Ka­ko po­če­ti pri­ču o pje­smi i pje­sni­ku i čo­vje­ku Ran­ku Jo­vo­vi­ću, ka­da sam u tom troj­stvu za­po­čeo i spo­znao moć du­hov­no­sti i su­ro­ve ra­lje ži­vo­ta, pi­ta Ve­se­lin M. Rak­če­vić, knji­žev­nik i knji­žev­ni kri­ti­čar uvo­de­ći nas u pri­ču o dje­lu „Od­bra­na du­hov­no­sti” uva­že­nog srp­skog pje­sni­ka, ko­je je imao pri­li­ku da vi­di pri­je svih dru­gih.
– On je ra­no shva­tio da se ne mo­že pro­tr­ča­ti is­pod du­ge, jer će se uvi­jek osta­ti kra­ći za ko­rak, za ko­rak ne­po­sto­je­ći, ali ipak ni­je od­u­stao od tra­ga­nja za svje­tlo­šću na pu­tu osva­ja­nja slo­bo­de. Nje­gov glas iz­dvo­jio se iz go­mi­le zlih za­na­tli­ja pre­ta­ču­ći i ra­dost i tu­gu u po­e­zi­ju. Obič­ne sli­ke vi­đe­ne pro­stim jed­no­će­lij­skim okom, stvo­re­nim za pri­ze­mlja, lo­gič­ne iz­lo­ge, Jo­vo­vić je po­čeo da sa­gle­da­va po­et­skom an­ti­lo­gi­kom, do­vo­de­ći do me­ta­fo­ra i sim­bo­la ko­je sa­mo ri­jet­ki mo­gu da do­ku­če, du­hom a ne okom. Da li uop­šte ima svje­tlo­sti i ta­me kao ka­te­go­ri­ja, ili je si­vi­lo naš usud? Jo­vo­vić od­go­va­ra „Ni­ko ne­će pro­pa­sti/ Ni­ko ko na ovom pu­tu/ Bez po­vrat­ka”. Ta­mo gdje pre­sta­je vi­dik gdje je ho­ri­zont po­sled­nja tač­ka, tu za­po­či­nje istin­ska po­e­zi­ja i tu je Ran­ko Jo­vo­vić na­šao vi­so­ko hi­je­rar­hij­sko mje­sto na srp­skom i evrop­skom pje­snič­kom ne­bu. On tom uz­la­znom pu­ta­njom ko­ra­ča 50 i vi­še go­di­na – na­vo­di Rak­če­vić.
On sma­tra da je nje­go­va pri­ča ma­la o Ran­ko­voj pri­či epo­he, jer „on je za­gri­zao i Edem­sku i Njut­no­vu ja­bu­ku”.
– Trud­no je na­bro­ja­ti na­slo­ve nje­go­vih knji­ga, a ka­mo­li da­ti ade­kva­tan sud o tom stva­ra­la­štvu, ko­je svo vr­ca sna­gom du­ha kroz uspje­le me­ta­fo­re i sim­bo­le, eti­ku i este­ti­ku. Na tom pla­nu pje­snik Jo­vo­vić je istin­ski pa­tri­o­ta i bo­rac za so­ci­jal­nu prav­du i ljud­sko do­sto­jan­stvo. Na ta­kve je mi­slio Sve­to­zar Mar­ko­vić ka­da je iz­go­vo­rio onu ču­ve­nu mi­sao: „Pe­snik mo­ra bi­ti pro­bu­đe­ni deo na­rod­ne sve­sti. To je put mu­če­ni­štva neo­me­đe­nog pro­sto­rom i vre­me­nom, čak i for­mom”. To je iz­van­red­no pri­mi­je­tio i u po­go­vo­ru Jo­vo­vi­će­ve knji­ge – iz­bo­ra, pod na­slo­vom „Spa­si Bo­že” – Bran­ko Zlat­ko­vić kad iz­me­đu osta­log ka­že: „U tim sti­ho­vi­ma ima Vol­te­rov­ske iro­ni­je, ali i Si­zi­fov­skog pr­ko­sa i to onog u in­ter­pre­ta­ci­ji Al­be­ra Ka­mi­ja. „Po­put Bo­dle­rov­skog cvi­je­ća ko­je se ra­đa iz zla i đu­bri­šta, ta­ko je „mrak” ov­dje kre­a­tiv­na i in­spi­ra­tiv­na eg­zi­sten­ci­o­nal­na sfe­ra” – na­vo­di Rak­če­vić.
On pod­sje­ća na Jo­vo­vi­će­ve knji­ge ob­ja­vlje­ne to­kom 2013. go­di­ne. Iz­bor lju­bav­ne po­e­zi­je na­slo­vljen „Vi­je­nac od zmi­ja”, na­zi­va­ju­ći ga „lju­tim sple­tom” sa ko­jim je Jo­vo­vić ovjen­čan za se­be i sve one ko­ji ima­ju smi­sla za po­e­zi­ju.
– Pje­snik u is­toj rav­ni ot­kri­va sim­bo­lič­no zna­če­nje cvi­je­ća i cvi­je­ća. „Ja sam rav­no­du­šan pre­ma cvi­je­ću/ Ova­kav cvi­jet ti ni­ko ni­kad / Ni­je da­ri­vao/ Du­šo mo­ja / da bi u na­stav­ku de­cid­no sa­op­štio svoj stav/ Što će ma­lim na­ro­di­ma po­e­zi­ja/ Lju­bav je otadž­bi­na”. Ci­ti­ra­ni sti­ho­vi ni­su sa­mo po­e­zi­ja već i etič­ko – du­hov­no na­če­lo, a ne bi ni op­stao da ni­je lju­ba­vi, jer i lju­bav i smrt su naj­bli­ži srod­ni­ci. Kod na­šeg pje­sni­ka to je ne­raz­mr­si­vi čvor, od­no­sno čvo­ri­šte ži­vo­ta, jer ka­ko za lju­bav ka­že: „Ona je du­ša/ Bez ko­je je čo­vjek olu­pi­na/ Ona je strast/ Bez ko­je je čo­vjek stra­ši­lo.”
Pi­ta se ne­ko, gdje je tu lju­bav? Kod Ran­ka Jo­vo­vi­ća lju­bav je sve. I maj­ka i že­na i že­na lju­bav­ni­ca i bunt i slo­bo­da i smrt. Lju­bav je osnov­ni po­stu­lat op­stan­ka, pa i kra­ja ako je po iz­bo­ru. Kod ovog pje­sni­ka bo­ga­ta me­ta­fo­rič­nost uslo­žnja­va emo­ci­o­nal­no-kon­cep­tu­al­nu funk­ci­ju. Pje­snik iz­gra­đu­je pe­ri­me­trič­nost umjet­nič­kog pro­stran­stva, od­re­đu­je kon­stan­te i ta­ko ostva­ru­je kon­takt či­ta­o­ca i autor­ske za­mi­sli. Me­ta­fo­rič­nsot kod R. Jo­vo­vi­ća tran­sfor­mi­še ži­vot­no-fi­lo­zof­ske kon­sta­ta­ci­je ko­je tri­je­zne ljud­ska sa­zna­nja o is­ton­skoj po­e­zi­ji. Pri­mje­ra ra­di u pje­smi: „Sje­ta” - „Od­le­pr­ša li ona / Za ko­ju sam vje­ro­vao / Da je var­lji­vo sun­ce/ A ne var­lji­va že­na./ Vo­lje­la je i me­ne”.
Ran­ko Jo­vo­vić je, go­to­vo ri­jet­ka po­ja­va u srp­skom pje­sni­štvu. U nje­mu, u is­toj ljud­skoj ko­ži kao da ži­ve dva Šek­spi­ro­va li­ka, ukle­ti princ Ha­mlet i Ho­ra­ci­je isti­nu da svje­do­či. Nje­go­vo pje­snič­ko lo­no, kad mu se proh­ti­je na­pi­še i hi­mič­nu pje­smu o lju­ba­vi kao što je „Pe­ne­lo­pa mo­je mla­do­sti”, i tu on do­ti­če onu če­tvr­tu di­men­zi­ju.
U knji­zi „Če­ka­ju­ći Ja­ko­bin­ce” pje­snik pi­še i slje­de­će: „Ima ne­ke stra­šne sud­be/ Ima ču­da u lju­di­ma”. Ta­ko pje­va i dje­la Ran­ko Jo­vo­vić če­ka­ju­ći Ja­ko­bin­ce, to je po­e­zi­ja ko­ja ni­je na­sta­la iz do­ko­li­ce već pje­sni­ko­ve ne­sa­ni­ce. Ta­ko je to pre­po­zna­la i Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga iz Be­o­gra­da, na­ša naj­sta­ri­ja i naj­re­no­mi­ra­ni­ja iz­da­vač­ka ku­ća, i ob­ja­vi­la ovu Jo­vo­vi­će­vu knji­gu, u svo­joj ka­rak­te­ri­stič­no ne­pro­mij­nje­noj for­mi. Ta­mo i ta­ko, sa­mo mo­gu pro­bra­ni, ko­ji su pro­šli umjet­nič­ko si­tio i re­še­to.R.K.


Tro­ja još ni­je pa­la

– Ne­ka mi bu­de do­zvo­lje­no, ma­kar i po­gri­je­šio da je „Tro­ja još ni­je pa­la” naj­kom­plek­sni­ja pje­sma ove knji­ge, i ne­će pa­sti dok je bra­ne pje­sni­ci an­tič­ke ko­vi­ne. Jo­vo­vi­će­va po­e­zi­ja ma­gič­nih gi­ba­nja i lir­skih va­le­ra uz­no­se či­ta­o­ca, i onog ne­u­kog do ho­ri­zon­ta mi­sti­ke, ko­ja je sa­sta­vlje­na od ri­je­či i lju­ba­vi, do pa­tri­o­ti­zma i ot­po­ra sve­mu što pri­ti­ska slo­bod­nog čo­vje­ka. Da je vi­še Jo­vo­vi­ća i Jov bi nam za­vi­dio.