-Še­sto­čla­noj po­ro­di­ci Fat­mi­ra Adže­mo­vi­ća iz Ul­ci­nja, ko­ja već go­di­na­ma ži­vi na ru­bu eg­zi­sten­ci­je, eki­pa ,,Da­na” u sa­rad­nji sa ,,Ban­kom hra­ne” uru­či­la je pa­ket na­mir­ni­ca. Fat­mir je ne­spo­so­ban za rad, a nje­go­va su­pru­ga Zo­ra ni­je u mo­guć­no­sti da na­đe za­po­sle­nje jer mo­ra da se bri­ne o su­pru­gu i če­tvo­ro ma­lo­ljet­ne dje­ce ko­ja po­ha­đa­ju osnov­nu ško­lu. Adže­mo­vi­ći ži­ve u tro­šnom mon­ta­žnom objek­tu ko­ji pro­ki­šnja­va. Ne­ma­ju ku­pa­ti­lo, ni do­volj­no le­ža­je­va. Upr­kos to­me dje­ca su do­bri đa­ci.
– Naj­te­že mi je što od po­mo­ći ko­ju do­bi­ja­mo ne mo­gu dje­ci da obez­bi­je­dim nor­ma­lan ži­vot. Ne­ma­ju do­volj­no gar­de­ro­be, ni obu­će, a ne­ri­jet­ko ni hra­ne. Ne mo­že­mo da pla­ti­mo stru­ju i sva­ki dan oče­ku­jem is­klju­če­nje. Ne­ma­mo dr­va. Dje­ca po­ne­kad za­mo­le kom­ši­je pa im oni da­ju. Ne­kad po ma­lo ku­pi­mo, ali uglav­nom sa­ku­plja­mo gra­nje, ostat­ke da­sa­ka ili pa­le­ta. Sna­la­zi­mo se ka­ko zna­mo, ali je mno­go te­ško. Za­hval­ni smo Ban­ci hra­ne što su nam pre­ko „Da­na” upu­ti­li po­moć. Dje­ca su se mno­go ob­ra­do­va­la, jer mno­ge stva­ri ko­je smo do­bi­li u pa­ke­tu, ni­smo u mo­guć­no­sti da im pri­u­šti­mo - ka­že Zo­ra.
Njen su­prug Fat­mir is­ti­če da se mno­gi­ma obra­ćao za po­moć i da to ra­di is­klju­či­vo zbog po­ro­di­ce. Te­ško mu je, ka­že, što ni­je u sta­nju da ne­što ra­di. On­da bi sve bi­lo dru­ga­či­je.
- Ne­mam pro­htje­va i ne tre­ba mi mno­go, ali dje­ca za­slu­žu­ju vi­še. Na­ža­lost, ne vi­dim, pa mi je za sva­ko­dnev­ni ži­vot po­treb­na po­moć. Ni­sam u sta­nju da se sam kre­ćem. Ne­ko uvi­jek mo­ra bi­ti po­red me­ne. Dje­ca po­mog­nu ka­da ni­su u ško­li. Su­pru­ga je pri­nu­đe­na da uvjek bu­de ku­ći i bri­ne o me­ni. To joj ne do­zvo­lja­va da na­đe po­sao. Od po­mo­ći ko­ju do­bi­ja­mo je­dva pre­ži­vlja­va­mo. Tre­ba ku­pi­ti hra­nu, dje­cu po­sla­ti u ško­lu, pla­ti­ti da­žbi­ne, a sa 160 eura to se sve ne mo­že - pri­ča Fat­mir.
Adže­mo­vi­ći ka­žu da bi im mno­go lak­še bi­lo, ka­da bi ima­li ma­lo bo­lje uslo­ve za ži­vot i ka­da ne bi osku­di­je­va­li u naj­o­sno­vi­jim stva­ri­ma. Sva­ka po­moć im je do­bro do­šla, a naj­ne­op­hod­ni­ja im je to­pla odje­ća i obu­ća za dje­cu, ko­ja se če­sto iz ško­le vra­te mo­kra i pro­mr­zla. Tre­ba­lo bi po­pra­vi­ti krov da ne pro­ki­šnja­va te sre­di­ti vra­ta i pro­zo­re ka­ko im, ka­da pa­da ki­ša, ne bi pro­ki­šnja­va­lo i vo­da pot­pu­no uni­šti­la i ta­ko osku­dan na­mje­štaj. Ape­lu­ju na sve lju­de do­bre vo­lje da im po­mog­nu, pri­je sve­ga dje­ci. Osim is­kre­ne za­hval­no­sti, za­uz­vrat ne mo­gu ni­šta da po­nu­de i po­ru­ču­ju da se sva­ko do­bro do­brim vra­ća.
M.K


Ne­vo­lja ni­kad ne ide sa­ma

Po­pla­ve u Ul­ci­nju i Adže­mo­vi­ći­ma su do­ni­je­le mno­go ne­vo­lja. Vo­da im je pro­dr­la u tro­šnu ku­ći­cu i skva­si­la stva­ri. Mo­ra­li su da di­žu i na­mje­štaj ka­ko bi spa­si­li i ono ma­lo što ima­ju.
– Sve je bi­lo mo­kro i sve se mo­ra­lo pra­ti. So­ba u ko­joj dje­ca spa­va­ju još je vla­žna. Jed­na ne­vo­lja ni­ka­da ne ide sa­ma, ali šta da se ra­di. Mo­ra­mo se na­da­ti da će do­ći bo­lji da­ni - op­ti­mi­sta je Zo­ra Adže­mo­vić.