Po­zna­ti fran­cu­ski pi­sac Pjer Le­me­tr ne­dav­no je bo­ra­vio u Be­o­gra­du kao je­dan od uče­sni­ka zna­čaj­ne kul­tur­ne ma­ni­fe­sta­ci­je „Mo­li­je­ro­vi da­ni”, u okvi­ru ko­je mu je do­di­je­lje­na i „Gon­ku­ro­va na­gra­da be­o­grad­skih stu­de­na­ta”. Le­me­tr, ko­ji se 2013. pro­sla­vio pre­sti­žnom fran­cu­skom knji­žev­nom na­gra­dom „Gon­kur” za ro­man „Do­vi­đe­nja, ta­mo go­re” no­vi­na­ri­ma se pred­sta­vio na kon­fe­ren­ci­ji za štam­pu ko­ju je pri­re­di­la iz­da­vač­ka ku­ća „Ča­rob­na knji­ga” iz No­vog Sa­da, ko­ja je ovu knji­gu i ob­ja­vi­la na srp­skom je­zi­ku.
Pjer Le­me­tr se u ovoj knji­zi ba­vi te­mom Ve­li­kog ra­ta i pro­ble­mi­ma sa ko­ji­ma se su­sre­ću fran­cu­ski voj­ni­ci na­kon po­vrat­ka sa bo­ji­šta. Pre­ži­vje­li rat­ne stra­ho­te, sa­da već biv­ši rat­ni­ci se ne sna­la­ze naj­bo­lje u mi­ru, su­o­ča­va­ju­ći se pri­tom sa no­vim ži­vo­tom ko­ji ne od­li­ku­je na­ro­či­ta do­bro­do­šli­ca, i u ko­jem se ru­še svi nji­ho­vi ide­a­li. Upr­kos tru­du ko­ji či­ne, pre­ka­lje­ni voj­ni­ci, is­traj­ni i hra­bri u bor­bi po­su­sta­ju u mi­ru ne uspi­je­va­ju­ći da se uklo­pe u dru­štvo.
Po­sljed­nji da­ni Pr­vog svjet­skog ra­ta za­ti­ču Al­be­ra, biv­šeg knji­go­vo­đu i Edu­ar­da umjet­ni­ka i si­na mi­li­o­ne­ra u istom ro­vu. Uža­si bo­ji­šta za­u­vi­jek su pro­mi­je­ni­li nji­ho­ve ži­vo­te i ono što im sa­da pred­sto­ji je­ste da po­ku­ša­ju da pre­ži­ve mir. Od­bi­ja­ju­ći da ih po­ra­ze ogor­če­nost i oča­ja­nje oni će smi­sli­ti ne­vje­ro­vat­no dr­sku i ne­mo­ral­nu pre­va­ru ko­ja će u či­ta­voj ze­mlji iza­zva­ti me­tež…
● Ko su za­pra­vo ju­na­ci Va­šeg ro­ma­na „Do­vi­đe­nja, ta­mo go­re”?
- Ju­na­ci mog ro­ma­na su tro­ji­ca mla­dih lju­di, od ko­jih su dvo­ji­ca do­sta na­stra­da­la u ra­tu. Oni po­ku­ša­va­ju da na­đu svo­je mje­sto i za­pra­vo pre­ži­ve u dru­štvu ko­je ih je do­če­ka­lo bez ima­lo do­bro­do­šli­ce. Sve se to do­ga­đa usred „ko­me­mo­ra­tiv­ne gro­zni­ce” ko­ja je za­hva­ti­la Fran­cu­sku 1918. go­di­ne, ka­da je sa­mo za ne­ko­li­ko mje­se­ci po­dig­nu­to 30 hi­lja­da spo­me­ni­ka. Op­šti­ne ni­su bi­le u mo­guć­no­sti da na­ru­ču­ju pra­ve umjet­nič­ke spo­me­ni­ke pa su sto­ga pri­bje­gle po­tra­zi za in­du­strij­skim spo­me­ni­ci­ma. Pre­ko no­ći su se osni­va­la no­va pred­u­ze­ća ko­ja se ti­me ba­ve, pra­vi­la su i sla­la ka­ta­lo­ge op­šti­na­ma, pro­da­ju­ći spo­me­ni­ke una­pred. To su uči­ni­li i mo­ji ju­na­ci, „pro­da­va­li” su spo­me­ni­ke pu­tem ka­ta­lo­ga, a on­da ne­sta­ja­li s nov­cem.
● Ka­ko je ova te­ma po­sta­la pred­met Va­šeg in­te­re­so­va­nja, knji­žev­ne in­spi­ra­ci­je? Po­bjed­ni­ci u ra­tu a gu­bit­ni­ci u mi­ru…
- Ro­man za­pra­vo ,,dr­že” dvi­je pri­če. To je pri­ča o dva ve­li­ka skan­da­la, jed­nog ko­ji se od­no­si na spo­me­ni­ke po­gi­nu­li­ma u ra­tu i dru­ga pri­ča ko­ja me je na­dah­nu­la po­što sam je pro­či­tao u jed­noj od hro­ni­ka iz no­vi­na to­ga vre­me­na. On­da sam sjeo i is­pri­čao pri­ču. Ja sam na­da­sve ro­ma­no­pi­sac i pri­ču pri­čam iz tog ugla. Mo­je za­pa­ža­nje ni­je no­vo. Uvi­jek je ta­ko bi­lo: mla­di lju­di odu u rat, ta­mo iz­gu­be mla­dost, ne­ri­jet­ko i ži­vot, ili ma­kar do­bar dio svog ti­je­la, udo­ve. Vra­te se i shva­te da je sve to za­pra­vo bi­lo be­smi­sle­no. Ta­ko se voj­nik, po­bjed­nik u ra­tu osje­ti kao čist gu­bit­nik u mi­ru, pi­ta­ju­ći se ko­me je i za šta slu­žio. Ta­ko žr­tvo­va­nje osta­je bez smi­sla i go­to­vo po pra­vi­lu osta­vlja go­rak ukus u usti­ma, gor­či­nu ko­ju ni­šta ne mo­že da po­tre.
● Da li je na taj svo­je­vr­stan ne­spo­ra­zum, op­šte raz­o­ča­re­nje uti­ca­la i či­nje­ni­ca da su na sa­mom po­čet­ku mno­gi ola­ko shva­ti­li ovaj su­kob ko­ji je raz­go­rio i ra­zo­rio mno­go ze­ma­lja i na­ro­da po­tra­jav­ši mno­go du­že ne­go što je iko na po­čet­ku mo­gao da pret­po­sta­vi?
- Da, mno­gi su sma­tra­li da će se rat ve­o­ma br­zo za­vr­ši­ti. Me­đu­tim, svi su osta­li u ču­du nad či­nje­ni­com da je rat ipak po­tra­jao to­li­ko du­go.
● Ova Va­ša knji­ga pred­sta­vlja za Vas i is­ko­rak u žan­ru. Sve do ovog ro­ma­na pi­sa­li ste kri­mi­će. U ko­joj mje­ri Vam je is­ku­stvo pi­sca kri­mi ro­ma­na po­mo­glo u gra­đe­nju ove knji­ge?
- I ovaj ro­man sam naj­pri­je po­čeo da pi­šem kao kri­mi ro­man, me­đu­tim, ni­ka­ko mi ni­je po­šlo za ru­kom. Do­go­di­lo se ne­ka­ko spon­ta­no da sam od­jed­nom ot­krio pri­po­vje­dač­ku slo­bo­du ko­ja je za me­ne bi­la ne­što po­sve no­vo. I, ta­ko sam is­pri­čao pri­ču o tra­gič­nim li­ko­vi­ma na­še isto­ri­je.
● Šta za Vas pred­sta­vlja Gon­ku­ro­va na­gra­da?
- Na­da­sve, ri­ječ je o na­gra­di ko­ja ap­so­lut­no mi­je­nja sta­tus pi­sca u Fran­cu­skoj. Ona je za­pra­vo mno­go vi­še od knji­žev­nog pri­zna­nja i pred­sta­vlja sta­tu­sni sim­bol i sim­bol uop­šte. Ona oba­ve­zu­je sa­mog pi­sca, pre­stro­ja­va ga na je­dan mno­go vi­ši ko­lo­sjek, a na­rav­no, mi­je­nja se i od­nos iz­da­va­ča, jav­no­sti u od­no­su na la­u­re­a­te.
Mi­la MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


Osta­ci voj­ni­ka bi­li pred­met tr­go­vi­ne

● Ve­o­ma po­drob­no opi­su­je­te i dru­gi ve­li­ki skan­dal ko­ji je po­tre­sao Fran­cu­sku na­kon Ve­li­kog ra­ta, me­še­ta­re­nje i sram­nu za­ra­du pri­vat­nih fir­mi na po­smrt­nim osta­ci­ma po­stra­da­lih voj­ni­ka?
- Na­kon za­vr­šet­ka ra­ta, ogro­man broj voj­ni­ka sa­hra­njen je na im­pro­vi­zo­van na­čin, u ši­nje­lu po­red ko­jeg je osta­vljen pa­pir u bo­ci sa ime­nom. Go­di­ne 1918. do­ni­je­ta je od­lu­ka da se po­smrt­ni osta­ci voj­ni­ka pre­mje­ste na ve­li­ka voj­na gro­blja. Dr­ža­va je taj po­sao po­vje­ri­la pri­vat­nim fir­ma­ma ko­je su pro­fi­ti­ra­le u ovom po­slu, či­ne­ći mno­ge pre­va­re. To je stra­šno sa­zna­nje. Voj­ni­ci ko­ji su da­li ži­vo­te za svo­ju otadž­bi­nu po­sta­ju pred­met tr­go­vi­ne i za­ra­de bez­du­šni­ka.