V
e­zi­šni­ca, li­je­va pri­to­ka ri­je­ke Će­ho­ti­ne, na­sta­la spa­ja­njem dvi­je ma­nje rje­či­ce Man­do­jev­ca i Zma­jev­ca u se­lu Odžak, 15-tak ki­lo­me­ta­ra od Plje­va­lja. Ušće u Će­ho­ti­nu joj je u na­se­lju Ra­do­sa­vac, od­mah na ru­bu gra­da. Du­ži­ne je oko 15 ki­lo­me­ta­ra, a spa­da u red ma­njih brd­sko­pla­nin­skih sal­mo­nid­nih ri­je­ka.
Ve­zi­šni­ca je ne­ka­da bi­la ri­bom naj­bo­ga­ti­ja pri­to­ka Će­ho­ti­ne, jer su se u njoj mri­je­sti­le pa­strm­ke, li­pljen, mla­di­ce, klen, sko­balj, što ni­je slu­čaj sa de­snim pri­to­ka­ma Će­ho­ti­ne, gdje je sa­mo pa­strm­ka iz­la­zi­la na mri­jest. U ovoj rje­či­ci lo­vi­li su se ka­pi­tal­ni pri­mjer­ci pa­strm­ke i mla­di­ce, pa­strm­ke do če­ti­ri-pet ki­lo­gra­ma i mla­di­ce do 10 kg, što je za ovu ri­je­ku pred­sta­vlja­lo ve­li­ko bo­gat­stvo.
Ve­zi­šni­ca je pri­je 30-tak go­di­na bi­la vo­dom bo­ga­ti­ja ri­je­ka, ali su se nje­ni iz­vo­ri kap­ti­ra­li i ko­ri­ste se za snab­di­je­va­nje gra­da pit­kom vo­dom. Ra­ni­je je Ve­zi­šni­ca ima­la ve­će vi­ro­ve, na­ro­či­to u do­njem to­ku, u mje­stu Ra­do­sa­vac, ko­ji su bi­li stje­ci­šta ku­pa­ča. U tim vi­ro­vi­ma su mje­šta­ni lo­vi­li mla­di­ce čak i go­lim ru­ka­ma.
Ne­kad bi­lo...
Sa iz­grad­njom TE Plje­vlja, tik uz sa­mu de­snu oba­lu ove ri­je­ke, i for­mi­ra­njem šlja­ki­šta iz­nad Pa­le­škog po­to­ka, li­je­ve pri­to­ke Ve­zi­šni­ce, po­či­nje da se mi­je­nja ova ri­je­ka, umi­ru­ći po­la­ko u nje­nom do­njem to­ku, pa sve do ušća u Će­ho­ti­nu. U tom di­je­lu to­ka po­sta­la je mr­tva, ste­ril­na, bez ika­kve flo­re i fa­u­ne, sa za­mu­lja­nim ko­ri­tom. Ova­ko sta­nje tra­je pu­nih 25 go­di­na, i mno­gi su je već za­bo­ra­vi­li, jer je za­ra­sla u ši­blje, od­sje­če­na od li­va­da i mje­šta­na, stje­ci­šte sva­ko­ja­kog ot­pa­da. Mje­šta­ni ko­ji su ra­ni­je kr­či­li nje­ne oba­le, ka­ko bi je bo­lje sa­gle­da­va­li, bo­ra­vi­li na ovoj ri­je­ci, ku­pa­ju­ći se i ri­ba­re­ći, sa­da se od nje ogra­đu­ju, za­tr­pa­va­ju nje­ne oba­le, pu­šta­ju je da za­ra­sta, i gle­da­ju­ći je sa­mo on­da ka­da po­ne­su sme­će da ba­ce u nju.
A Ve­zi­šni­ca i da­lje te­če, to joj je od pri­ro­de, bo­ri se, od­no­si svo sme­će sa oba­la, pro­či­šća­va dno od mu­lja, ali i da­lje je mr­tva. Na­ža­lost, ne­ma uslo­va za op­sta­nak ni­ka­kvog ži­vo­ta u njoj.
Me­đu­tim, u gor­njem to­ku Ve­zi­šni­ce, uz­vod­no od TE, iako ma­nja zbog od­u­zi­ma­nja vo­de za snad­bje­va­nje gra­da, iako za­tr­pa­na sme­ćem ko­je ba­ca­ju u nju mje­šta­ni okol­nih se­la, iako pre­pu­na ne­le­gal­nih is­pu­sta ot­pad­nih ko­mu­nal­nih vo­da iz do­ma­ćin­sta­va, ona je i da­lje pu­na ži­vo­ta. Za­hva­lju­ju­ći za­ra­sta­nju i za­bo­ra­vu od svih u tom di­je­lu to­ka, iz­me­đu ši­blja i ot­pa­da, kr­sta­re pa­strm­ke po­to­ča­re, op­sta­le i umno­že­ne, sa­svim pri­stoj­nih ga­ba­ri­ta. S pro­lje­ća, ka­da je vo­da ve­ća, po sjer­ka­stoj vo­di, mo­že da se ulo­vi i do 30-tak ko­ma­da za ne­pun dan. Ve­ći­nom su pri­mjer­ci ma­nji, do 30 cm, ali ima i krup­ni­jih ko­je je te­že „na­ma­mi­ti” is­pod me­đa. Osnov­no što je oču­va­lo ovu ri­bu u ovom di­je­lu to­ka, iako joj je pre­ki­nut ri­blji put, jer vi­še ni­jed­na ri­blja vr­sta ne iz­la­zi u Ve­zi­šni­cu da se mri­je­sti, je­ste ve­ge­ta­ci­ja na nje­nim oba­la­ma ko­ja for­mi­ra mno­go me­đa i za­klo­na za pa­strm­ke. Isto ta­ko, ova ri­je­ka je pre­bo­ga­ta flo­rom i fa­u­nom dna, cr­vi­ma, lar­va­ma, ga­o­vi­ca­ma, ko­ji pred­sta­vlja­ju od­lič­nu is­hra­nu za pa­strm­ke.
U ri­je­ci po­sto­je i dru­ge vr­ste ri­be, kao što su klen, ga­o­vi­ca, peš. Još jed­na za­ni­mlji­vost, ri­je­ka Ve­zi­šni­ca je spo­je­na sa Bo­ro­vič­kim je­ze­rom pre­ko jed­nog po­to­ka, uda­lje­nog sve­ga ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra od sa­me ri­je­ke. Na taj na­čin udah­nju­ju jed­no dru­gom ži­vot i sna­gu, jer mno­ge ri­be po­put kle­na iz­la­ze u Ve­zi­šni­cu da se mri­je­ste, ali i krup­ni­je pa­strm­ke na­pu­šta­ju Ve­zi­šni­cu od­la­ze­ći u du­bi­ne ovog je­ze­ra. Pri­ro­da te­ži rav­no­te­ži i ona je ta­ko sa­ču­va­la Ve­zi­šni­cu bar u gor­njem to­ku, omo­gu­ćiv­ši joj ne­ki pot­pu­no no­vi ci­klus sa for­mi­ra­njem ovog vje­štač­kog je­ze­ra.
Što se ti­če ri­bo­lo­va na ovoj ri­je­ci, on je pri­su­tan, ali zbog za­ra­slih oba­la pu­nih sme­ća, u znat­no ma­njoj mje­ri ne­go što je to bi­lo ra­ni­je.
– Sva­kog pro­lje­će sam na ovoj ri­je­ci. Odu­še­vlja­va me, jer op­sta­je i po­red svih pro­ble­ma. Lo­vim sa­mo u pro­lje­će, ka­da je vo­do­staj na Ve­zi­šni­ci vi­ši. Te­ška je za ri­bo­lov, jer je za­ra­sla, a i pre­pu­na sme­ća. Ali, ipak je u tom di­je­lu to­ka ži­va, bo­ga­ta pa­strm­kom, ko­ju naj­če­šće lo­vim sit­nim va­ra­li­ca­ma, ti­pa lep­ti­ra je­di­ni­ce, kao i krup­ni­jim pro­ljeć­nim maj­skim mu­ši­ca­ma. Po­ne­kad se de­si da čo­vjek ne po­vje­ru­je ko­li­ko ima pa­strm­ke, jer se non-stop ja­vlja­ju na va­ra­li­cu ili se iz­ba­cu­ju na mu­ši­ce. Ko­ma­di su naj­če­šće sit­ni­ji, do 25 cm, ali ima i znat­no krup­ni­jih. Pro­šlog pro­lje­ća me je iz­ne­na­di­la čak i jed­na ma­la mla­di­ca, ko­ja je uze­la dvo­djel­nu ri­bi­cu na jed­nom pre­li­vu. Vra­tiv­ši je u vo­du, gdje joj je i mje­sto, bio sam sre­ćan jer sam u tom tre­nut­ku po­mi­slio da ipak ima na­de za ovu ri­je­ku, i da će ona opet, kao ne­ka­da, da za­ži­vi či­ta­vim svo­jim to­kom...– ka­že ri­bo­lo­vac Va­so Kne­že­vić.
S.B.Mu­ri­no