Autor: Ve­dra­na Ru­dan


Dok smo ži­vje­li u Ju­go­sla­vi­ji, ubi­stvo že­ne bi­lo je vi­jest. Muž­ja­ci bi hi­lja­du pu­ta pri­je pro­mi­sli­li ne­go što bi na svo­ju že­nu ili cu­ru po­teg­nu­li nož ili je upu­ca­li. Kad bi se ipak ta­ko ne­što do­go­di­lo, zlo­či­nac je znao da mu se do­bro ne pi­še.
Ta­da su muž­ja­ci iz­me­đu du­go­go­di­šnje ro­bi­je u ne­koj od ju­go­slo­ven­skih le­de­nih pe­ći­na, za­šti­će­nih od svi­je­ta bo­dlji­ka­vom ži­com, i dr­ža­nja no­ža u la­di­ci kuć­nog or­ma­ri­ća bi­ra­li ovo dru­go.
Ži­vi­mo u Hr­vat­skoj, jed­noj od naj­že­no­mr­zač­ki­jih ze­ma­lja na svi­je­tu. Žen­ski ži­vot ov­dje ne vri­je­di ni ko­li­ko me­tak ko­jim se ga­si. Na­še vla­da­re za to bo­li ku.ac i on­da ka­da ga ne­ma­ju. Ži­vi pri­mjer je pred­sjed­ni­ca. Že­na je op­sjed­nu­ta po­lo­ža­jem na­ših se­sta­ra u Av­ga­ni­sta­nu, bri­ne i o ta­mo­šnjoj dje­či­ci. Kad muž u Hr­vat­skoj ubi­je že­nu i maj­ku svo­je dje­ce Ko­lin­da se po­na­ša po­put kre­pa­ne ri­be.
Sve što ov­dje no­si slu­žbe­ni pen­drek i pi­štolj, sje­di u Sa­bo­ru ili tu­li s ol­ta­ra, sve moć­no žen­sko ko­je je kod nas uvi­jek vi­še mu­ško ne­go mu­ško u ovom s.anju od ze­mlje na stra­ni je ubi­ca. Hr­vat­ski di­vljak opu­šte­no svo­joj dra­goj za­bi­ja du­gač­ku ži­cu u gr­lo. Dok do­ži­vlja­va or­ga­zam, sve­tom ga vo­dom pr­ska­ju hr­vat­sko sud­stvo, hr­vat­ska po­li­ci­ja, hr­vat­ska vlast. Hr­vat­skom vla­da­ju muž­ja­ci ko­ji shva­ta­ju po­tre­be svo­je bra­će.
U Kar­lov­cu je po­li­ci­ja pu­sti­la na­sil­ni­ka da bi sju­tra­dan na mi­ru mo­gao ubi­ti svo­ju že­nu. Kćer je, sre­ćom, pro­ma­šio. Pu­cao je se­bi u gla­vu. Ako osta­ne živ, na­daj­mo se da ne­će, smje­sti­će ga, kad se opo­ra­vi, u ne­ka­kvu usta­no­vu u ko­joj će go­di­nu ili dvi­je sku­plja­ti sna­gu da bi na slo­bo­di mo­gao pu­ca­ti u kćer i unu­ku, ako mu se cu­ri­ca na­đe na pu­tu.
Do­kle će se oni ko­ji vla­da­ju ovom rup­ča­gom pra­vi­ti glu­vi­ma i sli­je­pi­ma? Već go­di­na­ma po­zi­vam že­ne da se na­o­ru­ža­ju, kao da je pro­blem na­bru­si­ti nož i za­ri­ti ga ga­du u sr­ce ili gr­lo dok hr­če na ka­u­ču. Uza­lud. Ću­te, skri­va­ju ma­sni­ce i ra­ne na du­ši, ni­ko­me ne go­vo­re što im se do­ga­đa. Tre­ba ih ra­zu­mje­ti. Kad one ubi­ju, nji­ho­va ro­bi­ja ne tra­je šest mje­se­ci. Ot­mu im di­je­te, za­bra­ne ula­zak u grad u kom su ži­vje­le, iza zi­di­na osta­ju go­di­na­ma. Hr­vat­ski mu­ška­rac je ono naj­sve­ti­je što na­ša do­mo­vi­na ima. Da ni­je bi­lo hr­vat­skih mu­ška­ra­ca, ne bi bi­lo ova­kve do­mo­vi­ne.
Kod nas su ubi­stva že­na od stra­ne nji­ho­vih part­ne­ra to­li­ko če­sta da će usko­ro pre­sta­ti bi­ti vi­jest. Nji­ma će se ba­vi­ti sa­mo por­ta­li da bi “ko­men­ta­to­ri­ma” pru­ži­li pri­li­ku da se izd.ka­va­ju nad mr­tvom že­nom, “dro­lje­ti­nom” ko­ja je za­slu­ži­la ono što ju je sna­šlo. “Ko­men­ta­to­ri” uvi­jek zna­ju ne­ki “slu­čaj” kad je je­dan fi­ni, ra­di­šni mu­ška­rac imao že­nu ko­ja je nje­go­vu pen­zi­ju tro­ši­la na traj­ni lak za nok­te. “Ti­hi umi­ro­vlje­nik” mr­zio je to naj­vi­še na svi­je­tu. Kad mu je do­pi.di­lo si­ro­tan je uzeo pu­šku u ru­ke. Osta­lo su ko­men­ta­ri is­pod tek­sta “Ubio je lak za nok­te”.
Ne znam ka­ko se osni­va­ju po­li­tič­ke stran­ke, ne znam ni ko­li­ko to ko­šta. Da znam, da imam lo­ve, osno­va­la bih par­ti­ju ‘’Je.ene že­ne Hr­vat­ske’’, JŽH. Ov­dje si­gur­no ži­vi mi­li­on že­na sta­ri­jih od osam­na­est, sva­kog da­na bu­de na hi­lja­du na­či­na mu­če­no naj­ma­nje mi­li­on i po. Kad bi­smo se udru­ži­le i u Sa­bo­ru za­mi­je­ni­le na­fra­ka­ne lut­ke ob­u­če­ne u di­zaj­ner­ske kr­pi­ce ko­je za svog man­da­ta ni­su za že­ne uči­ni­le baš ni­šta, uve­le bi­smo red u sep­tič­ku ja­mu.
Sve dok ku­ći, po­put oko­va­nog vo­la, če­ka­mo da nam kuć­ni me­sar ba­tom raz­va­li gla­vu či­ta­će­mo ka­ko je muž iz Du­brov­ni­ka če­lič­nom saj­lom uda­vio že­nu, maj­ku tro­je dje­ce, ko­joj je pri­je ne­go što ju je ubio is­ko­pao oči vi­lju­škom. De­vet sud­skih vje­šta­ka ne mo­že se od­lu­či­ti da li je pri­je smr­ti bi­la si­lo­va­na mik­se­rom, dli­je­tom, bu­ši­li­com ili ipak sa­mo kun­da­kom od pu­ške. De­set vje­šta­ka zna da ni­je bi­lo si­lo­va­nja. Žen­ska je ima­la men­stru­a­ci­ju.
A por­ta­li vri­šte: ”Kur­va, kur­va, kur­va, kur­va.” Deč­ki, ako vam je do kr­vi ne dr.aj­te nad ta­sta­tu­rom. Po­kre­ni­te se. Ubij­te svog oca, svo­ga bra­ta, svog si­na i svo­ga unu­ka. Za­tri­te svo­je sje­me, oči­sti­te Hr­vat­sku.
www. bu­ka.com