Glu­mač­ki če­tve­rac: Vik­tor Sa­vić, Ana­sta­sia Man­dić, Go­ran Jev­tić i An­dri­ja Mi­lo­še­vić, za­bli­sta­li su u tri­ler-ko­me­di­ji „39 ste­pe­ni­ka”, ko­ju su prek­si­noć u pro­duk­ci­ji po­zo­ri­šta „Bo­ško Bu­ha” iz­ve­li u pu­noj dvo­ra­ni Kul­tur­nog cen­tra „Ni­ko­la Đur­ko­vić” u Ko­to­ru. Odav­no sa­la Kul­tur­nog cen­tra ni­je bi­la ova­ko pu­na, što je za­slu­ga omi­lje­nih glu­ma­ca, po­pu­lar­nih iz fil­mo­va i se­ri­ja. Bri­lji­ra­li su u svom glu­mač­kom za­na­tu bes­pre­kor­no i di­na­mič­no pre­la­ze­ći iz sce­ne u sce­nu, ma­me­ći svo­jim bra­vu­ra­ma smi­jeh pu­bli­ke. Uz kom­bi­na­ci­ju sa ele­men­ti­ma te­a­tra sjen­ki i sjaj­ne vi­deo-po­za­di­ne, ko­ja pod­sje­ća na fil­mo­ve Al­fre­da Hič­ko­ka, uz ori­gi­nal­nu mu­zi­ku, pi­sa­nu spe­ci­jal­no za ovaj spek­takl u du­hu Bro­dve­ja, gdje se ko­mad igra go­di­na­ma, eki­pa je pru­ži­la kom­ple­tan ugo­đaj pu­bli­ci, ko­ji su ih na­gra­di­li to­plim apla­u­zom.
Pred­sta­vu je po po­zo­ri­šnom ko­ma­du Pa­tri­ka Bar­lo­ua sa en­gle­skog pre­veo i re­ži­rao Vla­di­mir Alek­sić, ko­ji se pr­vi put pred­sta­vlja ko­tor­skim po­zo­ri­šnim sla­do­ku­sci­ma. Ovo je, ta­ko­đe, pr­vo go­sto­va­nje pred­sta­ve van Be­o­gra­da, a su­tra i pre­ko­su­tra će igra­ti u Her­ceg No­vom i Tiv­tu. Pred­sta­va je za­ži­vje­la pri­je par mje­se­ci, Be­o­grad je ja­ko za­vo­lio, ras­pro­da­ta je, pu­no je gdje god igra, ka­že re­di­telj za „Dan”.
- Ima­li smo ve­li­ki za­da­tak – če­ti­ri glum­ca igra­ju oko 40 ulo­ga i sve se pro­mje­ne de­ša­va­ju pred pu­bli­kom na sce­ni, iz­la­zi se iz li­ka u lik, pri­ča­mo za­ni­mlji­ve pri­če. Pri­ča­mo pri­ču ko­ja je bi­la de­tek­tiv­ski ro­man 1915. go­di­ne, pa film­ski sce­na­rio 1935, a sa­da je ne­što tre­će. Ka­ko ka­žu, isto­ri­ja se jed­nom po­ja­vi kao tra­ge­di­ja, dru­gi put kao far­sa, ka­ko se tre­ći put po­no­vi – to je ono što mi pra­vi­mo na sce­ni, ob­ja­šnja­va re­di­telj, Alek­sić, ko­ji je du­go ra­dio na te­le­vi­zi­ji (se­ri­ja „Me­tla bez dr­ške”, dječ­ji pro­gram, dram­ski pro­gram), ra­dio u ino­stran­stvu, te se na kra­ju vra­tio te­a­tru.
- Po­zo­ri­šna sred­stva ko­ja se ko­ri­ste da se sna­đeš, pro­mje­ne ko­sti­ma, pro­mje­na li­ko­va u ovoj „Bro­dvej pred­sta­vi”, ja­ko je na­por­no, mi smo na­kon ove pred­sta­ve mo­kri skroz, ta­ko da je, su­štin­ski, va­žno da ovu pred­sta­vu vi­di što vi­še lju­di, ka­že Vik­tor Sa­vić.
- Ova pred­sta­va se igra­la u 28 ze­ma­lja svi­je­ta, od Lon­do­na, gdje je na­sta­la, svu­gdje u svi­je­tu ona pli­je­ni ti­me što s jed­ne stra­ne ima­te glu­mač­ki par ko­ji ima tri­ler­ski za­vo­dlji­vu, za­ni­mlji­vu pri­ču, a s dru­ge stra­ne ima­te stra­šnu vje­šti­nu glu­ma­ca da se tran­sfor­mi­šu i to pred pu­bli­kom, da se ni­šta ne skri­va i on­da to sa­mo po se­bi po­sta­je za­bav­no i uz­bu­dlji­vo. To je njen uspjeh u ci­je­lom svi­je­tu,svu­da je ra­do gle­da­na, pa evo sa­da i ov­dje, ka­že glu­mac Go­ran Jev­tić. On sma­tra da je zna­čaj­no da se sva kul­tur­na de­ša­va­nja u re­gi­o­nu raz­mje­nju­ju za­to što je to i da­lje je­dan isti pro­stor, sa ma­nje ili vi­še raz­li­ka, ali je va­žno da je­zič­ke raz­li­ke ni­su ve­li­ke.
- Da li je cr­no­gor­ski, srp­ski, hr­vat­ski, bo­san­ski, čak, sta­ri­jim lju­di­ma i ma­ke­don­ski, u ve­li­koj mje­ri su ra­zu­mlji­vi svi­ma. Stra­šno je va­žno da se raz­mje­nju­ju svi kul­tur­ni sa­dr­ža­ji, za­to što je be­smi­sle­no ra­di­ti za ta­ko ma­lo tr­ži­šte ka­kvo su da­nas na­še ze­mlje. Je­di­no to sta­ro tr­ži­šte od 22 mi­li­o­na lju­di je ima­lo ne­ka­kav smi­sao da bi­ste i tr­ži­šno bi­li is­pla­ti­vi, a i da bi vas vi­dje­lo što vi­še lju­di, da bi se što vi­še ši­ri­le ide­je. Po­zo­ri­štu je to naj­lak­še, a i fil­mo­vi se sni­ma­ju u ko­pro­duk­ci­ja­ma, idu iz­lo­žbe, pi­sci go­stu­ju, ta­ko da je ta raz­mje­na pri­rod­na i če­ka­la je svoj tre­nu­tak, a ovo je­ste taj tre­nu­tak, pri­mje­ću­je Jev­tić, ko­ji je svo­ju pr­vu ulo­gu u Po­zo­ri­štu „Bo­ško Bu­ha” od­i­grao pri­je 16 go­di­na upra­vo na ko­tor­skoj sce­ni. Igrao je u pred­sta­vi „Šar­gor” u sklo­pu Fe­sti­va­la po­zo­ri­šta za dje­cu, gdje je pred­sta­va do­bi­la svo­ju pr­vu na­gra­du. Igrao je još ne­ke pred­sta­ve, Ko­tor mu ni­je ne­po­znat, jer če­sto do­la­zi i pri­vat­no. Uigra­ni tim la­ko se pri­la­go­đa­va svim sce­na­ma na ko­ji­ma igra.
M.D.Po­po­vić


Pri­la­go­dlji­vi

- Smje­sti­li smo se u Tiv­tu, pa smo do­šli u Ko­tor, ob­i­šli grad, ima­li smo pro­bu, pri­la­go­di­li se, po­što je pri­lič­no dru­ga­či­ja sce­na, znat­no je ma­nja, ta­ko da su ne­ke stva­ri mo­ra­le da se pro­mi­je­ne da­nas na pro­bi, od­mah u ho­du, da bi­smo bi­li sprem­ni za na­stup. Stal­no pu­tu­je­mo sa na­šim pred­sta­va­ma – sa „Go­spo­đom mi­ni­star­kom” smo ob­i­šli 50 gra­do­va re­gi­o­na, na­vi­kli smo kao an­sambl da čim do­đe­mo na sce­nu mo­že­mo da se po­mje­ra­mo i pri­la­go­đa­va­mo vr­lo la­ko, do­da­je Jev­tić.