Ne­vje­ri­ca, ču­đe­nje, hu­mor, po­vla­sti­ce, a po­ne­ka­da i ne­ga­ti­van ko­men­ta­r dio su sva­ko­dne­vi­ce lju­di ko­ji ži­ve sa ime­ni­ma po­zna­tih isto­rij­skih lič­no­sti ili lič­no­sti iz ak­tu­el­nog jav­nog ži­vo­ta. Ta­ko u Cr­noj Go­ri da­nas ži­ve i Pe­tar Pe­tro­vić, Ivo An­drić, Vuk Ka­ra­džić i Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić. Ime­nja­ka i pre­zi­me­nja­ka ima i pre­mi­jer Mi­lo Đu­ka­no­vić, kao i nje­gov brat Aco. Gra­đa­ni­ma ko­ji no­se ime­na po­zna­tih lič­no­sti ona ne­kad pred­sta­vlja­ju te­ret, ali im po­ne­kad do­no­se i za­do­volj­stvo.
Ka­ko je „Da­nu” ka­zao Mi­lo Đu­ka­no­vić iz Pod­go­ri­ce, ina­če pre­mi­je­rov ro­đak, naj­te­že se ubje­đi­va­ti sa po­li­cij­om, pa za­to ni­ka­da ne iz­la­zi iz ku­će bez lič­nog do­ku­men­ta. On ka­že da mu se ne svi­đa NA­TO, ali „ako se mo­ra, mo­ra se”. Đu­ka­no­vić sa po­no­som is­ti­če da la­ko utvr­di da li je ne­ko gla­sač opo­zi­ci­je ili vla­sti.
–Do­volj­no je sa­mo da im se pred­sta­vim; ako me mr­ko po­gle­da­ju, on­da su opo­zi­ci­ja, a ako se odu­še­ve, on­da su za vlast – ob­ja­šnja­va Đu­ka­no­vić, ko­ji je pri­je pen­zi­o­ni­sa­nja ra­dio u pod­go­rič­kom Kom­bi­na­tu alu­mi­ni­ju­ma.
On is­ti­če da ga po­li­ti­ka ni­kad ni­je in­te­re­so­va­la, ali iako ju je on za­o­bi­la­zio, ona nje­ga ni­je.
– Lju­di kod nas če­sto ve­o­ma im­pul­siv­no re­a­gu­ju na po­li­tič­ke stva­ri. Dok sam ra­dio u KAP-u, do­volj­no mi je bi­lo da pro­đem kroz po­gon i vi­dim ko je za ko­ga. Oni ko­ji su uz vlast go­vo­ri­li su mi: „zdra­vo, pre­mi­je­ru”, a oni iz opo­zi­ci­je: „e ne­ćeš vi­še, Mi­lo, do­sta te je”. To je ne­ka­da bi­lo sim­pa­tič­no, ali ne­ka­da su lju­di zna­li da pre­tje­ra­ju, pa sam i ja znao da re­a­gu­jem jer je bi­lo i pro­vo­ka­ci­ja. Imao sam jed­nog ko­le­gu ko­ji je iz­bje­ga­vao da mi iz­go­vo­ri ime, pa mi se obra­ćao sa „ej, ti”, a on­da sam i ja znao da se ša­lim i da ka­žem „kad ode Mi­lo, Bla­žo će da ga na­sli­je­di”. Sve u sve­mu, bi­lo je za­ni­mlji­vo – pri­sje­ća se Đu­ka­no­vić.
Za­ni­mlji­va si­tu­a­ci­ja de­si­li mu se i pri­je ne­ko­li­ko go­di­na ka­da ga je za­u­sta­vi­la sa­o­bra­ćaj­na po­li­ci­ja kod Ri­ba­re­vi­na.
– Čim su vi­dje­li do­ku­men­ta, vra­ti­li su ih i re­kli mi da pro­du­žim. Po­li­ca­jac je re­kao da mi ne smi­je ime upi­sa­ti jer će ne­ko po­mi­sli­ti da se ša­li, pa će osta­ti bez po­sla. De­ša­va­lo se da mi lju­di go­vo­re ka­ko mo­gu da se pred­sta­vljam kao Mi­lo. Naj­ljep­še mi je bi­lo ka­da su me osta­vlja­li na mi­ru, i bez hva­le i bez ku­đe­nja – is­ti­če Mi­lo Đu­ka­no­vić, ko­ji je ime do­bio po dje­du.
Mi­lo Đu­ka­no­vić ima bra­ta od stri­ca Alek­su Đu­ka­no­vić, ko­ji je po­zna­ti­ji kao Aco. Iako se fi­zič­ki pri­lič­no raz­li­ku­je od ro­đa­ka i ime­nja­ka ko­ji se če­sto po­ja­vlju­je u jav­no­sti, ipak ga če­sto po­ve­zu­ju s njim.
– Ne­ri­jet­ko me mi­je­ša­ju sa pre­mi­je­ro­vim bra­tom Acom, pa sam jed­nom u Iga­lu bio na uda­ru lo­kal­ne in­spek­ci­je ka­da sam dr­žao lu­na-park i sva­ko ma­lo mi je do­la­zi­la in­spek­ci­je. Mi­slim da je ta­da na vla­sti u Her­ceg No­vom bi­la opo­zi­ci­ja, pa su kon­tro­le bi­le uče­sta­le, dok ni­je­su shva­ti­li da sam ja dru­gi Aco Đu­ka­no­vić. Lju­di me i da­lje re­dov­no pi­ta­ju šta mi do­đe Mi­lo – ka­že za „Dan” Aco Đu­ka­no­vić.
On is­ti­če da ni­ka­da ni­je bio po­litič­ki ak­ti­van i da mu od­go­va­ra ži­vot u re­la­tiv­noj ano­nim­no­sti.
M.SE­KU­LO­VIĆ


Ivo An­drić iz Bi­je­log Po­lja

U Bi­je­lom Po­lju ži­vi Ivo An­drić (50), ko­ji je i ro­đak na­šeg po­zna­tog knji­žev­ni­ka i no­be­lov­ca. On je u iz­ja­vi za „Dan” re­kao da je zbog ime­na do­ži­vio mno­go ko­mič­nih si­tu­a­ci­ja, pr­ven­stve­no za­to što mu lju­di ni­je­su vje­ro­va­li ka­da im se pred­sta­vi. To što se zo­ve isto kao i nje­gov slav­ni ro­đak po­mo­glo mu je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na da uđe na utak­mi­cu u No­vom Sa­du.
– Iako je bi­la ogrom­na gu­žva i ni­kog ni­je­su pu­šta­li, ja sam za­i­sta že­lio da po­gle­dam igru ta­da naj­ve­ćih ko­šar­ka­ških zvi­je­zda. Obez­bje­đe­nju sam re­kao „pa zar Iva An­dri­ća ne­će­te da pu­sti­te da gle­da ko­šar­ku” i to je bi­la re­če­ni­ca ko­ja je po­sta­la ula­zni­ca. U ško­li je bi­lo mno­go za­ni­mlji­vih si­tu­a­ci­ja, po­seb­no na po­čet­ku go­di­ne, ka­da do­đu no­vi pro­fe­so­ri, ko­ji su me sla­li i kod di­rek­to­ra mi­sle­ći da se la­žno pred­sta­vljam. Po­ne­kad sam iz ša­le ubje­đi­vao lju­de da sam za­pra­vo ja onaj Ivo An­drić. Ka­da mi ni­je bi­lo do ne­kih po­seb­nih ob­ja­šnja­va­nja, re­kao bih da se zo­vem Ivan – ka­že An­drić za „Dan”.


Ni­je­su mu vje­ro­va­li da je Slo­bo

Nik­ši­ća­nin Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić pri­sje­ća se u raz­go­vo­ru za „Dan” da su u po­sled­njoj de­ce­ni­ji pro­šlog vi­je­ka gra­đa­ni bi­li odu­še­vlje­ni ka­da bi im se pred­sta­vio, ali se to ka­sni­je pro­mi­je­ni­lo.
– Slo­ba su svi vo­lje­li. To je bio naš pred­sjed­nik. Po­dr­ža­vao sam ga i ja jer je bra­nio Ju­go­sla­vi­ju. Ni­je­sam kom­pe­ten­tan da ocje­nju­jem da li je gri­je­šio u vo­đe­nju po­li­ti­ke, ali je či­nje­ni­ca da je stao u od­bra­nu dr­ža­ve. To je tra­žio i od osta­lih. La­ko mu je sa­da su­di­ti jer ni­je mu­ka bi­ti su­di­ja po­sle bo­ja. Pre­ma me­ni su se lju­di uvi­jek fi­no po­na­ša­li, ali mi po­ne­kad ni­je­su vje­ro­va­li da sam za­i­sta Slo­bo. Po­ne­kad je bi­lo si­tu­a­ci­ja da mi spu­šta­ju slu­ša­li­cu kad se pred­sta­vim pre­ko te­le­fo­na, mi­sle­ći da se ša­lim – ka­že Mi­lo­še­vić.


Po­no­san na na­di­mak Nje­goš

To­kom pre­tra­ži­va­nja te­le­fon­skih ime­ni­ka mo­bil­nih i fik­snih ope­ra­te­ra u Cr­noj Go­ri, na­i­šli smo na ve­li­ki broj lju­di sa ime­nom i pre­zi­me­nom Pe­tar Pe­tro­vić, a do­sta gra­đa­na no­si i ime Nje­goš. Pe­tar Pe­tro­vić iz Že­le­zni­ka u Sr­bi­ji sa za­do­volj­stvom je že­lio da jav­no ka­že da se po­no­si ime­nom i pre­zi­me­nom, kao i na­dim­kom Nje­goš.
– Na­di­mak sam do­bio u mla­do­sti od pri­ja­te­lja, a u voj­sci su me svi zva­li Nje­goš. Sa­da sam u go­di­na­ma i mla­đi lju­di me uglav­nom zo­vu Pe­tar, ali za sta­re sam Nje­goš. Mno­go po­štu­jem Nje­go­ša, kao i svi Sr­bi. On je bio ve­li­ki vla­di­ka i vla­dar. Ne bih svo­je ime i pre­zi­me mi­je­njao ni za jed­no dru­go na svi­je­tu – is­ta­kao je Pe­tro­vić.
On sva­ko lje­to pro­vo­di sa po­ro­di­com u Bu­dvi, gdje lju­di sa sim­pa­ti­ja­ma re­a­gu­ju na nje­go­vu po­ja­vu. U po­šti br­zo za­vr­ša­va po­sao jer svi is­po­štu­ju Nje­go­ša.
Nje­gov ime­njak i pre­zi­me­njak Pe­tar Pe­tro­vić iz Lon­do­na ka­že da ne­ma cr­no­gor­ske ko­ri­je­ne, ali da re­dov­no bo­ra­vi u Cr­noj Go­ri zbog po­sla.
– U Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji lju­di po­zi­tiv­no re­a­gu­ju na mo­je ime, ali ja sam ve­ći dio ži­vo­ta pro­veo u ino­stran­stvu, gdje ime Pe­tar Pe­tro­vić i ne go­vo­ri mno­go – ka­že Pe­tro­vić.