Isto­rij­ski tri­ler pi­san „u če­ti­ri ru­ke” dva naj­či­ta­ni­ja do­ma­ća pi­sca mla­đe ge­ne­ra­ci­je, Vla­di­mi­ra Kec­ma­no­vi­ća i De­ja­na Sto­jilj­ko­vi­ća, pred­sta­vljen je prek­si­noć u ljet­nji­kov­cu Bu­ća u Tiv­tu. Auto­ri „Ka­i­no­vog ožilj­ka” su ti­vat­skoj pu­bli­ci pri­bli­ži­li ovaj uz­bu­dlji­vi po­li­tič­ki tri­ler, kao i mo­ti­ve i pro­ce­se svo­ga stva­ra­la­štva, a me­di­ja­tor knji­žev­ne ve­če­ri bi­la je Va­nja Ga­vrov­ski , pi-ar me­na­džer iz­da­vač­ke ku­će „La­gu­na”, iz Be­o­gra­da.
Rad­nja ro­ma­na „Ka­i­nov oži­ljak” smje­šte­na je u glav­ni grad Nje­mač­ke, u 1939. go­di­nu, vri­je­me pri­je iz­bi­ja­nja Dru­gog svjet­skog ra­ta ka­da je knji­žev­nik i di­plo­ma­ta Ivo An­drić bo­ra­vio u Ber­li­nu kao opu­no­mo­će­ni po­sla­nik Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je. Iako u ovom dje­lu isto­ri­ja pred­sta­vlja osno­vu i kon­tekst, fik­ci­ja je ipak ak­cen­to­va­ni­ja.
– Ide­ja za ro­man je kre­nu­la od De­ja­na, ko­ga je za­in­tri­gi­ra­la mo­ja pri­ča o An­dri­ću iz vre­me­na ka­da smo ih pi­sa­li za­jed­no za „La­gu­nu”. Ta­da sam po­čeo da ra­dim na ro­ma­nu ko­ji je re­pli­ka na An­dri­će­vu „Pro­kle­tu avli­ju”. Po­mi­slio sam da bi mo­gao da pra­vim fik­tiv­nu pri­ču o to­me ka­ko je za­pra­vo na­sta­la „Pro­kle­ta avli­ja”. De­ja­nu se ide­ja do­pa­la i la­ko smo po­di­je­li­li po­sao da smje­sti­mo pri­ču o nje­nom na­stan­ku, u pe­ri­od te dvi­je na­ci­stič­ke go­di­ne – ob­ja­snio je Vla­di­mir Kec­ma­no­vić.
On do­da­je da po­sto­je neo­gra­ni­če­ni niz li­te­rar­nih ana­lo­gi­ja ko­je to oprav­da­va­ju.
– Ba­vio sam se fik­tiv­nom pri­čom, a on je na­pra­vio ono u če­mu je ina­če maj­stor, stvo­rio epo­hu i oži­vio te dvi­je go­di­ne. Pi­sa­nje u če­ti­ri ru­ke dje­lu­je kom­pli­ko­va­no, ali mi smo pr­vu ru­ku tog po­sla ve­o­ma la­ko ura­di­li. Po­sli­je smo se na­do­pu­nja­va­li i to je bi­lo isto ta­ko zgod­no i kre­a­tiv­no. Pu­bli­ci se do­pa­lo, kri­ti­ka se po­di­je­li­la – ka­že Kec­ma­no­vić.
Iako je Iva An­dri­ća upo­znao kroz nje­go­vo kom­plet­no dje­lo kao i kroz stu­di­je o nje­mu i nje­go­voj di­plo­mat­skoj mi­si­ji, za De­ja­na Sto­jilj­ko­vi­ća, taj pro­ces ipak ni­je pot­pu­no za­vr­šen.
– An­dri­ća još upo­zna­jem i ot­kri­vam i ni­ka­ko da to pot­pu­no us­pi­jem. Ta­ko je to sa ve­li­kim pi­sci­ma - sa Do­sto­jev­skim, Tol­sto­jem, Cr­njan­skim. Ko ni­je či­tao An­dri­će­ve pri­po­vi­jet­ke već sa­mo ro­ma­ne, po me­ni, kao da ga ni­je uop­šte ni či­tao. Upra­vo sam se vra­tio nje­go­vim pri­ča­ma, da vi­dim če­ga tu sve ima, na­ro­či­to u nje­go­vim sjaj­nim pri­ča­ma ve­za­nim za že­ne. Naš ro­man po­či­nje re­fe­ren­com na pri­ču o Mu­sta­fi Ma­dža­ru, ne slu­čaj­no. Na­i­me, ka­da je An­drić u jed­nom za­pi­su i in­ter­vju opi­sao su­sret sa Adol­fom Hi­tle­rom, iz­ja­vio je da ga je ovaj pod­sje­tio upra­vo na Mu­sta­fu Ma­dža­ra. To sam is­ko­ri­stio da na­pra­vim jed­nu ma­lu je­zič­ku igra­ri­ju. U na­šem ro­ma­nu po­sto­ji ta in­ter­tek­stu­al­nost i do­dir sa An­dri­će­vim opu­som, pri­je sve­ga sa nje­go­vim pri­po­vi­jet­ka­ma, jer je u nji­ma on za­pra­vo istin­ski An­drić – za­klju­čio je Sto­jilj­ko­vić.Ž.K.