­re­dio ka­znu ko­ju ne­ki iz­dr­ža­va­ju kao ot­pad­ni­ci od ko­jih su odav­no di­gli ru­ke čak i oni ko­ji su im iz­da­va­li na­lo­ge, a ni­je ma­li broj onih ko­ji če­ka­ju u red da im se pri­dru­že. Oni ko­ji su ima­li sna­ge, da ne ka­žem hra­bro­sti, da se su­prot­sta­ve na­lo­zi­ma vla­sto­dr­ša­ca, jed­no­ga da­na će se osje­ća­ti po­no­snim što su pru­ži­li ot­por beš­ča­šću. Smu­či mi se od za­kli­nja­nja po­li­ti­ča­ra da sve što ra­de ra­de za na­rod i nje­go­vo do­bro. Da smo sli­je­po vje­ro­va­li u nji­ho­va za­kli­nja­nja i če­ka­li da nam do­ne­su do­bro, odav­no nas ne bi bi­lo, kao što nas ne­će ni bi­ti ako se ne osvi­je­sti­mo. Ja ne po­zna­jem ni­jed­nog od ak­tu­el­nih po­li­ti­ča­ra, a Bo­ga mi ni biv­ših, ko­ji su di­je­li­li sud­bi­nu sop­stve­nog na­ro­da i ko­ji se ni­je­su oko­ri­sti­li od funk­ci­ja ko­je oba­vlja­ju.
Za­to no­vi svi­jet tre­ba da se uje­di­ni i spri­je­či kr­vo­loč­ne zvi­je­ri u li­ku bje­lo­svjet­skih mon­stru­ma ko­ji su kre­nu­li da po­ko­re svi­jet i uni­šte čo­vje­čan­stvo. To bi tre­ba­lo da bu­de pla­ne­tar­ni pro­je­kat spa­sa­va­nja svi­je­ta od mo­ral­nog po­sr­nu­ća ko­je uve­li­ko ha­ra pla­ne­tom. To bi tre­ba­lo da bu­de i po­ziv svim slo­bod­nim i slo­bod­omi­sle­ćim lju­di­ma da pro­go­vo­re o ono­me o če­mu se ne mo­že ili ne smi­je go­vo­ri­ti. Da ne pla­če­mo nad na­šom sud­bi­nom, već da se bo­ri­mo i iz­bo­ri­mo da ži­vot uči­ni­mo bo­ljim. Na tom pro­jek­tu tre­ba uje­di­ni­ti či­tav svi­jet. I ži­vot u ta­kvom no­vom svi­je­tu na Bal­ka­nu bi bio mno­go bo­lji. Čak sam ubi­je­đen da bi se na­ro­di na Bal­ka­nu po­mi­ri­li ako i ka­da bu­du sa­mi od­lu­či­va­li o svo­joj sud­bi­ni. A do­tad svjet­ski moć­ni­ci ko­ji od­lu­ču­ju o nji­ho­voj sud­bi­ni će ih za­va­đa­ti. Na mr­žnji se ne mo­že gra­di­ti svi­jet. Mr­žnja je po­treb­na pro­tiv zla, a ne pro­tiv lju­di. Ka­da to bu­de­mo shva­ti­li, od­bra­ni­će­mo i nas i svi­jet od ka­ta­kli­zme u ko­ju nas gu­ra naj­moć­ni­ja i naj­de­struk­tiv­ni­ja si­la na ze­mlji­noj ku­gli i nji­ho­vi po­da­ni­ci u Cr­noj Go­ri.
Za­to sam da­nas si­gur­ni­ji ne­go ju­če da ako ka­že­mo NE NA­TO od­bra­ni­će­mo čast i do­sto­jan­stvo Cr­ne Go­re, ali i onog di­je­la svi­je­ta ko­ji u lju­ba­vi i to­le­ran­ci­ji, a ne u voj­noj si­li i ugnje­ta­va­nju ma­lih i ne­ja­kih vi­di no­vi, ljep­ši i hu­ma­ni­ji svi­jet, ko­me te­že svi do­bri lju­di bez ob­zi­ra na bo­ju ko­že, vjer­sku, na­ci­o­nal­nu i po­li­tič­ku pri­pad­nost.