Uz us­klik „Hri­stos vas­kr­se!“ i od­go­vor „Va­i­sti­nu vas­kr­se!“ u sve­ča­noj i uz­vi­še­noj at­mos­fe­ri svo­jih do­mo­va i uz ra­dost li­tur­gij­skog sla­vlja u sve­tim hra­mo­vi­ma, vjer­ni na­rod ko­tor­ske pa­ro­hi­je pro­sla­vio je pr­vi dan Vas­kr­sa. Cr­kve Sv. Va­si­li­ja Ostro­škog u Do­bro­ti, Sv. Pe­tra Ce­tinj­skog na Pr­ča­nju od­je­ki­va­le su ehom zvo­na i du­hov­nim pje­sma­ma po­sve­će­nim Vas­kre­se­nju Go­spod­njem, dok je li­tur­gi­ju u sa­bor­nom hra­mu Sv. Ni­ko­le u Ko­to­ru uve­li­čao Dječ­ji hor SPD „Je­din­stvo“.
Cje­li­va­ju­ći iko­ne, pa­le­ći svi­je­će za mir upo­ko­je­nih i zdra­vlje naj­bli­žih, uz mo­li­tvu i bla­go­slov sve­šte­ni­ka, na­kon du­gog po­sta vas­kr­šnju pri­čest pri­mi­li su broj­ni vjer­ni­ci, me­đu ko­ji­ma je bi­lo i mno­go dje­ce. Me­đu vjer­ni­ci­ma je bi­lo i onih ko­ji su pro­šle ne­dje­lje sla­vi­li ka­to­lič­ki Us­krs, a sa­da sla­ve i pra­vo­slav­ni Vas­krs, što je ka­rak­te­ri­sti­ka bo­ga­te tra­di­ci­je Bo­ke ko­tor­ske. Jed­na od tih je i po­ro­di­ca Zlat­ka Mra­če­vi­ća, ko­ji je sa su­pru­gom Ines i tri ćer­ke is­pra­tio li­tur­gi­ju.
– Ša­ra­li smo ja­ja za ka­to­lič­ki Vas­krs, a on­da po­no­vo za pra­vo­slav­ni. Na­pra­vi­la sam us­kr­šnji ko­lač-pin­cu, orah­nja­ču... Pr­vo cr­ve­no ja­je kao i svu­da u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri iz­dvo­ji­mo da bu­de ču­var ku­će, a pro­šlo­go­di­šnje ba­ci­mo pre­ko ku­će pre­ma is­to­ku ili za­ko­pa­mo u ze­mlju oko cvi­je­ća. Na Vas­krs po­ro­dič­no ide­mo u cr­kvu, pa se on­da oku­plja­mo oko sve­ča­nog ruč­ka. Kao di­je­te iz mje­šo­vi­tog bra­ka vas­pi­ta­va­na sam u du­hu hri­šćan­ske to­le­ran­ci­je. Mo­ji su u Sto­li­vu – maj­ka je pra­vo­slav­ka, a otac ka­to­lik. Uvi­jek su sla­vi­li je­dan i dru­gi Us­krs – ka­že Ines.
I nje­na sve­kr­va bi­la je ka­tol­ki­nja, a sve­kar pra­vo­sla­vac.
– Po­što­va­ti i maj­ku i oca – ta hri­šćan­ska vr­li­na ob­je­di­nju­je nas oko je­di­nog Bo­ga, je­di­nog Isu­sa. Naj­va­žni­je je da nam Bog svi­ma za­jed­no po­mog­ne – po­ru­čio je Zlat­ko Mra­če­vić.
U cr­kvi je bi­la i gru­pa tu­ri­sta – iz­let­ni­ka iz Bu­gar­ske, ko­ji su is­ko­ri­sti­li pri­li­ku da za­pa­le svi­je­će i do­bi­ju ša­re­na ja­ja. Oni su do­šli iz gra­da Pe­tri­ča, sa tro­me­đe Ma­ke­do­ni­je, Grč­ke i Bu­gar­ske. Kre­nu­li su iz So­fi­je, ob­i­šli su Du­brov­nik, a na­kon Ko­to­ra pro­še­ta­će i Bu­dvom.
– Mno­go je li­je­po. Oča­ra­ne smo. Na­ro­či­to nam se svi­đa ar­hi­tek­tu­ra, pri­ro­da je uni­kat­na. Sreć­ne smo što mo­že­mo da do­đe­mo u cr­kvu pr­vog da­na Vas­kr­sa. Mi ga sla­vi­mo po ju­li­jan­skom ka­len­da­ru, kod nas ga zo­ve­mo Ve­lik­den. Ve­če pri­je Vas­kr­sa ima­mo vaz­me­no bde­nje, a u po­noć se po­zdra­vlja­mo sa „Hri­stos vos­kre­se“, ku­ca­mo se ja­ji­ma i pa­li­mo cr­kve­nu svi­je­će – to je „ži­vi oganj“ ko­ji no­si­mo do­ma da iz­go­ri. Taj oganj, ko­ji ne mo­že da vas ope­če, na neo­bja­šnjiv na­čin se po­ja­vio u Je­ru­sa­li­mu i oda­tle se ras­pro­sra­nio po hri­šćan­skim ze­mlja­ma. Vas­krs sla­vi­mo uz ša­re­na ja­ja, vas­kr­šnji ko­lač („ko­zu­nak“), pe­če­nim jag­nje­tom, pi­je­mo, je­de­mo i ve­se­li­mo se. Dra­go nam je što se i ov­dje isto sla­vi– ka­za­le su nam Lji­lja­na Drag­ne­va, Ana An­dre­e­va i An­ton­ka Ki­ta­no­va.
Sli­čan je obi­čaj i kod Ma­ke­do­na­ca. U po­noć iz­me­đu Ve­li­ke su­bo­te i Vas­kr­sa pa­le se svi­je­će u cr­kvi i no­se se ku­ći, ob­ja­snio nam je Go­ce Trič­kov­ski. On u Ko­to­ru ži­vi i ra­di, a ro­dom je iz Šti­pa, gdje se na­la­zi cr­kva po­sve­će­na Sv. Ni­ko­li. Do­šao je na li­tur­gi­ju sa su­pru­gom i ćer­ki­com, osta­vio ša­re­na ja­ja u cr­kvi i za­pa­lio svi­je­će za zdra­vlje.
M.D.Po­po­vić


Vas­kr­šnja tr­pe­za kod Šo­vra­na

Sve­ča­na tr­pe­za kra­si­la je i dom po­ro­di­ce Šo­vran u Pr­ča­nju. Mi­li­vo­je, nje­go­va su­pru­ga Di­ja­na i maj­ka Ma­ri­ja ove go­di­ne sla­ve bez svo­ja tri si­na i kćer­ke, ko­ji ži­ve u No­vom Sa­du i Be­o­gra­du. Ba­ka Ma­ri­ja, po­ri­je­klom Gr­balj­ka, ima še­sto­ro pra­u­nu­ča­di i ra­du­je im se kao i sva­kog Vas­kr­sa. Tra­di­ci­ju ša­ra­nja ja­ja u lu­ko­vi­ni od nje je pre­u­ze­la sna­ha Di­ja­na, ro­dom Sa­raj­ka, ko­ja je svo­ju kre­a­tiv­nost pri­mi­je­ni­la na ukra­ša­va­nje vas­kr­šnje tr­pe­ze. Di­ja­na je na­pra­vi­la spe­ci­jal­nu „ike­ba­nu“, umi­je­si­la pin­cu – orah­nja­ču, a za ru­čak pri­pre­mi­la pe­če­nje sa krom­pi­rom i sa­la­tom. Če­stit­ke si­no­vi­ma, sna­ha­ma, unu­ci­ma i ćer­ki ša­lju SMS-om, uz fo­to­gra­fi­je vas­kr­šnjih ja­ja.