Istin­ska sna­ga pi­sa­nog tek­sta ko­ji uob­li­ču­je stvar­nost i po­sta­je su­štin­sko svje­do­čan­sto po­sled­nje de­ce­ni­je pro­šlog i pr­ve de­ce­ni­je no­vog vi­je­ka oli­če­na je u na­slo­vi­ma: „U ime isti­ne”, „Is­po­ve­sti iz sa­ra­jev­skih ka­za­ma­ta”, „Za­pis” i „Za­ve­šta­nje” Bi­lja­ne Živ­ko­vić, no­vi­nar­ke i pu­bli­cist­ki­nje iz Be­o­gra­da.
Ove knji­ge, pred­sta­vlje­ne u re­zi­den­ci­ji Sa­va­ti­ja Lju­bi­bra­ti­ća na To­ploj, ima­ju za­jed­nič­ku te­mu – stra­da­nje srp­skog na­ro­da u Hr­vat­skoj, BiH, Ko­so­vu i Al­ba­ni­ji. In­ten­zi­tet do­ži­vlja­ja vi­đe­nog i iz­vje­štaj­nim ri­je­či­ma is­ka­za­nog u Her­ceg No­vom pod­sje­tio je na gol­go­tu i ge­no­cid nad srp­skim na­ro­dom.
Po­vo­dom 24. mar­ta, da­na po­čet­ka NA­TO agre­si­je 1999. go­di­ne na SR Ju­go­sla­vi­ju, is­po­vi­je­sti­ma i ne­ve­se­lim ka­zi­va­nji­ma sa­ži­ma­ju se či­ta­ve pri­če ži­vo­ta, ako je to ži­vot uop­šte, pred­je­la i vre­me­na ta­mo gdje je vla­da­la pu­stoš nad lju­di­ma sa­mo za­to što su Sr­bi – iz­vje­šta­va u svo­jim knji­ga­ma no­vi­nar­ka Bi­lja­na Živ­ko­vić.
- Knji­ge ko­je pro­mo­vi­še­mo slu­že da nas uvi­jek pod­sje­ća­ju, a mi smo na­rod ko­ji zna da br­zo za­bo­ra­vi na do­ga­đa­je ko­ji­ma smo i sa­mi bi­li svje­do­ci. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti na sa­ra­jev­ske lo­go­re, ni Me­dač­ki džep, ni „Olu­ju”, ni bra­tu­nač­ka se­la, ni bom­bar­do­va­nja osi­ro­ma­še­nim ura­ni­ju­mom, ni Mi­li­cu Ra­kić, ni Ar­zu, da ne za­bo­ra­vi­mo ko je za­pa­lio Bo­go­ro­di­cu Lje­vi­šku, da ne za­bo­ra­vi­mo Bran­ku Đu­kić i mno­ge mu­če­ni­ke ubi­je­ne sa­mo za­to što su Sr­bi. Za­to ove knji­ge i je­su za opo­me­nu, na­uk i pam­će­nje na vre­me­na stra­da­nja na kra­ju 20. vi­je­ka, u ko­ji­ma je u mno­gim srp­skim kra­je­vi­ma bi­la ri­jet­kost da unuk za­pam­ti dje­da. Knji­ge Bilj­ne Živ­ko­vić pred­sta­vlja­ju ono šti­vo ko­je ni­kog ne osta­vlja rav­no­du­šnim. Bi­lja­na Živ­ko­vić je na­pi­sa­la da se za­bo­rov ka­žnja­va jer mi ne­ma­mo pra­vo na za­bo­rav – ka­zao je, iz­me­đu osta­log, Ne­boj­ša Ra­šo, pred­sta­vlja­ju­ći dje­la.
Za­jed­nič­ko za sve če­ti­ri knji­ge je da se u nji­ma go­vo­ri o stra­šnom ha­o­su i te­mi o stra­da­nju srp­skog na­ro­da sa ele­men­ti­ma ge­no­ci­da.
– Vo­đe­na svim de­ša­va­nji­ma ko­ja su se sur­va­la na na­ša ne­ja­ka ple­ća sa­gle­da­la sam i dje­li­mič­no u ove knji­ge pre­ni­je­la svu mu­ku i svu tu­gu, ali i vje­ru ko­ju po­sje­du­je srp­ski na­rod u svim srp­skim ze­mlja­ma. U na­slo­vu „U ime isti­ne” po­ku­ša­la sam da ne bu­de sve cr­no i te­ško i tru­di­la sam se da se na­đe i tek­sto­va ko­ji go­vo­re da ima na­de – re­kla je, iz­me­đu osta­log, Živ­ko­vić.
O ep­skoj di­me­zi­ji ne­da­ća i agre­si­ji NA­TO-a na pro­mo­ci­ji je go­vo­rio i pro­fe­sor Lju­bo Ša­bo­vić, pred­sjed­nik Ma­ti­ce Bo­ke za Her­ceg No­vi, u či­joj je or­ga­ni­za­ci­ji pri­re­đe­na pro­mo­ci­ja. On je upo­znao pu­bli­ku sa svo­jim ak­tiv­no­sti­ma u Ame­ri­ci 1999. go­di­ne i na­mje­rom da se ras­krin­ka zlo­čin NA­TO-a u age­si­ji na ta­da­šnju SR Ju­sla­vi­ju.
– I ovi na­slo­vi Bi­lja­ne Živ­ko­vić da­ju ep­sku di­men­zi­ju tek­sto­vi­ma ko­ji su dra­go­cje­no svje­do­čan­stvo, a či­ja se sna­ga jed­na­či sa pre­da­njem. Pje­snič­kim, da­bo­me – za­klju­čio je Ša­bo­vić.
Z.Š.