Pre­sti­žna knji­žev­na na­gra­da „La­za Ko­stić” ovjen­ča­la je ne­dav­no knji­gu pri­ča knji­žev­ni­ce Ve­sne Ka­por pod na­zi­vom „Po se­ća­nju se ho­da kao po me­se­či­ni”, a ko­ju je ob­ja­vi­la zre­nja­nin­ska „Ago­ra”.
– Na­gra­da „La­za Ko­stić” osvi­je­tli­la je ovu knji­gu i na taj na­čin, da­la du­blji i ši­ri smi­sao bi­lje­že­nju na­ših sje­ća­nja, pre­ta­ka­nju u vi­še sfe­re sve­ga po­jav­nog. Vi­jest me je pro­na­šla, baš ta­mo oda­kle su i kre­nu­la sje­ća­nja, gdje su se za­met­nu­le i svje­tlost i sjen­ke ovih pri­po­vi­je­sti. U Ne­ve­si­nju. „Vi zna­te da ja imam lu­du te­o­ri­ju su­ma­tra­i­zma: da ži­vot ni­je vi­dljiv, i da za­vi­si od obla­ka, ru­me­nih ško­lja­ka, i ze­le­nih tra­va čak na dru­gom kra­ju sve­ta...” za­pi­sao je Cr­njan­ski u Pi­smi­ma iz Pa­ri­za, 1920. Na tom tra­gu ži­vim. Pu­tu­ju­ći u No­vi Sad, pre­sli­ša­va­la sam se, gdje smo se sve sre­li La­za Ko­stić i ja, „oni ču­pa­vi vi­lo­slov te va­zda ide go­lo­glav”, ka­ko su ga zva­li Cr­no­gor­ci, a za­bi­lje­žio Ma­ta­vulj. A sre­li smo se, od­već si­gur­no, ka­že u in­ter­vjuu za „Dan” na­ša sa­go­vor­ni­ca.
● Ka­ko je knji­žev­nost po­sta­la Va­še ži­vot­no opre­dje­lje­nje?
– Knji­ga kao pro­zor u svi­jet, pro­zor u se­be, u dru­ge, od pr­vog na­u­če­nog slo­va. U vri­je­me kad elek­tron­ski me­di­ji još ni­su bi­li po­je­li čo­vje­ka, da­kle, knji­ga je bi­la naj­vr­jed­ni­ji i naj­ja­sni­ji ori­jen­tir. Či­ta­nje je bi­lo pre­sti­žna stvar. Mo­že se re­ći, čak, da smo se tak­mi­či­li u to­me ko će pri­je sa­zna­ti za ne­kog pi­sca, otvo­ri­ti no­vi krug či­ta­nja, na­pra­vi­ti no­ve aso­ci­ja­ci­je na stvar­nost kroz i pre­ko knji­žev­no­sti. Ne­ko, re­ci­mo, u dis­ko­te­ci po­me­ne „Ju­na­ka na­šeg do­ba”, a osta­li već uju­tru pra­vo u bi­bli­o­te­ku. Ne ka­žem, ne svi, ali bi­lo je pre­sti­žno či­ta­ti i dru­ži­ti se sa ta­kvi­ma. Da­kle, či­ta­nje kao op­se­si­ja. I če­sto, či­ta­la sam ne­što iz­van svog uz­ra­sta, iz­van lek­ti­re. Ta šti­va i da­nas, ži­ve u me­ni pot­pu­no ma­gij­ski, zgu­snu­ta, ma­da već odav­no knji­žev­no-te­o­rij­ski ras­tu­ma­če­na. Re­ci­mo, „Dnev­nik o Čar­no­je­vi­ću”, pa po­me­nu­ti „Ju­nak na­šeg do­ba”, po­tom, vo­lje­la sam na­glas da či­tam po­e­zi­ju, to je bi­va­la svo­je­vr­sna ka­tar­za, od­u­vi­jek. Uosta­lom, postoji i jed­na te­o­ri­ja u psi­ho­lo­gi­ji, da je či­ta­nje po­e­zi­je ve­o­ma lje­ko­vi­to za du­šu.
● Do­bi­li ste ne­dav­no ve­o­ma pre­sti­žnu knji­žev­nu na­gra­du „La­za Ko­stić”. Ka­kav od­nos ima­te pre­ma na­gra­da­ma?
– Na­gra­de, sva­ka­ko bar na tren, osvi­je­tle ne­ki na­slov, ne­kog pi­sca. I zbog to­ga su va­žne. Na­gra­da La­za Ko­stić, ko­jom je osvi­je­tlje­na ova zbir­ka pri­ča istin­sko je oza­re­nje za me­ne. Jer i La­za je je­dan od onih ko­je sam či­ta­la i uči­la na­i­zust. La­za sa svim svo­jim ne­mi­ri­ma. Taj dah sfe­ra, ono ne­do­dir­lji­vo, ne­vi­dlji­vo, što se ri­je­či­ma, sa­mo, mo­že, na­slu­ti­ti, ve­za su iz­me­đu ju­na­ka ove knji­ge i La­zi­nih sti­ho­va.
● Ka­ko ocje­nju­je­te svo­ju stva­ra­lač­ku po­e­ti­ku?
– Ži­vje­ti i pi­sa­ti, bi­lje­ži­ti, ono što ni­je u tre­nut­nom fo­ku­su, ono što ni­je pre­po­ru­če­no ili oče­ki­va­no, sma­tram za oba­ve­zu. Sto­ga, u ono­me što pi­šem (i u ro­ma­nu i knji­zi pri­ča), otva­ram pro­sto­re i te­me ko­je bi mno­gi da pre­sko­če, iz­bri­šu ili ne­ka­ko dru­ga­či­je na­pi­šu. Mo­je pri­če su re­mi­ni­scen­ci­ja ra­ta. To su, što bi Cr­njan­ski re­kao, „pri­če o mo­jim mr­tvim dru­go­vi­ma”, o ži­vo­ti­ma onih ko­ji su pre­te­kli, o vječ­no­sti u na­ma... No, na po­vr­ši­ni i kao okvir te­če ži­vot. Ubr­zan, ne­mi­lo­sr­dan, ko­mi­čan. Mo­ji ju­na­ci su po­tom­ci onih ko­ji su di­za­li bu­ne, a na­sta­vlja­ju svoj ži­vot na dru­gim kon­ti­nen­ti­ma, u dru­gim je­zi­ci­ma i kul­tu­ri. To su di­na­mič­ne pri­če, frag­men­tar­ne i po­e­tič­ne. Ne­ma bu­du­ćeg bez sje­ća­nja na pro­šlo. Pro­sto, pre­ci nas i od­re­đu­ju i oba­ve­zu­ju. „Čo­vek je du­žan svom za­vi­ča­ju”, na­pi­sao je Ivo An­drić, i ma­da mno­gi sa­da po­ku­ša­va­ju da iro­ni­šu na tu te­mu, sva na­ša sa­zna­nja i spo­zna­je, uvi­jek su ve­za­na i po­ti­ču, ne­mi­nov­no, za za­vi­čaj. Za­vi­čaj su je­zik, pri­če, sje­ća­nja. Ni­sam hi­per­pro­duk­tiv­na, ne­mam po­tre­be za tim. A ne­ma ni vre­me­na. Ja sam za­po­sle­na ma­ma, ko­ju unu­tar­nji vi­ho­ri tje­ra­ju da pi­še. Mo­ra se i ži­vje­ti. A, kad smo kod to­ga, mi­slim da se mo­ra, stva­r­no i stra­sno, i ži­vje­ti, da bi se pi­sa­lo. Ne­ve­si­nje je moj Ma­kon­do. U ro­ma­nu „Tri sa­mo­će” ba­vi­la sam se, na uni­ver­zal­noj rav­ni, pi­ta­njem pri­pa­da­nja za­jed­ni­ci, Ero­som i Ta­na­to­som u okvi­ri­ma ra­ta. Mo­ja pro­za ima uvi­jek na­no­se lir­skog. Je­zik je ono po­lje i in­stru­ment ne­is­crp­nih po­ni­ra­nja i is­tra­ži­va­nja. Po­tre­ba da se is­ka­žu no­ve stva­ri sta­rim je­zi­kom. Raz­gra­na­tim, raz­mre­že­nim, po­e­ti­zo­va­nim, upr­kos dik­ta­tu vre­me­na i svo­đe­nju je­zi­ka na ba­nal­ne is­ka­ze. To je za me­ne iza­zov. Pi­šem, iz du­bo­kih sfe­ra podsvje­snog. To su uvi­jek ča­so­vi od­sut­no­sti iz stvar­no­sti, ne­ka­kva unu­tra­šnja kon­cen­tra­ci­ja, u ko­joj sla­žem sli­ke i ri­je­či. Kao da ih va­dim, oti­mam iz neo­pi­si­vog, neo­pi­plji­vog vr­tlo­ga.
● Ka­da go­vo­ri­mo o uzo­ri­ma u knji­žev­no­sti, ko­ji su Va­ši?
– Uzo­ri ili lek­ti­ra? Ra­di­je o lek­ti­ri, za­pra­vo o či­ta­nom. Či­ta­la sam mno­go i stra­sno raz­li­či­te pi­sce. U dje­tinj­stvu Ćo­pić i De­sna­ka, Zmaj Jo­va, Na­si­ha Ka­pi­džić-Ha­džić... Po­sli­je Cr­njan­ski, Se­li­mo­vić, La­lić, Di­ras, Prust, Če­hov i ru­ski kla­si­ci re­dom.... ma šta sve ni­sam či­ta­la. I sve je osta­vi­lo tra­ga. Sva­ki pro­či­ta­ni re­dak čo­vje­ka na ne­ki na­čin ob­li­ku­je. Čak i kad vam se ne do­pa­da to što či­ta­te, i to je vr­sta pro­ce­sa kroz ko­ji sa­zri­je­va­te. Ri­ječ uzor je po­ma­lo te­ška i ne­po­pu­la­r­na me­đu pi­sci­ma, re­kla bih. Dok pi­še­te tra­ži­te sa­mo svoj put, ta­ko da bi se sve što či­ta­te mo­glo na­zva­ti lek­ti­rom, ma­te­ri­ja­lom (po­red sa­mog ži­vo­ta, na­rav­no) za osa­mo­sta­lji­va­nje. Sad, ta­ko­đe, či­tam mno­go po pri­ro­di po­sla. Mno­go je na­slo­va ko­ji mo­gu bi­ti pre­po­ru­če­ni, mno­go raz­li­či­tih po­e­ti­ka. Poeziju či­tam sva­ko­ga da­na, po­ma­lo. Kao esen­ci­ju. Če­sto do­ma­će pje­sni­ke. Ina­če, mi smo ima­li i ima­mo ve­li­ku i div­nu knji­žev­nost. I ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti „mi smo sa­mo ni­ti ko­je ve­žu ne­ro­đe­ne sa mr­tvi­ma”...
M. Mi­lo­sa­vlje­vić


Đa­ci u sr­cu

Od­ra­sta­nje u va­ro­ši, „ni na ne­bu ni na ze­mlji” u mje­stu „ko­je i po­sto­ji i ne po­sto­ji”, da­kle već otva­ra jed­nu per­spek­ti­vu, je­dan pro­stor za du­bo­ko pro­mi­šlja­nje i ima­gi­na­ci­ju. Ne­ve­si­nje, sa svo­jom bur­nom isto­rij­skom pri­čom, nje­go­vi pej­za­ži, lju­di u pra­vom i du­bo­kom smi­slu ri­je­či, ne­pa­tvo­re­ni. Ci­je­la Her­ce­go­vi­na kao mit­ska pod­lo­ga za ži­vot. Da­kle, ima­la sam sre­će da ra­stem u pred­je­li­ma i pro­sto­ru u ko­me se raz­vi­ja de­li­ka­tan osje­ćaj slo­bo­de kao naj­sna­žni­ji im­pe­ra­tiv. A po­tom, ta­mo su svi ro­đe­ni pri­po­vje­da­či. Kao di­je­te, slu­ša­la sam star­ce ko­ji o že­tva­ma i sje­tva­ma pri­ča­ju in­to­na­ci­jom i me­ta­fo­ra­ma, kao da su na sce­ni. Go­di­ne gra­đan­skog ra­ta, pro­ve­la sam ta­mo. U ško­li kao pro­fe­sor knji­žev­no­sti. I to me je za­na­vi­jek obi­lje­ži­lo. Te ne­sre­će, s jed­ne stra­ne, a sa dru­ge ži­la­vost i ata­vi­zam ko­jim se ži­vot na­sta­vljao. U to vre­me, mo­jim đa­ci­ma, ko­ji­ma sam bi­la vi­še pri­ja­telj ne­go pro­fe­sor, ča­so­vi knji­žev­no­sti bi­li su bi­jeg iz stvar­no­sti. Knji­žev­nost je, ta­da i ta­mo, ima­la za­i­sta svo­ju naj­va­žni­ju funk­ci­ju: bi­la je lje­ko­vi­ta. Či­ta­li smo na­glas: Rat je naj­ve­ća svi­nja­ri­ja Bar­ba­ra... ali i: I sa­mo do­tle do tog ka­me­na...


Po sje­ća­nju se ho­da...

Ve­sna Ka­por ro­đe­na je u Ne­ve­si­nju. Fi­lo­lo­ški fa­kul­tet za­vr­ši­la u Be­o­gra­du. Ob­ja­vi­la ro­man „Tri sa­mo­će” ( SKZ, 2010, Fi­lip Vi­šnjić, 2011) i zbir­ku pri­ča „Po se­ća­nju se ho­da kao po me­se­či­ni” (Ago­ra). Do­bit­ni­ca na­gra­de „La­za Ko­stić”. U pe­ri­o­di­ci ob­ja­vlju­je pro­zu i pri­ka­ze. Ra­di u Stu­denst­kom kul­tur­nom cen­tru u Be­o­gra­du kao ured­nik knji­žev­nog pro­gra­ma. Autor je re­gi­o­nal­nog knji­žev­no-vi­zu­el­nog kon­kur­sa za mla­de pi­sce „Reč u pro­sto­ru”. Po­red pred­sta­vlja­nja ak­tu­el­ne knji­žev­ne sce­ne, raz­li­či­tih po­e­ti­ka i ge­ne­ra­ci­ja pri­re­di­la je tri­bin­ske ci­klu­se: Ka­ko se pi­še pri­ča, Dnev­nik o Cr­njan­skom, Tra­di­ci­o­nal­no i mo­der­no u srp­skoj knji­žev­no­sti, Po­li­ti­ka i knji­žev­nost, Dva gla­sa, žen­ski i mu­ški prin­cip u pe­sni­štvu, Mla­di auto­ri na knji­žev­noj sce­ni, Glo­ba­li­za­ci­ja, sad i ov­de, plus i mi­nus i Smi­sao pi­sa­nja u (N)ovom ve­ku.
Za­stu­plje­na je u zbir­ka­ma: Put­nik sa da­le­kog ne­ba, Zo­na Bi­bli­o­na i Sa An­dri­će­ve če­sme.