Ge­ne­ral Dra­go­ljub Mi­ha­i­lo­vić, ko­man­dant Ju­go­slo­ven­ske voj­ske u otadž­bi­ni i ne­ko vri­je­me mi­ni­star voj­ni ju­go­slo­ven­ske vla­de u iz­bje­gli­štvu, ni­je re­ha­bi­li­to­van pred be­o­grad­skim su­dom. Sud je od­lu­čio da je neo­d­lu­čan. Su­đe­nje će bi­ti po­no­vlje­no. Dra­go­ljub Mi­ha­i­lo­vić je je­di­ni vo­đa jed­ne an­ti­fa­ši­stič­ke ge­ri­le ko­me ni po­sle slo­ma ko­mu­ni­zma ni­je uči­nje­na prav­da. Dok za Hi­tle­ro­ve sa­rad­ni­ke mar­ša­la Ma­ner­haj­ma u Fin­skoj i ad­mi­ra­la Hor­ti­ja u Ma­đar­skoj i da­nas po­sto­ji sna­žno do­ma­će, ali i me­đu­na­rod­no ra­zu­mi­je­va­nje, Dra­go­ljub Mi­ha­i­lo­vić, ko­ji je po­sle ra­ta do­bio naj­vi­še od­li­ko­va­nje ko­je ame­rič­ka dr­ža­va mo­že do­di­je­li­ti stra­nom dr­žav­ni­ku ili voj­sko­vo­đi i da­nas iza­zi­va po­ma­mu mr­žnje u ve­li­kom bro­ju bal­kan­skih dr­ža­va i du­bo­ku po­dje­lu u srp­skom dru­štvu.
Za sud je bi­lo ne­po­treb­no da raz­ma­tra isto­rij­sku ulo­gu ge­ne­ra­la Mi­ha­i­lo­vi­ća. Do­volj­no je bi­lo da sa­gle­da prav­nu va­lja­nost pre­su­de svog sta­lji­ni­stič­kog pret­hod­ni­ka i po­ni­šti je. Dr­ža­va je pri­je pi­ta­nja „da li tre­ba re­ha­bi­li­to­va­ti Mi­ha­i­lo­vi­ća“ tre­ba­lo da raz­mi­sli „da li je sprem­na se­be da re­ha­bi­li­tu­je“. Po­sle je, uko­li­ko se re­ha­bi­li­tu­je – po­ni­šti pre­su­du do­ne­se­nu pro­tiv­no pra­vu, bez pra­va žal­be sa ka­zne­nom sank­ci­jom ko­ja je iz­vr­še­na kao ubi­stvo – njen sud mo­gao i da ob­no­vi pro­ces Mi­ha­i­lo­vi­ću. Mi­ha­i­lo­vić ni­je osu­đen za zlo­či­ne pre­ma dru­gim na­ro­di­ma, ma­da bi vo­lje­li da je­ste oni či­ji su pre­ci stvo­ri­li Ja­se­no­vac, Han­džar di­vi­zi­ju, pa­si­ja gro­blja ili su Hi­tle­ra zva­li „ujak“. Ne­dav­no je je­dan hr­vat­ski isto­ri­čar pi­sao o to­me ka­ko je Mi­ha­i­lo­vić osu­đen za „ge­no­cid nad Hr­va­ti­ma, Bo­šnja­ci­ma i Al­ban­ci­ma“... Za­ni­mlji­vo, po­što in­kri­mi­na­ci­ja ge­no­ci­da i na­ziv Bo­šnja­ci ta­da ni­su po­sto­ja­li, a ne­po­zna­ti su čet­nič­ki zlo­či­ni nad Al­ban­ci­ma. Mi­ha­i­lo­vić je, na­i­me, osu­đen za iz­da­ju. A „in­struk­ci­je“ za na­vod­ne zlo­či­ne ko­je mu pri­pi­su­ju i od­ma­zde pre­ma mu­sli­ma­ni­ma sa­mi su ko­mu­ni­stič­ki su­do­vi pre­po­zna­li kao fa­li­si­fi­kat ko­ji ni­je mo­gao da se odr­ži čak ni na ta­kvom su­đe­nju.
Ta­ko je jed­na stra­ni­ca na­še isto­ri­je ko­ja op­te­re­ću­je srp­sko dru­štvo i na­šu sla­bu de­mo­kra­ti­ju, osta­la otvo­re­na. Gra­đan­ski rat je po se­bi zlo­čin. U nje­mu ni­ko ni­je i ne mo­že bi­ti ne­vin. Ipak, od­bi­ja­ju­ći da pro­ce­du­ral­no po­ni­šti sra­mot­nu pre­su­du sta­lji­ni­stič­kog su­da, be­o­grad­ski sud je po­ni­štio prav­nu dr­ža­vu. Tra­že­ći to­kom du­gih go­di­na po­tvr­du da je Dra­go­ljub Mi­ha­i­lo­vić ubi­jen, ras­pi­tu­ju­ći se po cen­tri­ma za so­ci­jal­ni rad i ime­nu­ju­ći oso­bu ko­ja je osu­đe­na na smrt, pre­ži­vje­la dva svjet­ska ra­ta i da­nas bi ima­la 123 go­di­ne, srp­ski sud je ko­nač­no, ovom od­lu­kom plju­nuo u li­ce zdra­vom ra­zu­mu.
Isti­ne osta­ju. Jed­na od njih gla­si da su na pro­sto­ru srp­skih ze­ma­lja tra­ja­li i oslo­bo­di­lač­ki i gra­đan­ski rat. Da je rat bio i gra­đan­ski, pri­znao je lič­no Jo­sip Broz u jed­nom in­ter­vjuu ‘’Vi­je­sni­ku’’ da­tom 1972. go­di­ne. O uče­šću čet­ni­ka u bor­ba­ma pro­tiv oku­pa­to­ra svje­do­či iz­ja­va sa­mog Hajn­ri­ha Hi­mle­ra da­ta pri­li­kom po­sje­te Sr­bi­ji 1942., ucje­ne gla­ve sta­vlje­ne od stra­ne Ita­li­ja­na, usta­ša i Nje­ma­ca sve do 1943. go­di­ne, broj ta­la­ca ko­ji su pri­pa­da­li čet­ni­ci­ma, a stri­je­lja­ni su do oslo­bo­đe­nja Be­o­gra­da 1944., broj sa­ve­znič­kih pi­lo­ta (514) ko­je su do kra­ja ra­ta spa­si­li čet­ni­ci... Da - čet­ni­ci su vr­ši­li zlo­či­ne, da, ti zlo­či­ni su za sva­ku osu­du, ali su i zlo­či­ni dru­gih stra­na za osu­du. Ov­dje ne go­vo­ri­mo o po­je­di­nač­nim slu­ča­je­vi­ma, ni­ti de­ba­tu­je­mo o to­me ka­kva je bi­la re­ak­ci­ja na usta­ški ge­no­cid... Ov­dje je ri­ječ o od­no­su pre­ma isti­ni. Ako su već ne­do­pu­sti­ve re­la­ti­vi­za­ci­je, on­da je ne­mo­gu­će po­re­di­ti an­ti­fa­ši­stu Mi­ha­i­lo­vi­ća i naj­vjer­ni­jeg Hi­tle­ro­vog sa­ve­zni­ka Pa­ve­li­ća. On­da je neo­d­go­va­ra­ju­će i po­re­đe­nje hi­lja­da čet­nič­kih i de­se­ti­ne hi­lja­da par­ti­zan­skih žr­ta­va. Po­seb­no je za­bri­nja­va­ju­ća či­nje­ni­ca da po­li­tič­ki po­tom­ci ko­mu­ni­stič­ke eli­te u Sr­bi­ji de­mo­kra­ti­ju i evro­pej­stvo vi­de u ono­me ko je 1945. za­bra­nio stran­ke, a ne u ono­me ko je go­di­na­ma pred­sta­vljao vi­šena­c­i­o­nal­nu iz­bje­glič­ku ju­go­slo­ven­sku vla­du u Lon­do­nu...
U Sr­bi­ji vla­da po­ma­ma za Si­ri­zom. Svi su joj bli­ski. Si­ri­zu po­dra­ža­va gru­pa bez­um­nih mar­gi­na­la­ca oku­plje­nih u eks­tre­mi­stič­koj or­ga­ni­za­ci­ji ‘’Marks 21’’, Si­ri­zi je pri­vr­žen na­pred­njač­ki „so­ci­ja­li­sta“ mi­ni­star Vu­lin či­ji Za­kon o ra­du ne mo­gu da na­hva­le glo­ba­li­sti i ka­pi­ta­li­sti iz MMF-a, Si­ri­za se do­pa­da i di­je­lu De­mo­krat­ske stran­ke. La­ki­ra­ni, fe­ni­ra­ni, do­tje­ra­ni po­to­mak Bro­zo­vog ge­ne­ra­la - ko­ji sje­di u stran­ci ko­ja sim­bo­li­zu­je re­for­me u Sr­bi­ji, tran­zi­ci­ju i pri­va­ti­za­ci­ju - ne sa­mo da že­li da on po­ve­de „srp­sku Si­ri­zu“, već je po­zvao i an­ti­par­la­men­tar­ne pri­pad­ni­ke gru­pe ‘’Marks 21’’ na ka­fu, „da na­u­če jed­ni od dru­gih ne­što“...
De­mo­kra­ta­ma je, da­kle, uzor ne­de­mo­krat­ski Broz, uče od ne­pri­ja­te­lja de­mo­kra­ti­je, že­le pro­mje­nu eko­nom­ske po­li­ti­ke, ali bez skre­ta­nja s pu­ta ka EU, oni ho­će kre­di­te ko­je ne bi vra­ća­li, si­gur­nost imo­vi­ne bez de­na­ci­o­na­li­za­ci­je, slo­bo­du ko­ju ne sa­mo da je ne bi bra­ni­li, već pre­zi­ru nje­ne mu­če­ni­ke uko­li­ko im ni­su u ro­du...
Ne bi me ču­di­lo da ta­kvo dru­štvo pre­po­zna Mi­la Đu­ka­no­vi­ća kao re­gi­o­nal­nog Ci­pra­sa...
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu
u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić