Pje­snik ko­lek­ti­va, epi­ke na­slo­nje­ne na mu­dro­sti iz gla­ve ci­je­la na­ro­da, re­to­ri­ke slič­ne na­rod­nom tri­bu­nu, sti­ho­va ko­ji na no­ge mo­gu po­di­ći ci­je­lu sa­lu, kao da ste na rok kon­cer­tu – Ma­ti­ja Beć­ko­vić. No, isto ta­ko, on je „sa­mo” pje­snik, istin­ski, tvo­rac sa­da već an­to­lo­gij­skih lju­bav­nih sti­ho­va, po­sve­će­nih nje­go­voj, ka­ko sam ka­že naj­ve­ćoj ži­vot­noj lju­ba­vi, Ve­ri Pa­vla­dolj­skoj... I kao da su če­sto, i ne­pra­ved­no, za­klo­nje­ni, skraj­nu­ti nje­go­vi lir­ski za­pi­si. Ma­le, in­tim­ne is­po­vi­je­sti, ko­je pje­va­ju odu lje­po­ti lju­bav­ne ra­do­sti, ko­ja na­ža­lost ni­je osta­la ne­po­mu­će­na. Gu­bi­tak vo­lje­nog bi­ća, ko­ji gu­ra u bez­iz­laz, osje­ćaj ko­ji mu­či i is­cr­plju­je ci­je­lo ti­je­lo i du­šu, zbog ko­jeg i vri­je­me sta­je, za­cje­lju­je je­di­no u „raz­go­vo­ru” s Bo­go­maj­kom. Jer, ko bo­lje ra­zu­mi­je pat­nju od one ko­ja je pa­ti­la.... A, ko bo­lje go­vo­ri o po­e­zi­ji od pje­sni­ka či­ji je sva­ki lir­ski stih na­to­pljen lju­ba­vlju, i za ko­jeg je nje­gov drug po pe­ru, Se­li­mir Ra­du­lo­vić re­kao: „Ma­ti­ja Beć­ko­vić je pje­snik ko­ji je u ovom obez­du­ho­vlje­nom i obez­na­đe­nom vre­me­nu vra­tio do­sto­jan­stvo po­e­zi­ji i pje­snič­koj ri­je­či”.
● Mno­gi Vas naj­če­šće do­ži­vlja­va­ju kao pi­sca ep­skog sti­la, so­ci­jal­nog, kri­tič­ki na­stro­je­nog.... Za­bo­ra­vlja se da ste po­če­li kao li­ri­čar. Ko­li­ko Vam to sme­ta, a ko­li­ko ste mo­žda i sa­mi za­slu­žni za ta­kav do­ži­vljaj Va­šeg ra­da?
- Dav­no je re­če­no da bi sva­ko ko go­vo­ri o po­e­zi­ji tre­bao naj­pri­je da se iz­vi­ni. Ob­ja­šnja­va­nje pje­sa­ma je, ka­ko se u na­še vri­je­me za mno­go šta ka­že, za­ku­ca­va­nje či­vi­ja u vo­du. Pje­snik je je­zi­ko­slu­ži­telj. I pi­še po dik­ta­tu je­zi­ka. I ako je svje­stan da je je­zik pa­met­ni­ji od nje­ga, slu­ša ga i pu­šta da go­vo­ri šta ho­će po­sta­će i je­zi­ko­tvo­rac. A je­zik će se po­bri­nu­ti o sve­mu osta­lo­me. Pre­ma to­me, je­zik je od­lu­čio ka­ko da poč­ne­mo i od­lu­či­će i ka­ko da za­vr­ši­mo.
● Na ko­ji na­čin će­te se, ili ste po­če­li da se „odu­žu­je­te” li­ri­ci?
- Iz­gle­da da sva­ki čo­vjek u ne­koj fa­zi ži­vo­ta ima po­tre­bu da pi­še. To je na­lik na ov­čje bo­gi­nje. Vje­ru­je se da knji­gu mo­že na­pi­sa­ti sva­ko ko je do­kon. Ko god je obr­nuo ma­lo ke­ša po­či­nje da se se­bi di­vi i mi­sli da je oba­ve­zan da se is­po­vi­je­di i opi­še svoj put. Ko je mo­gao vje­ro­va­ti da će naj­du­blje nov­ča­ni­ke ima­ti ne­pi­sme­ni. U tren­du je ne­zna­nje. Umjet­nost je skraj­nu­ta, li­še­na ulo­ge i zna­ča­ja. Po­li­ti­ka je bez al­ter­na­ti­ve. Umjet­ni­ke i umjet­nič­ka dje­la je sve te­že raz­li­ko­va­ti, a zlo­čin­ci su sve kre­a­tiv­ni­ji. Pr­vo je utvr­đe­no da vi­še ne­ma šta da se ka­že i da od re­ci­kla­že ne­ma ve­ćih vred­no­sti. A sve ono što se još uvi­jek vje­štač­ki odr­ža­va kao kla­sič­na vri­jed­nost li­či na pod­gri­ja­nu sar­mu.
● Za­što se li­ri­ka, iako ima­mo iz­u­zet­ne, an­to­lo­gij­ske pje­sme, ka­da je u pi­ta­nju ovaj knji­žev­ni ža­nr če­sto svr­sta­va u ni­ži raz­red, ni­žu ka­te­go­ri­ju... Če­sto se i ste­re­o­tip­ski ve­zu­je za či­ta­o­ce – že­ne, kao da mu­škar­ci ne pi­šu i ne či­ta­ju lir­sku po­e­zi­ju?
- Po­e­zi­ja je pro­ši­ri­la svo­ju vlast na te­ri­to­ri­je ko­je ni­kad ni­su bi­le nje­ne i usvo­ji­la sa­dr­ža­je za ko­je ra­ni­je ni­je zna­la. Ako je pje­sma uspje­la ona je i lir­ska i ep­ska i ro­do­lju­bi­va i lju­bav­na i du­hov­na i mi­sa­o­na…Te­ško mi je da za­mi­slim uspje­lu pje­smu ko­ja ni­je sve to. „Pje­sma nad pje­sma­ma” je lju­bav­na pe­sma. Otud su i sve lju­bav­ne pje­sme pje­sme nad pje­sma­ma. U sva­kom slu­ča­ju za­u­zi­ma­ju po­seb­no mje­sto ne sa­mo u po­e­zi­ji. Bog je lju­bav i lju­bav je Bog, za­to Bo­ga naj­če­šće sre­će­mo u dru­gim lju­di­ma i u svo­jim lju­ba­vi­ma. Lju­bav je re­li­gi­o­zna ri­ječ sa bez­broj­nim zna­če­nji­ma. A po Pa­vlu, „Ako pla­ni­ne po­mje­raš / Ni­šta si ako i lju­ba­vi ne­maš!“ Mr­žnja je sa­ma po se­bi laž. Ne mo­že­mo zna­ti ni jed­nu isti­nu ako ne vo­li­mo. Za­to ne­ma ni­šta va­žni­je ne­go na­u­či­ti vo­lje­ti.
● Va­ša pr­va ob­ja­vlje­na pje­sma bi­la je po­sve­će­na Va­šoj ve­li­koj lju­ba­vi, po­koj­noj su­pru­zi. Ne­gdje sam pro­či­ta­la da Vam je maj­ka re­kla da Vam na­kon što ste je ob­ja­vi­li ne pre­o­sta­je ni­šta dru­go do da je ože­ni­te... Ka­ko je Va­ša su­pru­ga re­a­go­va­la, na taj, sa­da slo­bod­no mo­že­mo re­ći spo­me­nik ko­ji ste za nju iz­va­ja­li još za nje­nog ži­vo­ta?
- Tu pje­smu sam na­pi­sao pri­je 55 go­di­na! Či­ni mi se da su u to vri­je­me sve dje­voj­ke ima­le spo­me­na­re, a svi mla­di­ći pi­sa­li lju­bav­ne pje­sme. Mo­ja se raz­li­ko­va­la od dru­gih po to­me što sam u pje­smi upo­tre­bio ime dje­voj­ke ko­ja se ta­ko zva­la. Ali ve­ći­na ni­je zna­la ni da ona po­sto­ji ni da se ta­ko zo­ve. A vje­ro­vat­no da ga ne bih ni upo­tre­bio da se ni­je zva­la ka­ko se zva­la i da ni­je zvu­ča­lo kao iz­mi­šlje­no. Ali u pje­smi go­to­vo da ni­je bi­lo iz­mi­šlje­no ni­šta. Lu­ka­vi­ca, rud­ni­ci bok­si­ta, ka­mi­o­ni, fi­zič­ki rad­ni­ci, pre­pe­li­ce, du­ge nad je­ze­ri­ma, Ko­la­šin… Ra­zu­mi­je se da ni­sam ni po­mi­slio do­kle će me ta pje­sma do­ve­sti i ka­kve će po­slje­di­ce ima­ti. Maj­ka je mi­sli­la da ni­ko dru­gi ne bi ože­nio dje­voj­ku ko­ju sam opje­vao, ako je ne ože­nim ja. Kad je taj pro­log do­bio epi­log, kad su se po­mi­je­ša­li ži­vot i po­e­zi­ja, stvar­nost i fik­ci­ja, bi­lo mi je dra­go što je tu pje­smu i svo­je ime vi­dje­la svo­jim oči­ma i što sve to ni­sam pi­sao na­knad­no, kao što to naj­če­šće bi­va.
● Ko­li­ko ima Vje­re u Va­šim ka­sni­jim lir­skim pje­sma­ma, ko­li­ko Va­ših kćer­ki, ko­li­ko mo­žda ne­kih dru­gih že­na? Da li u li­ri­ci vi­še pre­su­đu­je in­ten­zi­tet de­ša­va­nja ili at­mos­fe­ra, sje­ća­nje ili stvar­nost?
- Ni­je bit­no ni ko­ga ima ni ko­ga ne­ma. Ni ka­ko se mu­za zo­ve. Je­di­no je bit­no da li pje­sma va­lja ili ne va­lja.
● U po­sled­nje vri­je­me po­če­li ste da ob­ja­vlju­je­te li­ri­ku, ali du­hov­nu, ve­za­nu za Bo­go­maj­ku... No, to, ni­je ni­ma­lo kon­tem­pla­tiv­no...
- Ono što je­zik u pe­ro dik­ti­ra to pje­snik za­pi­su­je i opa­pi­ru­je.
● Ka­ko će ovaj in­ter­vju bi­ti ob­ja­vljen za Me­đu­na­rod­ni dan že­na - 8. mart, in­te­re­su­je me ka­kav je Vaš od­nos pre­ma ovom „pra­zni­ku”? Što Vas naj­vi­še ner­vi­ra ka­da se spo­me­ne 8. mart, a što se za­bo­ra­vlja?
- Te­ško je u na­še vri­je­me bi­ti si­gu­ran ko je mu­ška­rac, a ko že­na. A ka­mo­li zna­ti ko­li­ko ima že­na, a ko­li­ko mu­ška­ra­ca. Že­ne su ne­dav­no de­mon­stri­ra­le da se uki­nu mu­ške i žen­ske gar­de­ro­be i to­a­le­ti. Sve če­šće mu­škar­ci tvr­de da su že­ne, a že­ne da su mu­škar­ci. Na­ža­lost, to mo­ra­ju da kri­ju zbog raz­li­či­tih vi­do­va dis­kri­mi­na­ci­je. Za­to se s pra­vom mo­že po­sta­vi­ti pi­ta­nje na ko­ga se mi­sli kad se ka­že 8. mart pra­znik že­na.
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


Sti­ho­vi na dar

● Ko­je bi­ste Va­še sti­ho­ve na ovaj dan po­klo­ni­li na­šim či­ta­telj­ka­ma?
Mo­ja lju­ba­vi
Di­gla si me to­li­ko vi­so­ko
Da i kad bih pao
Do ze­mlje bih se na­ži­veo!