To da su Evro­pa, Ame­ri­ka i osta­tak Za­pa­da ova­plo­će­nje pa­kla zna­mo odav­no. To nam je po­zna­to još iz so­vjet­skih vre­me­na. Pa i ra­ni­jih. I ko­li­ko god to pa­ra­dok­sal­no zvu­ča­lo, taj nam se pa­kao uvi­jek či­nio mno­go pri­vlač­ni­ji, ve­se­li­ji i či­sti­ji od ovog na­šeg, sop­stve­nim ru­ka­ma sa­zda­nog ra­ja.
Naš od­nos pre­ma ino­stran­stvu je u svim vre­me­ni­ma bio ši­zo­fre­no ras­po­lu­ćen. Lju­bav ko­ja se sklad­no pre­ta­če u mr­žnju i obrat­no. Bez­gra­nič­na vje­ra u sve što je ino­stra­no i va­zda po­do­zri­vi oprez i sum­nja. Stra­nac je za nas uvi­jek bio bi­će vi­šeg re­da i, na­rav­no, go­to­vo si­gur­no špi­jun. De­ta­lji su se to­kom isto­ri­je mi­je­nja­li, ali su­šti­na je uvi­jek osta­ja­la ista.
Za­to se i da­nas sva­ka no­va vi­jest o to­me ka­ko su još jed­nog va­tre­nog za­štit­ni­ka na­šeg bez­gre­šnog ra­ja, i ni­šta ma­nje va­tre­nog bor­ca pro­tiv gre­šnog i ne­pri­ja­telj­skog pa­kla – li­ši­li pro­pu­sni­ce u taj pa­kao, na ovim pro­sto­ri­ma ta­ko bol­no pri­ma.
Ka­ko se usu­đu­je­te? Gde je to va­še, na sva usta hva­lje­no po­što­va­nje ljud­skih pra­va? Gdje vam je ta va­ša de­mo­kra­ti­ja? A, tu smo zna­či! Sa­da tač­no zna­mo ka­kvi ste! Ni­smo ni sum­nja­li. I da zna­te, na­ma se kod vas baš i ne ide. A i šta bi­smo ta­mo ra­di­li? Še­ta­li na tim va­šim gej-pa­ra­da­ma, šta li? Ni­ku­da mi ni­smo ni mi­sli­li da ide­mo. Svo­ja ku­ći­ca, svo­ja slo­bo­di­ca.
Kad od­jed­nom – Kab­zon. I svi se kao je­dan stra­šno uz­bu­di­še. Ne ta­mo ne­ka­kav Ra­škin ko­ji se ta­ko­đe na tom spi­sku na­šao i o či­jem su po­sto­ja­nju tek ovom pri­li­kom mno­gi sa­zna­li. Ne­go ej, Kab­zon.
Kab­zon, ote­lo­vlje­ni sim­bol so­vjet­ske epo­he od ko­jeg ni­ka­ko da se ra­sta­ne (evo) bog zna već ko­je po re­du na­še po­ko­lje­nje. Baš kao što ni on sam ni­ka­ko da se „ra­sta­ne od Kom­so­mo­la“. To nje­go­vo upor­no isto li­ce sa čvr­sto za­le­plje­nom ma­skom idi­ot­skog kom­so­mol­skog en­tu­zi­ja­zma i taj nje­gov kao sta­ri suk­ne­ni ka­put ne­po­de­riv glas, pra­te me od naj­ra­ni­jeg dje­tinj­stva. Ma ko­li­ko se tru­dio da ih iz­bjeg­nem, oni me već de­ce­ni­ja­ma tvr­do­gla­vo su­sti­žu.
I ka­ko se ne uz­bu­di­ti.
Ja, iskre­no re­če­no, ni­ka­ko ne spa­dam me­đu one ko­ji pa­žlji­vo pra­te ne sa­mo umjet­nič­ku, već i dru­štve­no-po­li­tič­ku dje­lat­nost ovog is­tak­nu­tog de­pu­ta­ta-pje­va­ča. I mno­go to­ga naj­vje­ro­vat­ni­je ne znam. Ali mi se iz ne­kog raz­lo­ga či­ni da Kab­zon ni­je to­li­ko opa­san i šte­tan, ko­li­ko je ra­zor­no… Do­sta! Ne­će­mo o to­me. Ne že­lim bi­lo ko­ga da vri­je­đam, a naj­ma­nje lju­de ko­ji su još uvi­jek me­đu na­ma. Pri­đi­mo za­to s dru­ge stra­ne.
Ži­vot me je na­u­čio da ve­ći­nu tu­đih rđa­vih po­stu­pa­ka ili gru­bih i be­smi­sle­nih iz­ja­va ne vi­dim kao po­sle­di­cu zle na­mje­re onih ko­ji ih emi­tu­ju, već sa­mo kao re­zul­tat nji­ho­ve bez­gra­nič­ne glu­po­sti.
Na­rav­no, ni­sam ja taj ko­ji će da­va­ti sa­vje­te oni­ma ko­ji od­lu­ču­ju ko­ga će u svo­ju ze­mlju pu­šta­ti, a ko­ga ne. To je, što se ka­že, nji­ho­vo eks­klu­ziv­no pra­vo. Ali što se kon­kret­no ovog slu­ča­ja ti­če, me­ni se či­ni da je za ova­kvu vr­stu sank­ci­ja mo­gao bi­ti iza­bran ne­ki po­god­ni­ji obje­kat, ne­ko uz či­ju „po­moć“ bi efe­kat na­ra­vo­u­če­ni­ja bio oči­gled­ni­ji. Jer ovaj nji­hov „od­go­vor Kab­zo­nu“ – ba­rem po mom uku­su – is­pao je pri­lič­no glup. Još ma­lo pa glu­plji i od sa­mog… Uf, opet ja.
I ka­ko to če­sto bi­va, bez ob­zi­ra na sva osta­la za­i­sta dra­ma­tič­na zbi­va­nja ko­ja po­tre­sa­ju na­šu stvar­nost, pra­ši­na po­dig­nu­ta oko ovog do­ga­đa­ja je br­zo po­sta­la mno­go za­ni­mlji­vi­ja od sa­mog do­ga­đa­ja.
Da, te­ško je od­lu­či­ti šta od sve­ga što je po­nu­đe­no ci­ti­ra­ti pr­vo, a šta osta­vi­ti za de­zert. Pro­sto ne znam oda­kle da poč­nem.
A on­da sam po­mi­slio da bi ipak bi­lo naj­ko­rekt­ni­je po­če­ti od na­šeg glav­nog ju­na­ka.
„Po­no­sim se ti­me što sam se na­šao u dru­štvu lju­di ko­ji ni­su rav­no­du­šni pre­ma sud­bi­ni Ru­si­je i bu­duć­no­sti mog rod­nog kra­ja – Don­ba­sa“, iz­ja­vio je Kab­zon. Do­bro, ovo se ne­ka­ko i da ra­zu­mje­ti. Ali od­mah za­tim, on ni­je mo­gao da se uz­dr­ži, a da ne pred­lo­ži jed­nu ta­ko­re­ći svje­žu ini­ci­ja­ti­vu, ko­ja svje­do­či ne to­li­ko o nje­go­vim vi­so­kim mo­ral­nim kva­li­te­ti­ma, i ne to­li­ko o nje­go­vom du­bo­kom ra­zu­mi­je­va­nju i zna­nji­ma iz obla­sti hu­ma­nih na­u­ka i pra­va, ko­li­ko o ka­pa­ci­te­tu nje­go­vog moć­nog dr­žav­nič­kog uma ko­ji… Opet!
Bo­lje će bi­ti da tu vi­jest pro­sto na­sta­vim da ci­ti­ram: „Kao pro­tivm­je­ru po­ja­ča­nim za­pad­nim sank­ci­ja­ma, Kab­zon je pred­lo­žio da se svim ru­so­fo­bi­ma ubu­du­će ogra­ni­či iz­laz iz ze­mlje. „Ja bih svi­ma oni­ma ko­ji kle­ve­ću, plju­ju i vri­je­đa­ju na­šu vlast za­bra­nio da na­pu­šta­ju na­šu ze­mlju“, iz­ja­vio je pje­vač i de­pu­tat.
I ne­ka ne­ko sa­mo po­ku­ša da po­sum­nja u ne­raz­ru­ši­vu lo­gi­ku ove čvr­ste mi­sa­o­ne kon­struk­ci­je. Ko sum­nja – taj i je­ste ru­so­fob.
Evo još jed­ne re­ak­ci­je ko­ja je ovih da­na gor­do od­zva­nja­la na­šim dru­štve­no-po­li­tič­kim etrom: „Vja­če­slav Ni­ko­nov, pred­sjed­nik Dum­skog ko­mi­te­ta za obra­zo­va­nje, iz­ra­zio je za­bri­nu­tost po­vo­dom „sank­ci­ja uve­de­nih pro­tiv na­ših za­slu­žnih i uva­že­nih ko­le­ga Jo­si­fa Kab­zo­na i Va­le­ri­ja Ra­ški­na. „Jo­si­fe Da­vi­do­vi­ču i Va­le­rij Fjo­do­ro­vi­ču – mi smo sa va­ma! Ako su svi oni Šar­li, on­da smo i svi mi Kab­zo­ni!“, za­klju­čio je Ni­ko­nov.
Za nas je u ne­ku ru­ku već po­sta­lo pri­rod­no da nam „lju­di na vla­sti“ hra­bro de­mon­stri­ra­ju svo­je ne­ra­zu­mi­je­va­nje raz­li­ke iz­me­đu ubi­stva i, re­ci­mo, pri­vre­me­ne za­bra­ne ula­ska na ne­či­ju te­ri­to­ri­ju. Iza to­ga sto­ji svo­je­vr­sna vje­kov­na tra­di­ci­ja od­no­sa pre­ma ljud­skim ži­vo­ti­ma, vri­jed­no­sti ko­ja u nji­ho­vom mo­ral­nom si­ste­mu ima sa­mo sim­bo­lič­ki zna­čaj. Mi to mo­žda i mo­že­mo da ra­zu­mi­je­mo, ali se na to ni­ka­da ne­će­mo na­vi­ći.
„Je su­is Kab­zon“ – ri­ječ­ju – „svi smo mi Kab­zo­ni“. Po­ku­šao sam se­bi da pred­sta­vim tu blje­šta­vu sli­ku bu­duć­no­sti i bu­kval­no od­mah, go­to­vo in­stink­tiv­no čvr­sto za­žmu­rio šti­te­ći se od ne­pod­no­šljvo pro­dor­nog svje­tla isled­nič­ke lam­pe.
I, na­rav­no, to ni­ka­ko ni­je mo­glo da pro­đe bez Me­din­skog. Tač­no sam znao da nas naš če­sto ci­ti­ra­ni mi­ni­star ni ovo­ga pu­ta ne­će iz­ne­vje­ri­ti i da će si­gur­no ne­što go­le­mo iz­va­li­ti:
„Vla­di­mir Me­din­ski, mi­ni­star kul­tu­re Ru­ske Fe­de­ra­ci­je je iz­ja­vio da Evrop­ska uni­ja ne­ma ni­jed­nog je­di­nog kul­tur­nog pre­ga­o­ca ko­ji bi mo­gao da do­seg­ne umjet­nič­ki ni­vo Jo­si­fa Kab­zo­na, na­šeg ve­li­kog pje­va­ča i de­pu­ta­ta dr­žav­ne Du­me“.
Ne­će­mo ko­men­ta­ri­sa­ti. Ovu svi­je­tlu mi­sao bi bi­lo ka­kav ko­men­tar de­fi­ni­tiv­no upro­pa­stio.
Pre­vod s ru­skog Ha­im Mo­re­no
Pe­šča­nik.net
Autor: Lev Ru­bin­štejn