Glu­mač­ki bard Vla­sti­mir Đu­za Sto­jilj­ko­vić pre­mi­nuo je ju­če u Be­o­gra­du, u 86. go­di­ni, po­sli­je du­že i te­ške bo­le­sti. Na vi­jest o od­la­sku do­a­je­na ju­go­slo­ven­skog glu­mi­šta mno­gi su se pri­sje­ti­li obo­ža­va­nog Ro­đe iz „Po­zo­ri­šta u ku­ći”, broj­nih cr­ta­nih ju­na­ka (Pa­tak Da­ča, Pe­pe le Tvor, Op­ti­mus Prajm iz Tran­sfor­mer­sa i Ra­fa­e­lo i Le­o­nar­do iz Nin­dža kor­nja­ča) ko­ji­ma je po­zajm­lji­vao svoj glas.
Sto­jilj­ko­vić je po­sled­nje svo­je ro­le u po­zo­ri­štu ve­zi­vao upra­vo za Cr­nu Go­ru, od­no­sno pred­sta­ve „Don Ki­hot”, „Me­di­te­ra­neo” i „Fi­lo­me­na Mar­tu­ra­no”, iz pro­duk­ci­je ti­vat­skog cen­tra za kul­tu­ru. Ova ku­ća je 2012. go­di­ne upra­vo iz­nje­dri­la „Don Ki­ho­ta”, kao omaž ve­li­ka­nu be­o­grad­ske i ju­go­slo­ven­ske po­zo­ri­šne i film­ske sce­ne. Re­di­telj Erol Ka­dić po­sve­tio je le­gen­dar­nom Đu­zi cen­tral­nu ulo­gu u svom ko­ma­du u ko­me on glu­mi se­be – Ser­van­te­sa pi­sca, Ser­van­te­sa glum­ca, glu­mač­kog Don Ki­ho­ta, pje­vao je i su­bli­mi­rao u mo­no­lo­gu svo­ju bor­bu za ide­a­le. Tim po­vo­dom, po­sli­je du­go vre­me­na, pro­go­vo­rio je i za štam­pu, dao je in­ter­vju za „Dan” na­šem no­vi­na­ru Želj­ku Kom­ne­no­vi­ću.
Ko­le­ge i pri­je­te­lji Vla­sti­mi­ra Đu­ze Sto­jilj­ko­vi­ća ogla­si­le su se na vi­jest o nje­go­voj smr­ti. Mno­gi su se pri­sje­ti­li ra­da sa njim. Pro­du­cent ti­vat­skog CZK, Ne­ven Sta­ni­čić, ka­že da je ra­di­ti sa le­gen­dar­nim Đu­zom bi­lo vi­še od za­do­volj­stva.
– Ne sa­mo da je bi­lo čast i za­do­volj­stvo, ne­go ne­što što za­pra­vo ovaj po­sao či­ni in­te­re­sant­nim. Đu­zu smo upo­zna­li pre­ko za­jed­nič­kog pri­ja­te­lja, maj­sto­ra svi­je­tla iz „Ate­ljea 2012”, Raj­ka Sta­men­ko­vi­ća ko­ji ga je do­veo i pre­po­ru­čio. Jed­no­stav­no smo se „pri­mi­li” jed­ni na dru­ge. Mo­žda čak i vi­še Đu­za na Ti­vat i nas. Bi­lo je div­no sa­ra­đi­va­ti sa njim. Pred­sta­vu „Me­di­te­ra­neo” smo ra­di­li po ču­ve­nom fil­mu ita­li­jan­skog tan­de­ma Oska­rov­ca En­co Mon­te­le­o­nea i Ga­bri­e­le Sal­va­to­re­sa. Sa­red­nju po­sli­je to­ga na­sta­vi­li smo na pro­jek­tu ko­ji je no­sio Đu­zin ka­rak­ter – „Don Ki­ho­tu” Ero­la Ka­di­ća. U tek­stu pred­sta­ve bi­lo je do­sta Đu­zi­nih aneg­do­ta i ci­ta­ta iz sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta. Mo­no­log na po­čet­ku i kra­ju pred­sta­ve za­pra­vo je ne­što što je Đu­za sam go­vo­rio i su­bli­mi­rao iz svog ži­vot­nog i glu­mač­kog is­ku­stva. Na kra­ju, vi­še na nje­gov za­htjev, ne­go što je mo­žda re­di­telj Ja­goš Mar­ko­vić htio, ali smo svi sa odu­še­vlje­njem pri­hva­ti­li, glu­mio je u „Fi­lo­me­ni Mar­tu­ra­no”. To je po­sled­nji pro­je­kat sa njim ko­ji smo re­a­li­zo­va­li pret­pro­šle go­di­ne – pod­sje­tio je Sta­ni­čić.
Ne­ke ulo­ge, ipak od­re­de glum­ca, a Đu­zu su uglav­nom po­i­sto­ve­ći­va­li sa Ro­đom Pe­tro­vi­ćem iz „Po­zo­ri­šta u ku­ći”. U in­ter­vjuu za „Dan” ot­krio je da mu je nje­gov Kru­še­vlja­nin, No­vak No­vak, 1971. go­di­ne pred­lo­žio ovaj lik. Da naj­pri­je ni­je­su vje­ro­va­li u njen uspjeh, ali da je sve is­pa­lo mno­go bo­lje od oče­ki­va­nog.
– Na­rod je to pri­hva­tio. Do­bi­jao sam i Zlat­ne glo­bu­se u Za­gre­bu i u Ma­ke­do­ni­ji...– pri­sje­ćao se Đu­za po­čet­ka svo­je ve­li­ke po­pu­lar­no­sti.
Ot­krio je da ni­kad ni­je mi­slio o ka­ri­je­ri, a da mu je po­zo­ri­šte uvi­jek bi­la igra.
– Kad smo po­či­nja­li kre­nuo je Lju­ba Ta­dić, Ci­ca Pe­ro­vić, Pe­pi La­ko­vić, Ma­ja Be­go­vić, Bo­silj­ka Bo­ća, Oli­ve­ra Mar­ko­vić. Fe­no­me­nal­no dru­štvo. Je­di­ni moj par­njak ko­ji je da­nas ak­ti­van je Pe­ro Kvr­gić. Ne znam je li sta­ri­ji ili mla­đi go­di­nu da­na od me­ne, ali je vi­van­tan. Mo­že sad da sko­či na sto. Stal­no nas pi­ta­ju: „Ko je sta­ri­ji? Do­kle će­te vas dvo­ji­ca?”. Je­dan mla­di glu­mac u „Eli­ja­ho­voj sto­li­ci” ko­ju smo igra­li i ov­dje iz­veo je štos i pi­tao: „Ko gu­ra ovo­ga Đu­zu?” – kroz smi­jeh je pri­čao Đu­za Sto­jilj­ko­vić.
Po­ni­kao je u uči­telj­skoj po­ro­di­ci, a glu­mom se ba­vio ama­ter­ski još kao sred­njo­ško­lac. Pro­fe­si­o­nal­nu ka­ri­je­ru je za­po­čeo 1951. u Be­o­grad­skom dram­skom po­zo­ri­štu (BDP). U BDP je ra­dio do 1968, po­sle če­ga je pre­šao u Ate­lje 212. U BDP se vra­tio 1978. i ostao ta­mo do 1985, ka­da je po­no­vo pre­šao u Ate­lje 212, u kom je igrao do pen­zi­o­ni­sa­nja 1995.
Na fil­mu je de­bi­to­vao 1957. u „Tu­đoj ze­mlji” Jo­žea Ga­lea. Ve­li­ku po­pu­lar­nost je ste­kao fil­mom „Lju­bav i mo­da”, za ko­ji je ot­pje­vao ču­ve­nu pje­smu „De­voj­ko ma­la”. Po­red te pje­sme, sni­mio je još ne­ko­li­ko ko­je su ob­ja­vlje­ne na singl plo­ča­ma. Sre­di­nom `90-ih je od­i­grao ulo­gu sim­pa­tič­nog ita­li­jan­sko-srp­skog ple­mi­ća va­ra­li­ce Kon­tea Ma­ri­ja Mar­ka del Tin­to­re­ta u se­ri­ji „Sreć­ni lju­di”, Si­ni­še Pa­vi­ća.
Kra­jem `80-ih je vo­dio ra­dio pro­gram „Za­bav­nik” na Ra­dio Be­o­gra­du, a uče­stvo­vao je i u dru­gim za­bav­nim emi­si­ja­ma ove ra­dio sta­ni­ce.
Go­di­ne 1983. do­bio je „Ok­to­bar­sku na­gra­du” gra­da Be­o­gra­da, a 2001. „Do­bri­čin pr­sten”. Go­di­ne 2009. je do­bio sta­tu­e­tu „Zlat­ni ću­ran” za ži­vot­no dje­lo.
R.K.


Ša­lio se na svoj ra­čun

Pred­sta­va „Don Ki­hot” bi­će upam­će­na kao glu­mač­ki omaž ve­li­kom glum­cu ka­kav je bio Đu­za Sto­jilj­ko­vić.
– Mo­no­log na po­čet­ku je bi­lo nje­go­vo gle­da­nje na ži­vot kao stva­ra­o­ca. Ži­vot ko­ji je bor­ba sa vje­tre­nja­ča­ma, ali ži­vot ko­ji tu bor­bu iz­di­že na ni­vo umjet­no­sti i pi­je­de­sta­la vri­jed­nog ži­vlje­nja – is­ti­če Sta­ni­čić. On je do­dao da je sa­stav­ni dio Đu­zi­ne lič­no­sti bio vr­cav hu­mor.
– Imao je obi­čaj da se ša­li, obič­no na svoj ra­čun. To je od­li­ka ve­li­kih lju­di i umjet­ni­ka, lju­di ko­ji su si­gur­ni u se­be. Aneg­do­ta je bi­lo mno­go. Is­pa­lo je ta­ko da je u po­sled­nje vri­je­me Đu­za bio vr­lo ak­ti­van, ne sa­mo u Tiv­tu, već i u svom po­zo­ri­štu „Ate­ljeu 2012”, u Kru­še­vač­kom po­zo­ri­štu, ta­ko­đe. Mo­že se re­ći da je po­sled­nje go­di­ne svog stva­ra­la­štva za­i­sta pro­veo rad­no i an­ga­žo­va­no – is­ti­če Ne­ven Sta­ni­čić.


Po­sli­je Kra­lja osta­li bez još jed­nog bar­da

- Ogro­man gu­bi­tak za glu­mi­šte, za umjet­nost, za kul­tu­ru, za sve nas. Za me­ne lič­no to je ogro­man gu­bi­tak, gu­bi­tak iz­u­zet­nog pri­ja­te­lja i du­go­go­di­šnjeg glu­mač­kog part­ne­ra. Ra­di­ti s njim, igra­ti uz nje­ga bi­lo je uvi­jek vi­še od igre…ka­kva to­pli­na je zra­či­la iz nje­ga, ka­kvo vr­hun­sko umi­je­će. Po­sli­je Pe­re Kra­lja osta­la sam bez još jed­nog ve­li­kog pri­ja­te­lja – iz­ja­vi­la je Sve­tla­na Ce­ca Boj­ko­vić za por­tal blic.rs.