PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ



Ne­po­sred­no pri­je Mi­le­vi­nog ro­đe­nja, Mi­loš Ma­rić je na­pu­stio voj­nu slu­žbu i de­kre­tom po­sta­vljen na mje­sto ni­žeg či­nov­ni­ka u „kr. sud­be­nom sto­lu u Vu­ko­va­ru”. Mje­sec da­na po­sli­je Mi­le­vi­nog ro­đe­nja nje­na po­ro­di­ca se od­se­li­la iz Ti­te­la i ot­pu­to­va­la u Vu­ko­var, gdje će osta­ti da ži­vi na­red­ne dvi­je go­di­ne. Kra­jem 1877. go­di­ne Mi­loš Ma­rić je do­bio mje­sto pi­sa­ra u rim­skom Ko­tar­skom su­du. U Ru­mi će Mi­le­va po­tom za­vr­ši­ti osnov­nu ško­lu 1886. go­di­ne kao od­lič­na uče­ni­ca. U tom srem­skom gra­du će se ro­di­ti još dvo­je Ma­ri­će­ve dje­ce: naj­pri­je, 1883. go­di­ne ro­đe­na je Zo­ri­ca, a dvi­je go­di­ne ka­sni­je (da­kle, 1885) ro­đen je i Mi­loš.
Po­ro­di­ca Ma­rić je bi­la do­sta imuć­na i ima­la ima­nja u No­vom Sa­du, Ti­te­lu i Ka­ću. Mi­le­va je za­to če­sto lje­ti, to­kom škol­skih fe­ri­ja, od­la­zi­la u Kać kod stri­če­va ili, pak, u Ti­tel kod ba­ke. Tre­ba po­seb­no na­gla­si­ti da je Mi­le­va bi­la od­li­čan uče­nik iz svih pred­me­ta, čak i iz gim­na­sti­ke i po­red to­ga što je ima­la uro­đe­ni ana­tom­ski ne­do­sta­tak. Nje­no zdrav­stve­no sta­nje ni­je, da­kle, uti­ca­lo da ova vri­jed­na, ta­len­to­va­na i ve­o­ma po­slu­šna dje­voj­ka bu­de uvi­jek u pr­vim đač­kim re­do­vi­ma.
Po­sli­je za­vr­šet­ka osnov­ne ško­le, Mi­le­va Ma­rić se, po­čet­kom škol­ske 1886/87. go­di­ne, upi­sa­la u I raz­red Srp­ske vi­še dje­vo­jač­ke ško­le u No­vom Sa­du. Pri­vat­no je sta­no­va­la, ured­no pla­ća­la ško­la­ri­nu, i iz svih 14 pred­me­ta, ko­ji su se ta­da uči­li, ima­la naj­vi­še ocje­ne. Već na­red­ne, 1887/88. go­di­ne Mi­le­va se se­li iz No­vog Sa­da u Srem­sku Mi­tro­vi­cu gdje na­sta­vlja ško­lo­va­nje u Kra­ljev­skoj ma­loj re­al­noj gim­na­zi­ji, uz pret­hod­no po­lo­že­ni pri­jem­ni is­pit. U za­vr­šnom, IV raz­re­du po­ka­za­la je naj­bo­lji uspjeh upra­vo iz ma­te­ma­ti­ke i fi­zi­ke što zna­či da je već ta­da po­ka­zi­va­la iz­u­zet­nu ob­da­re­nost za ove pred­me­te.
Mi­le­va se ka­sni­je, uz od­re­đe­ne pro­ble­me, upi­su­je u 6. raz­red Ve­li­ke gim­na­zi­je u Za­gre­bu. I taj raz­red je za­vr­ši­la kao vr­stan uče­nik na­red­ne, 1895. go­di­ne. Uspje­la je, na upor­no oče­vo in­si­sti­ra­nje, da se nje­go­voj kćer­ki do­zvo­li da pra­ti ča­so­ve fi­zi­ke, ko­ji su bi­li na­mi­je­nje­ni sa­mo mu­škar­ci­ma. Sve is­pi­te, pred­vi­đe­ne za 7. raz­red Mi­le­va je uspje­šno po­lo­ži­la sep­tem­bra 1894. go­di­ne, uz oslo­bo­đe­nje od pla­ća­nja oba­ve­zne ško­la­ri­ne. Mi­le­va je upi­sa­la 8. raz­red škol­ske 1895/96. go­di­ne kao pri­vat­ni uče­nik, ali ni­je za­vr­ši­la ško­lo­va­nje jer je „iz­o­sta­la pri­je svr­šet­ka pr­vog po­lu­go­di­šta”, ka­ko je za­pi­sa­no u „glav­nom ime­ni­ku”.
U me­đu­vre­me­nu otac Mi­loš je svo­ju me­zi­mi­cu Mi­le­vu od­veo u Švaj­car­sku i upi­sao u 4. se­mi­nar­ski raz­red Vi­še dje­vo­jač­ke ško­le u Ci­ri­hu. Taj raz­red je, ta­ko­đe, za­vr­ši­la sa od­lič­nim uspje­hom, dok je ma­tu­ri­ra­la na Sa­ve­znoj me­di­cin­skoj ško­li u Ber­nu. Ona je, zna­či, u Švaj­car­sku sti­gla 1895. go­di­ne, iste go­di­ne ka­da i Ajn­štajn, pri če­mu je ka­sni­ji zna­me­ni­ti fi­zi­čar po­sljed­nju go­di­nu pri­je upi­sa na Po­li­teh­ni­ku pro­veo na ško­lo­va­nju u Arau. Sud­bi­na je po­ve­za­la Al­ber­ta i Mi­le­vu na po­zna­toj vi­so­ko­škol­skoj usta­no­vi u Ci­ri­hu gdje su se ovo dvo­je mla­dih stu­de­na­ta na­šli na istom od­sje­ku, od­no­sno stu­dij­skoj gru­pi. On je bio naj­mla­đi, a ona naj­sta­ri­ji stu­dent (tač­no je bi­la sta­ri­ja 3,5 go­di­na od Al­ber­ta). Raz­li­ka u go­di­na­ma, ipak, ni­je im sme­ta­la da se za­vo­le, da po­sta­nu su­pru­žni­ci i pro­ve­du za­jed­no je­dan dio ži­vo­ta.
Zbli­ža­va­nje Al­ber­ta i Mi­le­ve je te­klo spon­ta­no i do­sta du­go. Po­red za­jed­nič­kih stu­di­ja, slič­ne sfe­re in­te­re­so­va­nja u na­u­ci i ži­vo­tu, oni su bi­li i mu­zič­ki ob­da­re­ni i obra­zo­va­ni. Ajn­štajn je če­sto svi­rao, u pri­su­stvu svo­je ko­le­gi­ni­ce Mi­le­ve, na svom omi­lje­nom in­stru­men­tu vi­o­li­ni. I Mi­le­va je, ta­ko­đe, če­sto svi­ra­la na ovoj ma­loj tam­bu­ri­ci, in­stru­men­tu ko­ji je imao ve­li­ko zna­če­nje ne sa­mo za is­ka­zi­va­nje na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta ne­go i kao sred­stvo za ča­so­ve od­mo­ra i ra­zo­no­de. Uz ka­fu i skrom­ne obro­ke Mi­le­va i Al­bert su zna­li da pro­vo­de ve­o­ma ugod­ne ča­so­ve. Uz to je do­la­zi­la i mu­zi­ka ko­jom bi se, ko­nač­no, upot­pu­nja­va­lo nji­ho­vo dru­že­nje.
Ajn­štaj­no­va maj­ka Pa­u­li­na je, od sa­mog sa­zna­nja da njen sin vo­li Srp­ki­nju Mi­le­vu Ma­rić, bi­la ne sa­mo pro­tiv te ve­ze ne­go je sve ra­di­la ka­ko bi svog je­din­ca od­vra­ti­la od ve­li­ke lju­ba­vi. Pre­kli­nja­la je si­na, pra­vi­la mu ne­mi­le sce­ne, na­sto­ja­la da ocr­ni dje­voj­ku ko­ju, za­pra­vo, ni­je do­bro ni zna­la. Po­seb­no joj je te­ško pa­da­lo što je Mi­le­va bi­la sta­ri­ja 3, 5 go­di­na od nje­nog Al­ber­ta.
Ajn­štajn je, u me­đu­vre­me­nu, po­ku­ša­vao da do­bi­je po­sao u po­je­di­nim in­sti­tu­ci­ja­ma. Ni­ka­ko mu to, me­đu­tim, ni­je po­la­zi­lo za ru­kom. „Ne­ću osta­vi­ti ni­jed­no sred­stvo neo­pro­ba­no!’” – pi­sao je Ajn­štajn svom ko­le­gi Mar­se­lu Gro­sma­nu.
Bu­du­ći ge­ni­jal­ni stva­ra­lac je kon­ku­ri­sao na Po­li­teh­ni­ku­mu u Štut­gar­tu, a za­tim je po­slao pi­smo po­zna­tom na­uč­ni­ku Vil­hel­mu Osval­du u Laj­pcig. Ni­je­su ga udo­sto­ji­li ni odgovora. Po­tom je do­bio pr­vo „zva­nič­no” na­mje­šte­nje, za­pra­vo mi­je­njao je sa­mo ne­ko­li­ko mje­se­ci jed­nog do­cen­ta na Teh­ni­ku­mu u Vin­ter­tu­ru. Po­tom po­no­vo kon­ku­ri­še na Teh­ni­ku­mu u Burg­dor­fu, kao i u jed­noj kan­ton­skoj ško­li u Fran­cen­fel­du. Sve je to, me­đu­tim, bi­lo uza­lud­no pa je na­sta­vio upor­nu po­tra­žnju za stal­nim za­po­sle­njem. Ipak, uspio je da do­bi­je, isti­na na krat­ko, na­mje­šte­nje kao pri­vat­ni na­stav­nik u jed­noj pri­vat­noj ško­li u Šaf­ha­u­ze­nu.
(NA­STA­VI­ĆE SE)