Kon­cert Srp­skog pje­vač­kog dru­štva „Sve­to­sav­nik” iz Pod­go­ri­ce, ko­je po­sto­ji već šest go­di­na, oku­pio je u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske broj­nu pu­bli­ku. Ne ču­di ako se uzme u ob­zir nji­hov ra­zno­vr­stan re­per­to­ar. Ta­ko je pu­bli­ka ču­la kla­si­ku na­še i svjet­ske du­ho­ve i svje­tov­ne mu­zi­ke, na­šu na­rod­nu, sta­ro­grad­sku, se­ri­o­znu i evr­grin mu­zi­ku. Ve­če je po­če­lo du­hov­nim kom­po­zi­ci­ja­ma Mi­lo­ša Ra­ič­ko­vi­ća, Mo­kranj­ca, Be­re­zov­skog, a na­sta­vlje­no Mo­kranj­če­vom Dru­gom ru­ko­ve­ti, Sal­ge­ti­je­vom pje­smom „O srp­ska mla­da ne­vi­na če­da”, Ba­ji­će­vom „Srp­ki­njom”, pa na­rod­nim „Svi­len ko­nac”, „Ma­ri­jo, de­li be­la ku­mri­jo” i „Gu­sta mi ma­gla pa­da­la”; da bi po­tom iz­ve­li „La­đu fran­cu­sku” i „Ta­mo da­le­ko”. Ve­če je za­vr­še­no po­zna­tim evr­gri­nom „De­voj­ko ma­la”. Kao so­li­sti su na­stu­pi­li čla­no­vi ho­ra Alek­san­dra Iv­ko­vić i Jo­vo Ni­ko­če­vić. U kre­i­ra­nju pro­gra­ma ho­ru je po­red nji­ho­ve di­ri­gent­ki­nje prof. mu­zi­ke Alek­san­dre Mi­ju­ško­vić po­mo­gla i mla­da vi­o­list­ki­nja Te­o­do­ra Ća­lić ko­ja je iz­ve­la Tar­ti­ni­je­vu Sa­ra­ban­du, i har­mo­ni­kaš Bo­jan Ko­stić ko­ji je iz­veo Pja­co­lin „Li­ber tan­go”. Po­mo­gao je i prof. Mi­lo­rad Du­ru­to­vić, ko­ji je u skla­du sa re­per­to­a­rom ho­ra i kon­cep­ci­jom ve­če­ri go­vo­rio dvi­je pje­sme De­san­ke Mak­si­mo­vić, „Ču­do u cr­kvi” i „O po­re­klu”.
Du­ru­to­vi­ću je pri­pa­la i ulo­ga vo­di­te­lja ve­če­ri, pa je ob­ja­snio ka­ko je „Sve­to­sav­nik” na­stao, i ka­ko to da na­stu­pa u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske.
- Dru­štvo je osno­va­no po že­lji i do­go­vo­rom svo­jih čla­no­va. Sa­mi su se­be osno­va­li i sa­mi se o se­bi bri­nu. Iza njih ne sto­ji ni­jed­na in­sti­tu­ci­ja. Vje­žba­ju ov­dje, pod ovim kro­vom, i mi iz Ma­ti­ce ih sma­tra­mo na­šim uku­ća­ni­ma – ka­že Du­ru­to­vić. Do­dao je, da čla­no­vi ho­ra is­tra­ja­va­ju u ovom po­slu oslo­nje­ni sa­mo na se­be, jer zna­ju i slje­de­će:
- Ima­ju, ka­žu, moć­nog za­šti­ti­ni­ka. Onog, či­je ime sa ogrom­nom od­go­vor­no­šću no­se. Onog, ko­ji je naj­čvr­šće upo­ri­šte, nad­ju­blji ko­ri­jen srp­skog na­ro­da. Onog, ko­ji „mrak na če­tvo­ro si­je­če” i ko­ji „pu­tu­je bez pu­ta, a put se za njim ra­đa”. U nje­gov bla­go­slov se uzda­ju. Umje­sto još pri­če, oni i ovog pu­ta, i sva­ki put kad im se pri­li­ka uka­že, ima­ju po­tre­bu da se još jed­nom pro­či­ta na­uk i ama­net ko­ji je Sve­ti Sa­va do­bio od svog oca: „Ču­vaj­te, če­do mo­je, je­zik kao ze­mlju. Ri­ječ se mo­že iz­gu­bi­ti kao grad, kao ze­mlja, kao du­ša. A šta je na­rod iz­gu­bi li je­zik, ze­mlju, du­šu...” – na­veo je Du­ru­to­vić.
Ž.J.

Otvo­ren po­ziv

Mje­šo­vi­tim ho­rom „Sve­to­sav­nik”, ko­ji bro­ji 20-ak čla­no­va, već tri go­di­ne di­ri­gu­je prof. mu­zi­ke Alek­san­dra Mi­ju­ško­vić. Ka­ko ka­že, hor nje­gu­je pod­jed­na­ko i du­hov­nu i svje­tov­nu mu­zi­ku. Na kon­cer­tu su ot­pje­va­li sa­mo dje­lić ono­ga što či­ni nji­hov stal­ni re­per­to­ar, i što mi­sle da je za­ni­mlji­vo raz­li­či­tim ge­ne­ra­ci­ja­ma.
- Ovo je­ste je­dan ama­ter­ski sa­stav, ali ko­ji se do­bro sna­la­zi. Ra­ste­mo po­la­ko, i hra­bri­mo se da će bi­ti sve bo­lje. Pla­ni­ra­mo da for­mi­ra­mo sa­stav ko­ji će bi­ti još kva­li­tet­ni­ji, ka­ko bi­smo mo­gli i ne­što da sni­mi­mo i ta­ko osta­vi­mo trag o na­šem dje­lo­va­nju – ka­že Mi­ju­ško­vi­će­va. Ka­ko do­da­je, hor je otvo­ren za no­ve čla­no­ve. Je­di­ni pred­u­slo­vi su mu­zič­ki sluh i do­bra vo­lja. Vje­žba­ju tri­put sed­mič­no u knji­ža­ri MS, po­ne­djelj­kom, sri­je­dom i pet­kom.