Pred­sta­va ko­ju je na­pra­vi­la kao ma­tu­rant sa škol­skim dru­go­vi­ma u kra­gu­je­vač­koj gim­na­zi­ji od­re­di­la je ži­vot­ni put Go­ri­ce Po­po­vić. Do­tad, ka­za­la je ona go­stu­ju­ći u Nik­ši­ću u okvi­ru tri­bi­ne „Kul­to­pis”, bi­la je uvje­re­na da će bi­ti sli­kar jer je to vo­lje­la, a dar je na­sli­je­di­la od oca i stri­ca. Me­đu­tim, na od­lu­ku da oda­be­re po­ziv glu­mi­ce uti­ca­lo je i to što joj je otac ra­dio u kra­gu­je­vač­kom po­zo­ri­štu gdje je i pro­ho­da­la.
– U po­zo­ri­šte me otac vo­dio od kad znam za se­be, tu sam se div­no osje­ća­la, ali vre­me­nom sam mi­je­nja­la svo­je na­mje­re či­me ću da se ba­vim. Vo­lje­la sam da sli­kam i mi­sli­la sam da ću oti­ći na tu stra­nu. Pred­sta­va ko­ju sam ura­di­la sa dru­štvom u po­sled­njem raz­re­du gim­na­zi­je po­bje­đi­va­la je na ama­ter­skim fe­sti­va­li­ma i svi su mi re­kli za­što ne pro­baš glu­mu, oti­šla sam na fa­kul­tet i od­mah sam pri­mlje­na – pri­sje­ti­la se Go­ri­ca Po­po­vić.
Da­nas, is­ta­kla je ona, za raz­li­ku od nje­nog vre­me­na, mla­di­ma je iz­u­zet­no te­ško da iza­be­ru svoj put. To­me je, sma­tra glu­mi­ca, do­pri­nio teh­no­lo­ški raz­voj, in­ter­net, mo­bil­ni te­le­fo­ni. Kao iz­ra­zi­to loš pri­mjer Po­po­vi­će­va je na­ve­la ri­ja­li­ti se­ri­jal ko­ji se po­sli­je po­no­ći emi­tu­je na jed­noj od te­le­vi­zi­ja.
– To­ga da­nas ima­te ko­li­ko ho­će­te, sve je in­stant, sva­ko mo­že da bu­de po­znat zbog bi­lo ka­kve glu­po­sti. Šta mla­di­ma da­nas mo­že da bu­de uzor kad vi­de da na jef­tin na­čin mo­žeš da po­sta­neš po­znat. Tu­žna sam zbog to­ga i mi­slim da je mla­di­ma ja­ko te­ško. Sma­tram da tre­ba po­če­ti od svog ma­log svi­je­ta, zna­či ako imaš ne­ki svoj san, ne­ku svoj do­bru na­mje­ru, do­bar plan o ne­če­mu da ura­diš ne­što što vo­liš, poč­ni od to­ga, od ma­log ko­ra­ka, pa on­da kon­cen­trič­nim kru­go­vi­ma ši­ri to, pa će valj­da to ne­gdje da se spo­ji u ne­ki bo­lji svi­jet – re­kla je Po­po­vi­će­va.
Ostva­ri­la se u broj­nim po­zo­ri­šnim, film­skim i ulo­ga­ma u te­le­vi­zij­skim se­ri­ja­ma, ali joj naj­vi­še pri­ja rad u „Ate­ljeu 212” gdje već 32 go­di­ne igra u pred­sta­va­ma ko­je su na re­per­to­a­ru.
Tre­nut­no sni­ma no­vi fil­ma „Ko­zje uši” gdje tu­ma­či glav­ni lik. Film se ra­di po ro­ma­nu Vla­di­sla­ve Voj­no­vić, ko­ja je na­pi­sa­la i sce­na­rio. Po­po­vi­će­va je is­ta­kla da će to bi­ti in­te­re­sant­na, du­ho­vi­ta pri­ča, ko­me­di­ja ko­ju ina­če vo­li i ko­ja joj je naj­bli­ski­ja. La­ni je za ko­mi­čar­ski opus do­bi­la „Nu­ši­će­vu na­gra­du”.
– Mi­slim da je ko­me­di­ja vr­hu­nac glu­mač­kog po­sla za­to što tu mo­ra­te pot­pu­no da po­ni­šti­te se­be. Tre­ba da na­tje­ra­te lju­de da vam se smi­ju, da na­pra­vi­te ne­što što je lju­di­ma smi­je­šno. To ni­je la­ko, to je po­se­ban na­por i to se uči. Glum­ci „Ate­ljea 212” su u naj­ve­ćoj mo­gu­ćoj mje­ri ima­li i ima­ju taj po­se­ban hu­mor, a kri­ti­ča­ri su to ne­kad zna­li da ni­po­da­šta­va­ju. Gri­je­ši­li su, jer smo mi ne­ke pred­sta­ve igra­li i po 200 pu­ta, a ne­dav­no smo, re­ci­mo, pro­sla­vi­li 250. iz­vo­đe­nje ko­me­di­je „Lju­bav­no pi­smo” – pod­sje­ti­la je re­no­mi­ra­na dram­ska umjet­ni­ca.
Igra­la je u fil­mo­vi­ma sa te­ma­ti­kom iz Dru­gog svjet­skog ra­ta, a pri­je po­sled­njih rat­nih de­ša­va­nja na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je „de­si­la” joj se i ulo­ga ču­ve­ne se­kre­ta­ri­ce Da­re u kult­noj se­ri­ji „Bo­lji ži­vot”. Jed­no od, ka­ko je re­kla, nje­nih fan­ta­stič­nih i naj­dra­žih is­ku­sta­va u ka­ri­je­ri joj je ulo­ga u pank-rok ope­ri Emi­ra Ku­stu­ri­ce „Vre­me Ci­ga­na”, sa ko­jom su „za­pa­li­li” Pa­riz 2007. go­di­ne. Kod ču­ve­nog Ku­ste, Po­po­vi­će­va se na­da no­voj ulo­zi, ta­ko­đe u ope­ri ko­ja će no­si­ti na­ziv „Na Dri­ni ću­pri­ja” i bi­će ra­đe­na za ve­ne­ci­jan­sko po­zo­ri­šte.
B.Bra­šnjo


Bje­ži u mu­zi­ku

Ži­vot ju je, is­ta­kla je ona, na ču­dan na­čin no­sio pa je ima­la jed­nu od za­pa­že­ni­jih „ulo­ga” u mu­zič­kom sa­sta­vu „Sun­co­kre­ti”. To joj se de­si­lo na po­čet­ku glu­mač­ke ka­ri­je­re i ka­za­la je da je vo­lje­la da bje­ži u mu­zi­ku, što i da­nas če­sto ra­di.
- Ne­ma­što­vit i čo­vjek bez sno­va ne mo­že bi­ti umjet­nik. Glu­mac i umjet­nik mo­ra­ju bi­ti ve­o­ma emo­ci­o­nal­no bo­ga­ti i da to svo­je bo­gat­stvo pro­sto pred pu­bli­ku iz­vr­nu kao ča­ra­pu. Stal­no da­je­te a ono što vam se vra­ti je lju­bav pu­bli­ke, apla­u­zi, pre­po­zna­va­nje na uli­ci, ili na pi­ja­ci, me­ni, re­ci­mo, bes­plat­na ja­bu­ka ili ve­za mla­dog lu­ka. To je ne­što što pri­ja, ka­za­la je Po­po­vi­će­va.


Bo­rac ne če­ka da bu­de bi­ran

Go­ri­ca Po­po­vić je is­ta­kla da je u po­slu ko­jim se ba­vi za­do­vo­lji­la svo­je am­bi­ci­je, pa je se­bi da­la odu­ška da se ba­vi i dru­gim stva­ri­ma ko­je vo­li. Pi­še za po­zo­ri­šte son­go­ve, dizjni­ra, pra­vi ko­sti­me, sli­ka i po­sve­će­na je i mu­zi­ci. Sa be­o­grad­skim RTS-om ima pred­u­go­vor o sni­ma­nju se­ri­ja­la ko­ji je na­pi­sa­la o Bra­ni­sla­vu Nu­ši­ću, ali se po­sao od­la­že zbog ne­do­stat­ka nov­ca.
– Imam ve­li­ku ener­gi­ju, raz­ne stva­ri za­po­či­njem i za­vr­ša­vam, ni­kad mi ni­je do­sad­no i kra­tak mi je dan. Ni­ka­da ni­sam če­ka­la da me ne­ko bi­ra, kad me ni­ko ni­je bi­rao da ra­dim ja sam se­bi na­la­zi­la po­sao, pi­sa­la sam ko­ma­de...– ka­za­la je Po­po­vi­će­va.