Svi­jet ovog mje­se­ca sla­vi dan ka­da je pri­je sto­ti­nu go­di­na tri­de­se­to­go­di­šnji Al­bert Ajn­štajn Pru­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka pred­sta­vio ono što se sma­tra naj­va­žni­jom te­o­ri­jom u fi­zi­ci, ko­ja spa­ja ma­te­ma­tič­ke i fi­zič­ke kon­cep­te na du­bo­ko zna­ča­jan i ele­gan­tan na­čin - Op­štu te­o­ri­ju re­la­tiv­no­sti, pi­še por­tal npr.org. Ne­ki te­o­ri­ju sma­tra­ju i naj­vi­šim in­te­lek­tu­al­nim do­stig­nu­ćem u isto­ri­ji.
Sla­va je do­šla ne­što ka­sni­je, ka­da su 1919. go­di­ne astro­no­mi ob­ja­vi­li re­zul­ta­te mje­re­nja do­bi­je­ne to­kom mje­re­nja u za­pad­noj Afri­ci i ju­žnoj Ame­ri­ci to­kom po­mra­če­nja mje­se­ca, ko­ji su do­ka­za­li da je Ajn­štajn bio u pra­vu. Ne­ko­li­ko ne­dje­lja od ob­ja­vlji­va­nja re­zul­ta­ta do­bi­je­nih to­kom po­mra­če­nja, Ajn­štajn je po­stao bu­kval­no su­per­star. Svi­je­tom su pu­to­va­le vi­je­sti o no­voj te­o­ri­ji ko­ja ob­ja­šnja­va po­re­dak sve­mi­ra, a ma­ga­zin Tajm ga je pro­gla­sio „lič­no­šću vi­je­ka”.
Ne mo­že se po­re­ći da je Ajn­štaj­no­va te­o­ri­ja ve­li­čan­stven pri­mjer mo­ći ljud­ske ma­šte u po­ku­ša­ju da de­ši­fru­je ne­ke od naj­bo­lje skri­va­nih taj­ni pri­ro­de. To što je na­zvao „op­štom” ovu te­o­ri­ju raz­li­ku­je od „spe­ci­jal­ne” te­o­ri­je re­la­ti­vi­te­ta pred­lo­že­ne 1905, ko­ja je fo­ku­si­ra­na na kre­ta­nje kon­stant­nom br­zi­nom. Spe­ci­jal­na te­o­ri­ja do­ni­je­la je re­vo­lu­ci­ju u na­či­nu na ko­ji po­sma­tra­mo pro­stor, vri­je­me i ma­te­ri­ju. Ajn­štajn je po­ka­zao da je na­ša per­cep­ci­ja stvar­no­sti krat­ko­vi­da i is­kri­vlje­na zbog to­ga što su lju­di pre­vi­še spo­ri, da mo­že­mo da per­ci­pi­ra­mo kre­ta­nja ko­ja su bli­ska br­zi­ni svje­tlo­sti, vi­dje­li bi­smo da se pred­me­ti sma­nju­ju u prav­cu nji­ho­vog kre­ta­nja, sa­to­vi se uspo­ra­va­ju, a ma­sa po­ve­ća­va.
Ajn­štajn je znao da spe­ci­jal­na te­o­ri­ja ni­je po­sled­nja ri­ječ fi­zi­ke. Du­go se mu­čio da za­o­kru­ži ovu te­o­ri­ju, jer je imao pro­ble­ma s ma­te­ma­ti­kom. U to vri­je­me bi­la je pri­hva­će­na Te­o­ri­ja gra­vi­ta­ci­je Isa­ka Njut­na, ko­ji je shva­tio da ona mo­ra bi­ti opi­sa­na kao si­la ko­ja opa­da s kva­dra­tom ra­sto­ja­nja. Pret­po­sta­vljao da je gra­vi­ta­ci­ja tre­nut­na i da dje­lu­je ši­rom sve­mi­ra po­put ne­kog du­ha. Iako je bi­la mi­ste­ri­o­zna, Njut­no­va te­o­ri­ja je do­bro funk­ci­o­ni­sa­la. Me­đu­tim, Ajn­štajn je do­šao na sa­svim dru­ga­či­ju ide­ju. Pro­stor je u Ajn­štaj­no­vom svi­je­tu ela­sti­čan i re­a­gu­je na ras­po­red ma­te­ri­je u nje­mu.
Bu­du­ći da je bio fi­zi­čar, Ajn­štajn je znao da nje­go­va ide­ja mo­že bi­ti pri­hva­će­na, sa­mo ako po­nu­di re­al­ne pri­mje­re iz svi­je­ta ko­ji nas okru­žu­je. Je­dan je bio pro­me­na or­bi­te Mer­ku­ra, ko­ji je pre­ce­si­rao oko Sun­ca po kri­vu­da­voj pu­ta­nji. Njut­no­va te­o­ri­ja ni­je mo­gla da do­đe do pre­ci­znih bro­je­va, ali je Ajn­štajn, ko­ri­ste­ći či­nje­ni­cu da je Mer­kur osje­ćao za­kri­vlje­nje pro­sto­ra oko Sun­ca, do­šao do rje­še­nja. Dru­gi efe­kat bi­lo je za­kri­vlje­nje svje­tlo­sti zvi­je­zde ko­ja je pro­la­zi­la po­red Sun­ca. Astr. Njut­no­va te­o­ri­ja od­go­va­ra­la je sa­mo slu­ča­je­vi­ma sla­be gra­vi­ta­ci­je. U no­voj te­o­ri­ji, ob­lik pro­sto­ra i pro­tok vre­me­na re­a­go­va­li su na ras­po­de­lu ma­se u sve­mi­ru.
I ta­ko na­u­ka je još jed­nom do­ka­za­la da pro­ši­ru­je na­še vi­di­ke i ot­kri­va čud­ne i ne­vje­ro­vat­ne ve­ze i mo­guć­no­sti. Dok na­sta­vlja­mo da se bo­ri­mo sa pri­ro­dom i nje­nim mi­ste­ri­ja­ma, do­bro je sje­ti­ti se Ajn­štaj­no­vih be­smrt­nih ri­je­či:
„Ono što vi­dim u pri­ro­di je ve­li­čan­stve­na struk­tu­ra, ko­ju mi sa­mo ne­sa­vr­še­no mo­že­mo da poj­mi­mo i ko­ja mi­sle­ćem bi­ću usa­đu­je osje­ćaj po­ni­zno­sti”.