Na­uč­na tri­bi­na ,,Nje­goš i Trst” ju­če je u Cr­no­gor­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka i umjet­no­sti oku­pi­la pro­fe­so­re i stu­den­te ko­ji su sa­slu­ša­li iz­la­ga­nje re­dov­ne pro­fe­sor­ke na Uni­ver­zi­te­tu Cr­ne Go­re, prof. dr Ve­e­ne Ki­li­bar­de. U svom na­uč­nom opu­su, Ki­li­bar­da se naj­vi­še ba­vi­la in­ter­kul­tur­nim i in­te­r­ja­dran­skim ve­za­ma Cr­ne Go­re i Ita­li­je i ob­ja­vlji­va­la je knji­ge i ra­do­ve ko­ji se od­no­se na po­zna­va­nje ita­li­jan­ske kul­tu­re i knji­žev­no­sti u Cr­noj Go­ri, kao i na re­cep­ci­ju cr­no­gor­ske kul­tu­re u ita­li­jan­skoj knji­žev­no­sti do 1918. go­di­ne. Ju­če­ra­šnje na­uč­no pre­da­va­nje pred­sta­vlja in­te­re­san­tan dio nje­ne po­sljed­nje knji­ge ,,Nje­goš i Ita­li­ja”, ob­ja­vlje­ne 2014. go­di­ne.
– Trst je pr­vi ve­li­ki grad ko­ji je Nje­goš upo­znao ka­da je kre­nuo u svi­jet. Trst je bio ras­kr­sni­ca nje­go­vih pu­te­va, oda­tle je pro­du­ža­vao za Beč, Pe­tro­grad, Ve­ne­ci­ju, Na­pulj, Rim i dru­ge ita­li­jan­ske gra­do­ve. Ovo je dio is­tra­ži­va­nja mo­je naj­no­vi­je knji­ge ko­ja je ob­ja­vlje­na kra­jem 2014. go­di­ne, pod na­slo­vom ,,Nje­goš i Ita­li­ja”, u ko­joj sam se tru­di­la da ot­kri­jem i re­kon­stru­i­šem sve što se mo­že na­zva­ti ita­li­jan­skim te­ma­ma u Nje­go­še­vom ži­vo­tu i dje­lu. U toj knji­zi ob­u­hva­će­ne su te­me ko­je se mo­gu raz­vr­sta­ti u dvi­je kom­ple­men­tar­ne cje­li­ne – o Ita­li­ji u Nje­go­šu i o Nje­go­šu u Ita­li­ji. Bi­lo mi je za­ni­mlji­vo da in­den­ti­fi­ku­jem nje­go­ve ve­ze sa jed­nom sta­rom evrop­skom kul­tu­rom – ita­li­jan­skom, i da ga kao lič­nost, kao pje­sni­ka i vla­di­ku, si­tu­i­ram u mno­go ma­nje pro­u­ča­va­ni ja­dran­ski i me­di­te­ran­ski kon­tekst ko­me je on su­štin­ski pri­pa­dao i na ko­ji je bio naj­vi­še ne­po­sred­no i ne­pre­kid­no upu­ćen, ka­ko u lič­nom ži­vo­tu, ta­ko i u vla­dar­skom dje­lo­va­nju – re­kla je Ki­li­bar­da.
Zna­čaj Tr­sta za Nje­go­ša bio je ne­mjer­ljiv. U Trstu je bo­ra­vio naj­ma­nje 15 pu­ta, du­že ili kra­će, od 1833. do 1851. go­di­ne, pu­tu­ju­ći pre­ma dru­gim ve­li­kim gra­do­vi­ma. To je bio je­dan eko­nom­ski na­pred­ni ko­smo­po­lit­ski cen­tar, slo­bod­na lu­ka sje­ver­nog Ja­dra­na.
– U Nje­go­še­vom ži­vo­tu imao je po­se­ban zna­čaj i za nje­ga se ve­zu­ju, ne sa­mo ne­ki za­ni­mlji­vi mo­men­ti kao što će­mo vi­dje­ti iz nje­go­vog ži­vo­ta i pje­snič­kog ra­da, ne­go i či­nje­ni­ca da je naj­zna­čaj­ni­ji broj nje­go­vih na­pi­sa, na­sta­lih za ži­vo­ta i ne­po­sred­no po­sle smr­ti, ob­ja­vljen upra­vo u ovom gra­du ili je bar pre­sud­no ve­zan za nje­gov bo­ra­vak u nje­mu. U Tr­stu su Nje­go­ša sr­dač­no do­če­ki­va­li, ka­ko austrij­ski zva­nič­ni­ci, jer je grad bio pod nji­ho­vom vla­šću, ta­ko i tzv. ,,na­ši­jev­ci” iz vr­lo broj­ne ilir­ske i ju­žno­slo­ven­ske za­jed­ni­ca, sa ko­ji­ma se Vla­di­ka pri­li­kom pr­vog do­laz­ka u Test upo­znao i od ko­jih su mu po­je­di­ni po­sta­li po­vje­re­ni­ci za raz­ne po­slo­ve do kra­ja nje­go­vog ži­vo­ta. Upo­znao se ta­ko­đe i sa zna­me­ni­tim pred­stav­ni­ci­ma ita­li­jan­skog kul­tur­nog i knji­žev­nog ži­vo­ta, na ko­je je nje­go­še­va po­ja­va osta­vi­la sna­žan i upe­ča­tljiv uti­sak - is­ta­kla je Ki­li­bar­da.
B.KA­LE­ZIĆ


Pr­vi pu­to­pis kroz Cr­nu Go­ru

Ču­ve­ni tr­šćan­ski bo­ta­ni­čar i far­ma­ce­ut, Bar­to­lo­meo Bja­zo­le­to, ko­ji je u prat­nji sa sak­son­skim kra­ljem to­kom 1838. bo­ra­vio u Cr­noj Go­ri, bio je pr­vi stra­nac ko­ji je ob­ja­vio pu­to­pis kroz Cr­nu Go­ru. Po­sje­ta je bi­la po­vod da ita­li­jan­ska či­ta­lač­ka pu­bli­ka pr­vi put na svom je­zi­ku ne­što vi­še sa­zna o Nje­go­še­voj vla­dar­skoj i pje­snič­koj ak­tiv­no­sti i to u nje­go­voj ra­ni­joj fa­zi, is­ta­kla je Ki­li­bar­da.
– Bar­to­lo­meo Bja­zo­le­to je u Tr­stu 1841. go­di­ne ob­ja­vio svoj pu­to­pi­sni dnev­nik uz niz za­bi­lje­ža­ka s bo­ta­nič­kim, ge­o­graf­skim, et­no­graf­skim i dru­gim svo­jim za­pa­ža­nji­ma . On je iz pr­ve ru­ke opi­si­ma cr­no­gor­skog Vla­di­ke i Ce­ti­nja uspio da pod­stak­ne zna­ti­že­lju i otvo­ri put mno­gim ra­do­zna­lim stran­ci­ma, ko­ji su za­hva­lju­ju­ći sna­žnim pred­ra­su­da­ma i sa­svim oprav­da­nim stra­ho­va­nji­ma, za­zi­ra­li od su­sre­ta sa Cr­nom Go­rom – ka­za­la je Ki­li­bar­da.